Sitne stvari koje blog znače iliti Uši Cara Trojana

Prednost pisanja bloga koji niko ne čita i na jeziku koji Veliki Brat ne razume (da, tu ubrajam i Stranku), jeste što raspolažete licencom otvorenog, politički nekorektnog i u mnogo čemu diskutabilnog a javnog govora. 

Vrlo je malo mesta i prilika danas na kojima vam je to moguće. Facebook će vas banovati, yt vam obrisati komentare… Ali ovo je ovde moja kutija (od) cipela na koju se popnem kad poželim i vičem šta mi volja. 

Naprimer, pre par meseci sam pisala o tome zašto smatram da su Američani najveće zlo trenutno na planeti. Pa onda kako sam i zašto izgubila poštovanje (totalno) spram Švedske. Pisala sam o extremnim leftistima. Itd, itd.

Naravno, ne tvrdim da sam kakav novi Če, niti mi je namera započinjati krstaške ratove. Još manje mislim da radim nešto specijalno vredno po ljudski rod u celini, niti da se izlažem bilo kakvim opasnostima. Ima – da, još uvek, čak i danas – hrabrih ljudi koji će svoju kutiju (od) cipela izneti na glavni gradski trg i s nje vikati najglasnije moguće, rizikujući karijeru, ugled, slobodu a negde čak i život.  To su ljudi koji zaslužuju poštovanje i podršku (ako imate iole mozga), ne ja koja ovde pričam zidovima. Ja sam potpuno svesna da pričam zidovima. I to nije naravoučenije. Šta jeste?

Naravoučenije je ispričano odavno, u dve bajke. Jedna je Carevo novo odelo – što verujem da nema potrebe detaljnije elaborirati. 

Druga je još i bitnija za ono što pokušavam objasniti, a radi se o onom brici koji je iskopao rupu u planini i u nju izgovorio zabranjene reči. 

Naravoučenije je da postoje stvari koje čovek mora izgovoriti pa makar i u rupu u planini. Ili zidovima. Jer je teret prisilnog ćutanja naprosto – pretežak. 

Mislim, čak i ovca ponekad probleji.

0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.