Sve će to narod pozlatiti

Kad ste na nekoj prekretnici, ili pred kakvim bitnim događajem, zapitate li se je li vaš život išao kako treba? Da li vas uhvati strah da ste uludo straćili godine, ili ste pak ponosni na sebe?

Po svojoj (grešnoj) naravi, čovek je sklon da zanemari loše stvari koje mu se dešavaju ili koje možda i sam čini, i da se okrene onim mrvicama uspeha i boljitka koje je eventualno dosegao. Niko ne želi da kaže: imam sto godina, i ista sam budala kao i s dvadeset. To bi značilo priznati kako smo luzeri i nesposobnjakovići, a ako ljudi nešto teško sebi priznaju,  onda su to dve stvari: da im se bolja polovina ipak švalera; i da su straćili život.

Često na bolje polovine koje se švaleraju.

Međutim, uvek sam mislila da to, pre svega, ima veze s očekivanjima. Što veće i nerealnije apetite imamo, brže ćemo se i lakše razočarati. Time svakako ne mislim da bi trebali ići linijom manjeg otpora, živeti u šupi i jesti ono što isprosimo. To samo znači da bi – možda – valjalo smanjiti doživljaj. Kad si mlad normalno je da imaš grandiozne ideje i snove. Ali kad izađeš u svet, većina nas nauči kako svet funkcioniše, a ne funkcioniše tako da svakom otvara puteve ka ostvarenju grandioznih ideja i snova. Štaviše, vrlo malo puteva otvara uopšte, i oni su svi od takvog reda da ih naš mladalački um po pravilu prezire.

Međutim, to je nešto s čim se ili naučimo živeti, ili krenemo lupati glavom o zid sve dok je ne razbijemo i ne iskrvarimo.

U ovim godinama, malo mi je ili skoro ništa ostalo od snova koje sam kao dete gajila. Najposle se ispostavilo da mi je u životu najbitiniji mir, sigurnost zbog koje ću mnoge snove baciti pod voz. Ne žalim zbog toga jer smatram da to i jeste poenta odrastanja: da shvatiš šta, zapravo, želiš; šta je to što ti treba i što će te usrećiti. Haosan život svetski poznatog ratnog izveštača, naprimer, rapidno gubi na vrednosti ako shvatite da vam najviše radosti donose mirna nedeljna poslepodneva. Čak i kad su to ista ona nedeljna poslepodneva u vezi kojih sam, na vrhuncu svoje balavačke arogancije, jednom davno izjavila da ću se pre ubiti nego dozvoliti sebi da ih imam.

Kad bi pamtila starost šta joj je sve lupetala mladost, mnogo bi lakše starost smrt čekala.

Nisam  pristalica zamisli koje smo pokupili od američanskih gurua o tome da je “dovoljno hteti” i da “možemo sve što hoćemo, samo ako se odlučimo”. Za mene su to infantilne ideje koje nikakvog korena u realnom životu nemaju. Možemo ono što nas osere i po pitanju čega nam se milion stvari posloži, pravo vreme na pravom mestu uz poznavanje pravih ljudi itd itd. Nikakve diplome, magisteriji, doktorati, naporan rad nemaju mnogo veze ako vas ne osere da se nađete u posedu nekih stvari na koje nemate uticaja i do kojih prostim slučajem dođete. To ne znači da bi sad svi trebali sest da plačemo usled saznanja da je praktično nemoguće da ikad postanemo astronaut ili čuveni atleta ili glumac. To samo znači da ćemo imati mnogo sretniji život ako se manemo nerealnih megalomanskih ideja i počnemo da razumevamo kako svet, u stvari, funkcioniše. Kao što je đavo u detaljima, tako je i sreća, jeste li kad razmišljali o tome?

Možda nisam u pravu, ne znam. Možda je sve ovo trabunjanje osobe koja je prošla prime time svojih godina i sad propoveda o kiselom grožđu. Možda sam trebala biti upornija oko one karijere čuvenog ratnog izveštača. Možda mi niko neće poverovati ako kažem da žalim zbog par stvari, ali da nijedna od njih nije ta što nisam postigla svetsku slavu, i da se ponekad nedeljom poslepodne nasmijem svojoj petnaestogodišnjoj Ja s njenim radikalnim idejama o tome kako se čovek treba ubiti ukoliko doživi da ga zadovoljavaju mirna nedeljna poslepodneva.

Ne znam mnogo, ali znam da mladost ima ekstremističke ideje i da je strog sudija. Ostavljam svakom da iz te rečenice izvuče šta misli da treba.

3

6 thoughts on “Sve će to narod pozlatiti

  1. Pa nije trabunjanje, nije.
    Razmišljam često o svojim mladalčkim željama i idejama, krutim stavovima, neiscrpnoj energiji da se nosim sa svim što se prepreči na putu, na volji da rešim sve pre nego se posvetim onome što ja želim.. I onda shvatim da dok se to dešavalo a ja odlagala sebe proplo je toliko vremena da sam sebe zaboravila negde usput.
    I sada ova ja želi samo spokoj, mir, sklad (zvučim kao krunisana mis, zar ne?) i odnose sa ljudima koji teku glatko ili nikako.
    Nekome sam predmet sažaljenja a nekome osude, kako im volja, ja sebe drugu nemam.

    Dugo sam verovala, mladalački naivno, da se zaista sve može ako se potrudiš i tako sam i decu vaspitavala verujući da će im to pomoći bar da izgrade dovoljno samopouzdanja.
    A onda mi je jedna prijateljica u razgovoru o deci rekla :
    – Jako je bitan faktor sreće i uzdma se u njega i za svoju decu. Ja sam sve na sreću dobila a da ništa svesno nisam odabrala.

    Totalno mi je sjebala koncepciju,, budi uporna i ostvariće se “. Neće uvek, jer treba imati i sreće. Istina.

    Pre neku godinu meni bliskim ljudima se dogodila nezamisliva tragedija koja poput eksplozije srušila sve u šta sam verovala. I vratila me na nulu, da ponovo preispitam sve što sam mislila da znam, da mogu, da verujem i da od mene zavisi.

    Tada sam naučila da je to tako malo, skoro nebitno i čemu onda sva maštanja i trud i trpljenje i kompromisi kada efekat nesreće visi nad glavom svakome od nas.

    Dobro, ja sad imam komfor takvog razmišljanja upravo zahvaljujući svojim godinama, dok mladi ipak moraju da veruju da bi gurali napred do mojih godina, pa dalje..

    Kao što smatram nezdravim da mlad čovek nema snova, volje i entuzijazma, tako ne smatram zdravim kada ih zreo čovek još uvek ima i to istog intenziteta.

  2. A moram da dodam da je ceo tekst u tonu pravdanja ili na neki način izvinjenja tvoje sadašnje ti, tvojoj 15ogošnjoj ti. Ili obrnuto. U svakom slučaju meni blisko. 😊

  3. Zanimljivo, obzirom da stvarno nisam osećala nikakvu krivicu pišući, ni potrebu da se pravdam. Verovatno je skopčano s mojom opsesivnom navikom da stalno govorim “izvini”, bez obzira osećala li da treba da se izvinem ili ne

  4. Prevelika ocekivanja su prepreke koje sebi stavljamo na (mozda ravan) put.
    Prelazak preko tih prepreka uvek nudi nekakvu nagradu, kao prelazak nivoa u igrici, dolaze bonus poeni, snaga, novac, moc…
    Prelaziti preko prepreka koje nam drugi, neoprezno i cesto nenamerno, bacaju na put, je lak posao.
    Prepreke koje sebi sagradimo su stepenice koje vode u rast.
    Ko ce nam reci kada je neki stepenik previsok i van domasaja? Verovatno vaspitanje, mozda prethodna iskustva, nekada pohlepa.
    Zato nalazim istinu u onoj “blago siromasnima duhom, njihovo je carstvo nebesko”.
    Oni skromno prave male stepenike koje je lako preci.
    Da li vise vredi mir ili rast?

    1. Mir, govoreći za sebe. Drugi mogu imati drugačije preferencije, svakako.
      Ali, mir nakon što porasteš. Ne samo da mir teško može zadovoljiti (ili zaustaviti, sprečiti) mladost, već mladost po pravilu za mir nije ni sposobna. Ako jeste, onda nešto nije u redu s mladošću.
      Da bi čovek uopšte mogao da da takve odgovore, šta je bitnije, mora preći dosta milja, naučiti da gleda stvari od nazad i s naopaka, iz tuđe ili neutralne perspektive – fenomen za koji je retko koji nenačet, ganc nov um sposoban. Na neka pitanja ne umeš odgovoriti spočetka života, već kad mu se približiš kraju.
      I čak i tad su odgovori koje iznađeš prvenstveno tvoji a tek onda (i retko) univerzalni.

Odgovori na Nataly Otkaži odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.