Trigger Warning

Kad je reč o trigerima, nisam ljubitelj trigera.

 

Živimo u društvu (ha!) u kojem smo došli do tačke gde svako mesto kojem pokušate pristupiti putem bilo kojeg medija (Internet, tv itd) ima jedno trideset redova upozorenja o trigerima pre nego vam uopšte bude dozvoljen pristup.

 

Recenzije na Goodreads-u su smejurija i smaračina u isto vreme. Pre nego uopšte uspem da vidim o čemu se u knjizi radi, prvo moram iščitati jedno tri pasusa raznoraznih triger upozorenja. Mislim, ne moram, ja to nikad ne čitam, prosto preskočim. Ali razumete šta želim reći.

 

Koji je tvoj problem, ženo, pitaćete me. Zar ne znaš koja je uloga trigera? Ne, teletabisi nijedni. Ja znam čemu trigeri služe, i upravo ih zato ne volim.

 

S trigerima, u principu, postoje dva problema. Prvi je važan, a drugi iritantan I važan. Zašto to kažem? Zato što ponekad čak i gluparije nose ozbiljne posledice.

 

Recimo da uzmete da čitate knjigu, i, bivajući poslušni apartščik koji radi sve što mu kreatori javnog mnjenja (sistem?) nalažu kao jedino ispravno; vi ćete prvo uzeti da pogledate trigger warnings, iliti upozorenja o mogućem osetljivom sadržaju. (Govori srpski da te ceo svet razume, i ostalo.) Elem, tu ćete naći neke vrlo mračne stvari: upozorenje kako se u knjizi pominje zlostavljanje dece i kučića, silovanje, eksplicitne seksualne scene, plastični opisi nasilja, rasistički izrazi, mentalne bolesti, psihički poremećaji itd itd. ITD. Ako imate problem sa bilo čim od toga (ili mislite da imate problem, što je treći problem fenomena trigera, zapravo) vi ćete reći fuj i nećete dalje čitati. Ili bi tako barem trebalo biti u savršenom svetu iza duge u kojem lete jednorozi i svi se drže za ruke i pevaju kumbaja. Jer, trigeri postoje da bi vas sprečili da čitate knjigu u kojoj se nalaze stvari koje bi vas mogle traumatizovati, ili “trigovati” odnosno biti okidač za ponovno proživljavanje vaših trauma.

 

Jednostavno, zar ne? I nadasve logično, zar ne?

Ne.

 

Kao prvo, ljudi koji imaju traume bilo koje vrste ne treba da ih (iste) izbegavaju, već – leče.

 

Prva stvar koju će vas svaki perač mozga koji iole nešto ume naučiti, jeste da početak izlečenja leži u prepoznavanju (i priznanju) sopstvenih problema. Međutim, ako zaista želite da iste rešite, onda je najgora stvar koju možete učiniti svesno i namerno od njih bežati. Nesuočavanje sa svojim traumama i psihičkim mukama ne vodi apsolutno ničemu, osim svesti da ste proživeli određene gadne stvari u životu, tačka. Šta ćete vi s tim saznanjem, osim dupe da obrišete? Svest o tome neće vas sama po sebi izlečiti. Razumevanje da imate neki psihički problem nije magični trik koji će momentalno učiniti da budete ko novi. Prepoznavanje (i priznanje) su samo prvi korak – pravi (i, verujte, mnogo teži) posao tek tada sledi.

 

Kako se vraga mislite (ako uopšte to mislite) izlečiti, ukoliko konstantno bežite od makar i nagoveštaja nekih stvari koje vas muče i sjebavaju vam život? Traume se leče tako što se s njima suočite – ne tako što bežite u svoj “safe space” da bi tamo cmizdrili. Zvuči bezosećajno, znam, ali izlečenje nije šetnja rajskim vrtovima. Izlečenje je teško i gadno i boli. U suočavanju s ličnim demonima nema ništa romantično ni epsko – u stvari ima znoja, suza i krvi. To je gadan, po pravilu prljav a ponekad i odvratan proces.

 

Ali, to je jedini način.

 

Mogla bih oprostiti postojanje trigera ukoliko bi oni važili prosto kao upozorenje ljudima koji su tek počeli ili su još vrlo rano u procesu lečenja, zato što njima ponovni susret s bolnim stvarima zaista nanosi više štete nego koristi, ili im jednostavno nanosi štetu. Ali, kad tad tokom tog procesa dođe trenutak u kojem više prosto ne možeš izbegavati neman i moraš joj izaći na megdan. Jer se jedino tako može dalje. Jer je to jedini način.

 

Učiti ljude da beže od ma čega što ih na bilo koji način pozleđuje, ne samo da je besmisleno, nego je i pokvareno. Ispada, nekako, da onaj (?) koji je došao na ideju trigera, zapravo nikad i nije imao na umu da nekome pomogne. Upravo obratno – naum kao da je bio da se ljudi konstantno drže u njihovim ličnim psihozama, post-traumatskim mukama, stresu i bolu. Kao da je neko (?) hteo da običan mali čovek nikada svoje probleme ne reši, već da se – šta znam? Do smrti kljuka tabletama, ili prestravljen čuči u svojem safe space, rukama pokrivajući oči i uši kako ne bi ništa ni čuo ni video a kamoli ikada skupio hrabrosti za makar i najbenigniji pomak. A, ako je to tačno, onda zašto?

 

Naravno, neko (?) bi mogao reći da se stanovništvo najlakše kontroliše tako što ćeš ga držati u neprestanom strahu i negiranju, u vrzinom kolu iz kojeg ne može izaći jer je u njemu Dobri Otac (sistem?) za kojeg si ga ubedio da mu jedini može pomoći, čuvajući ga i štedeći od svih mogućih muka – tako što je dobrohotno i milosrdno svugde nalepio upozorenja i trigere, između ostalog? Dobri Otac (Veliki Brat?) te čuva i pazi. On ne želi da te bilo šta povredi, pa makar i po cenu toga da do smrti ostaneš prestravljen, bolestan, zbunjen i nesposoban za samostalni život.

 

I samostalno razmišljanje?

 

Naravno, to je samo još jedna luda teorija zavere, i nećemo se njome baktati. Jelda?

 

Zatim, postoji još nešto. Šta je, u stvari, trauma, danas je skroz nejasan pojam. Izjaviti, kao ona retardirana bolivudska glumica, da te je muškarac “silovao pogledom” neverovatna je i neoprostiva uvreda za ma koga ko je preživeo stvarno silovanje. Još uvek mi nije jasno zašto ljudi koji su zaista imali takvo jedno stravično iskustvo ćute i dopuštaju da se svaka narcisoidna kokoška na Instagramu žali kako je “preživela sexual abuse” zbogradi lične poremećene gratifikacije i skupljanja lajkova. Naopako nešto da mi se to ikad desilo, i da se jedne takve “pogledom silovane” dočepam – pa molila bi za govnjivu motku. Odvratno. Reč mučno i odbojno ne opisuje dovoljno krajnju poremećenost fenomena da se svaka budala samo-dijagnostikuje kao depresivna, bipolarna, autistična, silovana… To je niskost poslednje vrste, jedna od onih gadosti koje kad sretnete, poželite pogrome i kuge skotovima koji ih upražnjavaju.

 

Jako je dobro što se nikad neću nikakve realne moći i vlasti dočepati, zapravo. Znaš?

 

Danas je fensi da si depresivan i da te je bar jednom u životu neki muškarac “seksualno uznemirio”. Ako to “usput pomeneš” u svojoj recenziji neke knjige, ili na svom yt kanalu, ili ispod trailera za novi woke holivudski projekat, automatski ćeš dobiti hrpe i hrpe poruka punih saosećanja, ohrabrenja, laskanja kako si ti “jaka osoba i pobedićeš to” (štagod to bilo, nebitno), milion lajkova, bla bla. A onda ćeš, verovatno, na sve to da onanišeš. Jer to samo za drkanje i služi.

 

Ljudi koji onanišu sami na sebe su specijalna kategorija skotova.

 

Ali, kakve to veze ima s trigerima? Pa recimo da jedno podupire drugo. Obzirom da je pojam traume skroz nejasan i da svaki debil može da tvrdi da je neku traumu doživeo, bez da iko pita (niko se ne usuđuje da pita da ne bude okačen na stub srama skupa s ostalim rasistima, nacistima, bigotima, transfobima, belcima itd) za dokaz koji će podupreti tu tvrdnju – i obzirom da je to, jelte, fensi (a većina ljudi hoće da bude fensi) – postojanje trigera se čini naročito potrebito i zapravo neophodno. Pa ne možemo valjda dozvoliti da toliko mnogo traumatizovanih ljudi ponovo proživljava svoje strahote! To bi bilo nečovečno. To bi bilo skroz politički nekorektno. Ljudska su osećanja krhka i mora ih se neprestano tetošiti da nedajbože ne naprsnu. A gde bi onda završili, naopako bilo?!

 

Ja kažem, na boljem mestu. Ali ko sam pa ja.

 

Treće, sistem trigera je u devedeset procenata neefikasan. O tome sam već pisala. Ljudi imaju potrebu da čačkaju stvari koje ne bi trebali. Ne možete ni pretpostaviti koliko sam ljutitih recenzija, blogova i članaka pročitala koji su započinjali sa “znam da je na početku knjige/videa/filma/čegagod stajalo kako se u istima pominje mučenje dece i silovanje životinja, što su stvari koje me posebno uznemiravaju i od kojih poludim od besa/povraćam/štagod, MEĐUTIM…” I onda opale pet stranica ili pet sati videa sipajući drvlje i kamenje, goreći u pravednom gnevu usled bezobrazluka autora koji se usudio da piše/pravi klip/ film/ kakoveć s tematikom koja može da TRIGUJE ljude.

 

Mislim, baš onako kako je i pisalo u trigger warning-u. Što ljudi pročitaju i prime (k) znanju. I onda opet MORAJU da zavire. Pa budu trigovani. Pa sednu za računar i opale pet sati video goreći u pravednom gnevu jer….

 

?

 

Jel se to samo meni čini onako malo besmisleno? Ne? Ok, valjda sam ja luda.

 

I, najposle, sve je to jedna skroz-naskroz unapred izgubljena bitka. Jer, šta? Ako ćemo da radimo triger upozorenja za sve što živog čoveka može uznemiriti, onda se hvatamo posla Sizifovog. Zato što moja krhka osećanja vrede isto koliko i tvoja. I ja zahtevam da se u trigere stavi sve ono što može mene uznemiriti. Po čemu si ti bolji od mene? Po čemu su tvoje traume bitnije od mojih? Zašto bi Veliki Manitu voleo samo tebe, i samo tebe hteo da poštedi? Što ne voli i mene?

 

Gde su moji trigeri, ha?

 

I tako, moliću, za svih koliko beše milijardi ljudi na svetu! Za sve! Svačija su osećanja bitna! Svačije lived experience je podjednako važno! (Ok, lived experience manjina i naročito Afroameričana i transeksualaca su najbitnija, dok moja, koja sam bela i strejt, vrede skoro pa ništa, ali uvek se mogu pozvati na svoju istočnoevropsku kartu, znaš? I čik da se neko usudi da bude toliki nacista, seksista, bigot, rasista, PRAVI belac itd pa da mi pokuša osporiti moju manjinsku povlasticu!) Zahtevam da se u trigere uvrsti sve što može bilo koga na bilo koji način trigovati!

 

Pa da vas vidim majstori.

 

Svaka knjiga, film, klip na yt, štagod, mora imati sve trigere koji potencijalno mogu trigovati bilo koga. Štaznam, ljudi se plaše pasa. Opa! U knjizi se pominju psi. Triger! Neki su ubeđeni da im je kuća zaposednuta. Nije na tebi da preispituješ da li duhovi postoje ili ne jer je to nečije lived experience i svaka je istina subjektivna. Ako ja kažem da vidim duhove, to je moja istina, a Veliki Brat mi garantuje da ne postoje univerzalne istine već je svaka istina posebna za svakoga i uostalom kuš, nacisto. Jel se u filmu pominju duhovi? O’ma’ da ste turili triger, jes’ čuli?!

 

I tako dalje, i tako dalje, za sve pod nebom što bilo koga među nama ma gde na planeti može da uznemiri i triguje.

 

Mislite da preterujem? Mislite da je to nerealno za očekivati i nemoguće za izvesti? A ko ste vi pa da mi to kažete? Jel smo počeli praviti progresivni leftičarski svet iza duge gde jednorozi lete i svi se drže za ruke pevajući kumbaja? Hoću reći, onda kad nisu u svom safe space i ne plaču, prestravljeni? Ništa ne sme biti prepreka tom uzvišenom cilju. Ukoliko ste zaista posvećeni, načićete načina. Trigeri svima ili nikome! Šta nije jasno?

 

Ah, opet sam jedina luda ovde.

 

Avaj.

0
What’s your Reaction?
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0

2 thoughts on “Trigger Warning

  1. Ovde se bar 90% stanovnika informise iz pinkova bliceva informera… Nisci su svuda isti, pa je svuda priblizan procenat.
    Svaka visokotirazna objava pocinje sa “stravicno, skandalozno, monstruozno, uzasno…”
    Bez trigera?
    Ili su naucili da podignu triger na visi nivo i dobro unovce?

    1. To nisu trigeri, već baš obratno – to je shock value.
      To ti je kao da odeš u podrumski fetiš klub gde te na vratima dočekaju s rečima: Dobrodošao, ovde će sve tvoje, makar i najdegutantnije želje, biti ispunjene. Jer, to je naš moto, i ti si zato ovde.

      Informer i Co. svojim vrištuće vulgarnim naslovima NE šalju upozorenje onima slabijeg stomaka da se drže podalje – to je, UPRAVO njihova reklama. To je način na koji obaveštavaju svoje istomišljenike (otvorene ili prikrivene) da im slobodno priđu, jer će upravo tu naću svaku degutatnost koja ih zadovoljava.
      Baš kao i gorepomenuti podrumski klub za degenerike. Poz!

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.