Zašto nisi

 Malopre mi postaviše pitanje koje su mi verovatno i pre postavljali, samo što nešto ne pamtim.

Naime, upitaše me što nisam feministkinja.

Zašto nisam? A što vi jeste?

Feministkinje su se borile za pravo glasa (koje u tom momentu –  doduše, onda se i nisu zvale feministkinjama, već sifražetkinjama – nisu imali ni mnogi muškarci, mada se danas o tome ćuti), borile su se za pravo da imaju posao a ne da striktno budu domaćice, borile su se za pravo da idu na univerzitete… Razumete.

To su sve bili logični i opravdani zahtevi. U to je vreme feminizam imao smisla.

Danas?

Danas kad su žene (barem u Americi) mnogo zastupljenije po univezitetima od muškaraca, kad muškarci moraju hodati oko njih po jajima ne bi li ih tužile za sexualno zlostavljanje, kad su sudovi na njihovoj strani pa muškarci moraju plaćati alimentaciju čak i za decu za koju se dokaže da nisu njihova, kad se u Kaliforniji istorija više ne zove history, već HERstory – nekako mislim da je ceo pokret izgubio na verodostojnosti.

I mozgu.

Ne gledam tv-e, ali poprilično sam verna yt. Čega sam se sve nagledala i naslušala na tom freak show, to nije za priču. Monstruozno debele crnkinje od kojih bi se prepao na ulici, kako galame da su debele zbog bele supremacije. Na marinac šiljato ošišane i u modro obojene, s obaveznim očalima, žene bez sisa i kukova, izgledajući ko emo dečaci od 12 godina, kako kukaju da beli muški šovinisti neće da izlaze s njima. Mada bi im one inače odsekle muda, jer su beli muški šovinisti. Ali svejedno. Oni MORAJU DA ŽELE da izlaze s njima.

Besprekorno našminkani muškarci koji me pokušavaju ubediti da sam sexista i rasista (?) ukoliko me ne privlače besprekorno našminkani muškarci. U haljinama.

Urlanje na onog nesretnika Trampa kao da je lično ubio Melaniju, isekao  je na delove i svesno ih pogrešno opet povezao. I onda sve dao novinarima da slikaju. Što je inače uradio Idi Amin sa jednom od svojih žena. Ali, o kulturama drukčim od evropske se ništa loše ne sme reć. Pssst.

Urlanje na narcisa Trampa koji je skeč po sebi, ali nikakve ratove nije započinjao, nikakvu staljinističku diktaturu uveo; kako tvrde da je gori od svih predsednika pre njega koji su im redovno slali sinove i muževe u ratove, i počesto ih vraćali mrtve; i suroviji od Staljina mada za veka nisu imali prazan frižider, ili im se desilo da uopšte žive u kući koja nema frižider. Ili da nemaju kuću uopšte. 

Idolopoklonisanje trendovima i cancel culture, da bi bio u trendu. Napadi, strvljenje, pretnje smrću ljudima koji su se usudili da kažu bilo šta mimo rezona nametnutog ovcama. Čovek koji kaže da je ustavom zagarantovan free speech proglašen za rasistu i belog sexistu. SVAKO ko ima pitanje, ko nešto upita da mu se pojasni, momentalno strpan u fašistu, nacistu i rasistu.

Vešticu za paljenje.

Gledala sam klipove potpuno normalnih ljudi koji pitaju zašto je ovo ovako a ono onako, i to NE u vezi žena ili manjina, već prosto načina funkcionisanja društva ili kakvog konkretnog problema; koje se proglasilo ultra-desničarima i bio im banovan nalog.  Čak i ne pominjem one kontroverznije. Govorim o potpuno uobičajenim ljudima, koji su govorili o porezima, o taxama, o životu, i sutra im kanali bili banovani.

Kao, šire hate speech.

S druge strane, gledala sam i rođenim ušima slušala nabrijane žene kako vrište da se svi muškarci trebaju pobiti – ili nabrijane crnkinje i crnce kako vrište da se svi belci trebaju pobiti – i njihove kanale niko nije banovao. One vrište i dalje. 

Slušala sam James-a Lindsay-a, i s filoSofskog su mi gledišta neke stvari možda jasnije (trigger: NE slušajte ga ako ste feminista, pripadnika antife, sjw i slično – em ćete biti trigovani, em nećete ništa razumeti, em ćete biti trigovani JER ništa niste razumeli), ali to mi ne pomaže u rl. Mislim, još uvek donekle pomaže ovde. Ne da živim u Americi ili nedajbože Švedskoj.

Pomaže mi dovoljno da znam da nisam feministkinja. 

Ko god jeste, želim mu sretno lečenje. 

Jer, sve su bolesne. 

Neke su morbidno debele što im se više ne sme reći zbog body positivity pokreta, a postoji i pravac koji im govori da su debele jer nisu ni svesne da su žrtve bele supremacije, i zbog toga se moraju opirati svakom pokušaju mršavljenja, obzirom da je to samo kolonijalistička retorika. Htela bi da se zezam, ali ne. Ovo stvarno govore debelim crnim ženama na univerzitetima po Americi.

Neke su razočarane muškarcima u svom životu (mnoge, u stvari) jer su imale pogrešna očekivanja: očekivale su da im partner bude najbolja drugarica, da ide s njima u šoping, da mogu pred njima da imaju histerične napade i da dobiju razumevanje, da mogu da nose pocepane trenerke, ne briju pazuhe i, verovatno, ne peru onu stvar danima – a da se njihov partner svejedno na ulici ne okreće za ženama koje su se oprale. Kad ih je on prevario ili ostavio, počele su da mrze ceo muški rod, i u svakom pripadniku tog sexa da vide supremaciju, opresiju (po pravilu belu, neobično kako se skoro niko ne žali na crne muškarce – što ne znači da su bolji, inače bi ostajali s decom koju naprave, već samo da se o crncima ništa loše ne sme reći), ošišale se na kratko i/ili ofarbale u modro ili zeleno, sočiva zamenila očalima i postale vatrene zagovornice feminizma. 

Dvadesetogodišnje majke imaju šestoro dece od različitih očeva, obično su morbidno debele, nemaju posao i veruju da im država duguje nešto samo zato što imaju bingo polni organ.  Niko se ne usuđuje da im ne plaća za njihovo budalasanje (niko ih nije silovao) jer se plaši da će ga proglasiti za sexistu i belog supremacistu.

Nevinim se muškarcima uništava život i karijera jer su ih besne bivše devojke i žene prijavile za zlostavljanje i silovanje. Kad se pokaže da su lagale, nikom ništa, osim što je muškarčev život i dalje uništen. Volela bih da lažem, ali svi imate google. KORISTITE ga, jebemu život.

To više nije borba za jednakost. To je odavno prestala borba za jednakost biti. To su sad sasvim neke druge priče.

I, zato nisam feministkinja.

Hvala na pitanju.

1

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.