Zašto priča?

Uvek sam bila fantast.  Ja volim priču.

 

I, pazite. Rekla sam: priču. Ne govorim o velikim, mudrim delima, visokoj filozofiji, simbolici, hiperbolama, angažovanošću. Danas je popularno misliti kako svaki vid ljudske kreativnosti neizbežno mora nositi neku poruku, biti angažovan. Ili ako ne, onda barem da je krcat dubokim životnim mudrostima, po mogućnosti skrivenim iza metafora i simbola. Svaka se kokoš oduševi kad iza hiperbole pomisli da je našla neko dublje značenje, ko ono poslovično zrno. Jeste, čak i ćorava ubode poneko, ali to je po pravilu retko. Ali ja nemam takvih pretenzija, i nikada nisam ni imala. Postoje mesta za takve stvari, barem kako ja o tome sudim. Ako želiš da se baviš smislom života, čitaj filozofiju. Ako bi da ti neko pokaže kako da otkriješ svoju unutrašnju boginju 🙂 – čitaj knjige samopomoći. (Ili 50 nijansi sive.) Mislim, ako imaš stomak za to. Što se mene tiče a po pitanju samopomoći i njoj srodnih i inih gurua i motivacionih govornika, ja nemam stomak. Svakom svoje.

 

Međutim, priča ne bi trebala biti opterećena time. Ili barem ne ako ste fantast ko ja.

 

Život je dovoljno gadan. U životu se napiješ više žuči nego nektara, i čak ni nektar nije s Olimpa. Čak je i nektar tek običan smrtnički splet pogodnih okolnosti i sićušnih sunaca zadovoljstva i mira, smućkan s više nade nego izvesnosti. Kako ko, ali nije mi potrebna kakva vešta simbolika da mi, ko Metatron glas Božiji, objavi kako je život težak a svet pun problema. Sve je to bla. Čitala sam i ja Američkog psiha, i razumela šta je pisac hteo da kaže. (Spojler: ne, nije poenta u serijskom ubici.) Ali, što se mene tiče, isto je tako mogao napisati: društvo je fuj, kraj. Maskirati tu prostu, zapravo svakom s iole pameti ionako znanu poruku u stotine stranica gnusnih, kreativno detaljnih opisa mučenja i ubistava, po meni je bilo bespotrebno trošenje energije. Ako si dovoljno macabre, kao ja, pa te zanimaju serijske ubice, imaš na yt tog zelja koliko hoćeš, sa sve gore detaljima. Ako si odrastao čovek, i još uvek ne znaš da s društvom neki vrag ne valja, onda nemaš dovoljno pameti ni da razumeš Američkog psiha. Ako ga umeš razumeti, ionako si već odavno shvatio poruku. Koja svrha, onda?

 

Ako si mlad pa još uvek veruješ da si besmrtan i da ćeš jednom postati He Man, Gospodar Svemira, svakako ti je ili zakonom zabranjeno ili nemaš ni interesovanja da čitaš nešto tako eksplicitno kao što je Američki psiho. Ponavljam, koja beše svrha?

 

Sigurno sam, pouzdano znam da sam u manjini po tom pitanju, ali mislim da je ideja da svaka priča mora imati poruku i biti angažovana nešto što pripada, šta znam, Severnoj Koreji, ili staljinističkoj Rusiji onomad, skupa s propagandom. Što je, mislim poruka i agenda, čak i danas maltene isključivo propaganda. Ali, to je već neka druga tema.

 

Šta, onda, ja želim od priče, zapravo?

 

Želim beg. Sklonište. Odmor. Želim lepotu. Želim boje i ukuse i mirise. Želim magiju. Ono što Englezi zovu “whimsical”, a što verujem, nažalost, da srpski jezik ne ume dovoljno dobro da prevede. Mnogo mudriji od mene su pisali o priči, o fairy tale, i jeste, naravno da tradicionalne imaju poruku (nijedna bajka nije nastala ni iz čega – ništa ne nastaje iz vazduha, što je inače “nauka” čak i u Hariju Poteru – bajke postoje da nas uče životu), ali ne govorim sad o Braći Grim. I, čak i da govorim, ta vrsta učenja ili ako baš hoćete poruka nije nešto što u sebi nosi mrku težinu propovedi, nije visoko intelektualna teorija o društvu, nije propaganda ni agenda. Poruka je bazična, stara koliko i ljudska vrsta, jedna koja nas ne tera da bistrimo komplikovane hiperbole da bi najzad došli do nečega što ionako znamo od kad smo sišli s grane.

 

Svakako nisam dobar target za angažovane agende i filozofsko prosvetljenje, tako da možda ne bih trebala ni govoriti o tome, ali hej, ovo je moje mesto i mogu da pričam šta god hoću. Ja sam besramna i priznajem da nemam sluha za apstraktno, za modernu umetnost, za stvari koje ti vrište u uvo: gledaj! Čuj! Smisao! Između redova! Motiv! Svrha! Istina! Revolucija!

 

Bla bla.

 

Ima ljudi koji to vole, mada ih je tek šačica koja voli zato što voli, dok se većina prosto pravi da je car obučen jer ne žele ispasti budale u društvu. Izuzetno je malo ljudi koji zaista vole ono što ja i dan danas zovem: moderna umetnost, mada je to samo moj zbirni naziv za milion stvari koje su postojale pre i došle posle modernizma kao takvog. Jer nije svrha samo u modernizmu, post-modernizmu itd itd. Ja ne volim ni l’art pour l’art, umetnost radi umetnosti, koja je počesto samo onanisanje.  Još uvek se sećam one urnebesne reklame za colu ili nešto takvo, za koju smatram da je najbolje prezentovala kompletan moj stav o modernoj umetnosti. Tip ulazi u galeriju s limenkom, na izložbu krcatu teškim, složenim  performansima i simbolikom. Pred svakim egzamplarom stoje otmeni intelektualci i akademici sa fensi očalima i besprekorno zavijorenim šalovima i kravatama dendi čvorova, i u pola glasa komentarišu simboliku i “šta je umetnik hteo da kaže”. Momak ispije sok i, ne videvši nigde kantu, prosto krišom odloži limenku na pod i ode. Obišavši galeriju, u povratku spazi kako se gomila okuplja oko njegove limenke na podu, oduševljena. Mudre sede glave klimaju s odobravanjem, elegantne žene suznih očiju. Ceo skup ima svoju teoriju šta TAJ naročiti egzamplar treba da znači, i svi se slažu kako je to ubedljivo najbolja stvar na celoj izložbi.

 

Razumete?

 

Jednostavno rečeno: volim da pogledam sliku i da vidim gde je konju glava a gde mu je, da prostite, trtica. Pikaso nek ide s milim bogom, skupa s elitističkim budalama. Moja drugarica iz gimnazije je jednom slučajno bacila neki otpadak u kontejner za koji nije primetila da stoji pred galerijom i da je zapravo “umetnički” uradak, a ne običan kontejner. I neka je.

 

Dosad je zidovima s kojima ovde pričam sasvim jasno da mi je ukus primitivan i nazadan, i da me uopšte ne zanima da glumim ludilo kako je drugačije.

 

Nemam problem sa svojim primitivizmom. Prvo, radi se o etiketi koju će mi nalepiti snobovi čije mišljenje ne marim, a kao drugo, ne mislim da su jednostavnost i jasnoća nešto čega se treba stideti. I, osim toga, kako uopšte definišete jednostavnost, prostotu? I, zašto je “prostota” postala reč za vulgarnost, kad joj koren nije skaredan? Ko je ovlastio Femu opančarevu da jednostavnost, nešto što je prosto, upiše u kanone kao nižerodno i prezira vredno? Francuzi imaju nešto što zovu nouveau riche, i to nije pohvalan termin. Skorojeviće karakteriše eksces, preterivanje svakog oblika. Previše kićeno, previše skupo, previše komplikovano. Umesto šik jednostavne linije haljine svedenih nijansi; elaborirani volani, šlepovi, čipke, drago kamenje, zlato, paunovo perje vrištućih boja.

 

Na neki urnebesan način, jedna poprečna crvena linija preko čisto belog platna kakvog modernističkog slikara, ma koliko na prvi pogled jednostavna; težinom svoje agende, komplikovanošću svoje simbolike, dubokom mudrošću svoje skrivene poruke nad kojom treba provesti sate ne bi li je razbistrili, uz izvesnost da ni onda najverovatnije nećete biti u pravu – zapravo je samo nouveau riche. Komi fo.

 

Izraz “umetnost radi umetnosti” može da zavara, jer ne znači ono što bih ja protumačila kao takvo. Umetnost BI trebala da postoji prosto zato što je, jelte, umetnost. Ne kao sredstvo za prenošenje specifične poruke, dubljeg smisla i sličnog sranja.  Ako imaš da kažeš nešto o društvu, politici, religiji, svetu – reci to jasno i glasno. I, nemoj da zoveš to umetnošću. Jer to nije umetnost. To je kritika, to je pamflet, to je studija. Priručnik. Kako god.

 

Postoje razlozi zašto pisci, naprimer, u određenim situacijama ne mogu jasno da kažu šta žele. Zato što će završiti na lomači, u gulagu ili konc logoru. Postoji opravdan razlog zašto pišu u hiperbolama i simbolima umesto koncizno i jasno. Mada razumem, ja još uvek ne vidim smisao. Ok, napisao si nešto što će određen broj ljudi razumeti. Oni će da prozru ispod naslaga metafora, zakukulječinih rečeničnih konstrukcija i zbunjujuće deskripcije. Krijući se u podrumu skupa s tobom, pod okriljem noći, da ne čuje zmaj, šapatom će ti odati priznanje za hrabrost. To nije hrabrost. Tako se ne dižu revolucije i ne rade prevrati. Većina ljudi ne razume. Razumete? Većini ljudi se mora nacrtati, konj sa sve glavom i trticom. To je samo međusobno onanisanje šačice mudrijih od proseka i, kao i kod svakog onanisanja, seme završava na podu a ne tamo gde bi moglo ili trebalo da primi ploda. Smeta ti zmaj? Radi konkretno. Nemoj da pišeš mudromisleće knjige koje radnica u kiosku s dvoje male dece i mužem na prisilnom godišnjem ne može ili nema vremena da razume. Mnogo mi je žao, ali najveći broj ljudi zaista ne razume, previše je očajan ili apatičan ili prosto uplašen i gladan. Ako si već dovoljno pametan da razumeš da zmaja treba rušiti, onda prestani da se izdrkavaš sa svojim intelektualnim parnjacima i uradi nešto konkretno. Znam, hajdučija je neprijatna, bude ti zima, budeš gladan, žandari te vijaju, jataci te izdaju. Sigurnost tople sobe, mirisa prazne hartije i samozadovoljstva što si uspeo reći nešto što će zmaju promaći da razume (kao i većini naroda, inače) mnogo je lagodnija, ali tako se ne ruši zmaj.

 

S druge strane, ako uopšte i nisi nameravao da zmaj bude ubijen, a šta koji moj onda uopšte mrčiš i trošiš drvo za k? Samo zato da se prikažeš kao buntovnik i disident? Ne beri brige: niko neće uzeti tebe za vođu ustanka samo zato što umeš da se bacaš hiperbolama. Pesme o herojima se neće pevati o tebi, već o onima koji su otišli i uradili nešto konkretno da bi se zmaj ubio, zato prestani da pevaš sam u svoju slavu jer je je drkanje degutantno kad ga radiš javno a drkanje na samog sebe ima posebno mesto u paklu.

 

O udobnosti propagiranja trenutno vladajuće agende neću reči da trošim, jer to nije ni reči vredno.

 

Ali ne, reći ćete mi, neću ja da menjam sistem (mada, zašto? Sistem je truo. Ali, ok.) Ja sam shvatio suštinu ljudskog bitisanja, tajnu kosmosa, i želim to da podelim s ljudima. Ja hoću da naučim ljude kako da dosegnu svoje snove, ostvare se, budu sretni.

 

?

 

Napiši priručnik. U čemu je problem?

 

Zašto to mora biti ukomporirano u priču? Zašto priča ne bi bila bajka, skaska o princezi koja spava u kuli, vitezu što ubija zmaja i najmlađem carevom sinu koji je sreo Baba Jagu na mostu? Da li su ti priče o hrabrosti, o podvigu, o ljubavi, o putu, previše bazične? Proste? Ali sve su priče ionako o tome, možda ćeš mi bojažljivo reći, mada nemaš zašto da se plašiš, jer sve dobre priče o tome govore, u stvari. To su najvrednije priče koje ljudski rod ima, zapravo. Možda čak i jedine vredne. I, nemoj se bojati da mi ispričaš, dok sedimo kraj vatre u ranojesenje veče, dok kestenje prska varnice u nebo i sva je šuma oko nas plava pod zvezdama, da je princeza imala zlatnu pletenicu prebačenu preko ramena do nogu a vitez finim bodom izveženu maramicu kao uzdarje iz ruke što je ostala da čeka da se vrati iz rata, strepeći. Ja želim to da čujem. Pričaj mi o sjajnim mačevima i svilenim barjacima, pričaj mi o kmetovskoj kćeri koja je zabasala u skriveni prolaz za lešnikovim drvetom i otkrila svet ptica i zverinja koje govore ljudskim jezikom i vilenjačkog princa s krunom od olistale grane. Pričaj mi o lukavim iskušenjima i nesretnim izdajama i putu koji krvari bose pete ali kojim se mora proći jer je to jedini put koji postoji.

 

I, nemoj strahovati jer si mi rekao da je konju glava napred a trtica iza, kao što je skroz prosto i jednostavno i logično da bude, jer ćemo na kraju tog puta ti i ja držati ruke jedno drugome, smejući se kroz suze, i svet će, ovaj pravi, stvarni, ružni, bar za taj tren biti vredniji truda. A tren je sve što imamo ionako, jer i ti i ja i prinčevi i vladari i tirani i zločinci i prosjaci – sve nas samo jedno čeka na kraju, i kad razumeš to, razumećeš da nijedna poruka, nijedna agenda, nikakva propaganda, prestone dvorane, predsedničke lente, moćne armije, političke spletke i podele, ljudska zloba, bezobrazluk, ludilo –  ne znače ništa više od prašine u oku svemira. Samo smo sada ovde, ti i ja, i držimo se za ruke, i to je najveća snaga koju čovek, smrtan i načinjen od zemlje u koju se vraća, ikada može stvarno da poseduje.

 

Zašto priča?

 

Zato.

1
What’s your Reaction?
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0

4 thoughts on “Zašto priča?

  1. Ako znaš da je talentovani Pikaso sa 11 imao zapaženu i rasprodatu izložbu slika,
    a onda uteran u akademiju gde je naučio stilove, tehnike, zanat, kompoziciju i pravila,
    i izašavši sa akademije užasnut shvatio da je zaboravio da slika kao ono dete nekada, da je izgubio dete u sebi,
    shvatiš da je celo njegovo delo samo traženje dečjeg crteža koje je studirajući zauvek izgubio.
    Lomio je ogledala i crtao ono što u njima vidi. Tražio.
    Nikada nije našao.
    I priča je, na sličan način, traganje za zaboravljenim.
    Da li je i život?

    1. Jeste, ako se odalečiš od sebe i popneš previsoko vrletima “napretka”, “novih ideja”, “boljih rešenja”, “progresivnosti”. Stavila sam sve te reči u navodnike zato što one po sebi nisu loše – ali ni vatra nije po sebi loša: zavisi kako njome postupaš, i u koju svrhu.

      1. Svako ima potrebu da se obrati svetu. Da se izrazi fotografijom, rečima, karikaturama, slikama, muziciranjem… To je nadgradnja u odnosu na prizemni posao za život, zanat.
        Nadgradnja služi da čoveka u boljem svetlu predstavi društvu, da ga ponudi.
        Društvo je izbirljivo i prihvata samo najbolje ponude. Prihvaćeni postaju prihvaćeni, što je početni cilj.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.