Zašto priča?

Uvek sam bila fantast.  Ja volim priču.

 

I, pazite. Rekla sam: priču. Ne govorim o velikim, mudrim delima, visokoj filozofiji, simbolici, hiperbolama, angažovanošću. Danas je popularno misliti kako svaki vid ljudske kreativnosti neizbežno mora nositi neku poruku, biti angažovan. Ili ako ne, onda barem da je krcat dubokim životnim mudrostima, po mogućnosti skrivenim iza metafora i simbola. Svaka se kokoš oduševi kad iza hiperbole pomisli da je našla neko dublje značenje, ko ono poslovično zrno. Jeste, čak i ćorava ubode poneko, ali to je po pravilu retko. Ali ja nemam takvih pretenzija, i nikada nisam ni imala. Postoje mesta za takve stvari, barem kako ja o tome sudim. Ako želiš da se baviš smislom života, čitaj filozofiju. Ako bi da ti neko pokaže kako da otkriješ svoju unutrašnju boginju 🙂 – čitaj knjige samopomoći. (Ili 50 nijansi sive.) Mislim, ako imaš stomak za to. Što se mene tiče a po pitanju samopomoći i njoj srodnih i inih gurua i motivacionih govornika, ja nemam stomak. Svakom svoje.

 

Međutim, priča ne bi trebala biti opterećena time. Ili barem ne ako ste fantast ko ja.

 

Život je dovoljno gadan. U životu se napiješ više žuči nego nektara, i čak ni nektar nije s Olimpa. Čak je i nektar tek običan smrtnički splet pogodnih okolnosti i sićušnih sunaca zadovoljstva i mira, smućkan s više nade nego izvesnosti. Kako ko, ali nije mi potrebna kakva vešta simbolika da mi, ko Metatron glas Božiji, objavi kako je život težak a svet pun problema. Sve je to bla. Čitala sam i ja Američkog psiha, i razumela šta je pisac hteo da kaže. (Spojler: ne, nije poenta u serijskom ubici.) Ali, što se mene tiče, isto je tako mogao napisati: društvo je fuj, kraj. Maskirati tu prostu, zapravo svakom s iole pameti ionako znanu poruku u stotine stranica gnusnih, kreativno detaljnih opisa mučenja i ubistava, po meni je bilo bespotrebno trošenje energije. Ako si dovoljno macabre, kao ja, pa te zanimaju serijske ubice, imaš na yt tog zelja koliko hoćeš, sa sve gore detaljima. Ako si odrastao čovek, i još uvek ne znaš da s društvom neki vrag ne valja, onda nemaš dovoljno pameti ni da razumeš Američkog psiha. Ako ga umeš razumeti, ionako si već odavno shvatio poruku. Koja svrha, onda?

 

Ako si mlad pa još uvek veruješ da si besmrtan i da ćeš jednom postati He Man, Gospodar Svemira, svakako ti je ili zakonom zabranjeno ili nemaš ni interesovanja da čitaš nešto tako eksplicitno kao što je Američki psiho. Ponavljam, koja beše svrha?

 

Sigurno sam, pouzdano znam da sam u manjini po tom pitanju, ali mislim da je ideja da svaka priča mora imati poruku i biti angažovana nešto što pripada, šta znam, Severnoj Koreji, ili staljinističkoj Rusiji onomad, skupa s propagandom. Što je, mislim poruka i agenda, čak i danas maltene isključivo propaganda. Ali, to je već neka druga tema.

 

Šta, onda, ja želim od priče, zapravo?

 

Želim beg. Sklonište. Odmor. Želim lepotu. Želim boje i ukuse i mirise. Želim magiju. Ono što Englezi zovu “whimsical”, a što verujem, nažalost, da srpski jezik ne ume dovoljno dobro da prevede. Mnogo mudriji od mene su pisali o priči, o fairy tale, i jeste, naravno da tradicionalne imaju poruku (nijedna bajka nije nastala ni iz čega – ništa ne nastaje iz vazduha, što je inače “nauka” čak i u Hariju Poteru – bajke postoje da nas uče životu), ali ne govorim sad o Braći Grim. I, čak i da govorim, ta vrsta učenja ili ako baš hoćete poruka nije nešto što u sebi nosi mrku težinu propovedi, nije visoko intelektualna teorija o društvu, nije propaganda ni agenda. Poruka je bazična, stara koliko i ljudska vrsta, jedna koja nas ne tera da bistrimo komplikovane hiperbole da bi najzad došli do nečega što ionako znamo od kad smo sišli s grane.

 

Svakako nisam dobar target za angažovane agende i filozofsko prosvetljenje, tako da možda ne bih trebala ni govoriti o tome, ali hej, ovo je moje mesto i mogu da pričam šta god hoću. Ja sam besramna i priznajem da nemam sluha za apstraktno, za modernu umetnost, za stvari koje ti vrište u uvo: gledaj! Čuj! Smisao! Između redova! Motiv! Svrha! Istina! Revolucija!

 

Bla bla.

 

Ima ljudi koji to vole, mada ih je tek šačica koja voli zato što voli, dok se većina prosto pravi da je car obučen jer ne žele ispasti budale u društvu. Izuzetno je malo ljudi koji zaista vole ono što ja i dan danas zovem: moderna umetnost, mada je to samo moj zbirni naziv za milion stvari koje su postojale pre i došle posle modernizma kao takvog. Jer nije svrha samo u modernizmu, post-modernizmu itd itd. Ja ne volim ni l’art pour l’art, umetnost radi umetnosti, koja je počesto samo onanisanje.  Još uvek se sećam one urnebesne reklame za colu ili nešto takvo, za koju smatram da je najbolje prezentovala kompletan moj stav o modernoj umetnosti. Tip ulazi u galeriju s limenkom, na izložbu krcatu teškim, složenim  performansima i simbolikom. Pred svakim egzamplarom stoje otmeni intelektualci i akademici sa fensi očalima i besprekorno zavijorenim šalovima i kravatama dendi čvorova, i u pola glasa komentarišu simboliku i “šta je umetnik hteo da kaže”. Momak ispije sok i, ne videvši nigde kantu, prosto krišom odloži limenku na pod i ode. Obišavši galeriju, u povratku spazi kako se gomila okuplja oko njegove limenke na podu, oduševljena. Mudre sede glave klimaju s odobravanjem, elegantne žene suznih očiju. Ceo skup ima svoju teoriju šta TAJ naročiti egzamplar treba da znači, i svi se slažu kako je to ubedljivo najbolja stvar na celoj izložbi.

 

Razumete?

 

Jednostavno rečeno: volim da pogledam sliku i da vidim gde je konju glava a gde mu je, da prostite, trtica. Pikaso nek ide s milim bogom, skupa s elitističkim budalama. Moja drugarica iz gimnazije je jednom slučajno bacila neki otpadak u kontejner za koji nije primetila da stoji pred galerijom i da je zapravo “umetnički” uradak, a ne običan kontejner. I neka je.

 

Dosad je zidovima s kojima ovde pričam sasvim jasno da mi je ukus primitivan i nazadan, i da me uopšte ne zanima da glumim ludilo kako je drugačije.

 

Nemam problem sa svojim primitivizmom. Prvo, radi se o etiketi koju će mi nalepiti snobovi čije mišljenje ne marim, a kao drugo, ne mislim da su jednostavnost i jasnoća nešto čega se treba stideti. I, osim toga, kako uopšte definišete jednostavnost, prostotu? I, zašto je “prostota” postala reč za vulgarnost, kad joj koren nije skaredan? Ko je ovlastio Femu opančarevu da jednostavnost, nešto što je prosto, upiše u kanone kao nižerodno i prezira vredno? Francuzi imaju nešto što zovu nouveau riche, i to nije pohvalan termin. Skorojeviće karakteriše eksces, preterivanje svakog oblika. Previše kićeno, previše skupo, previše komplikovano. Umesto šik jednostavne linije haljine svedenih nijansi; elaborirani volani, šlepovi, čipke, drago kamenje, zlato, paunovo perje vrištućih boja.

 

Na neki urnebesan način, jedna poprečna crvena linija preko čisto belog platna kakvog modernističkog slikara, ma koliko na prvi pogled jednostavna; težinom svoje agende, komplikovanošću svoje simbolike, dubokom mudrošću svoje skrivene poruke nad kojom treba provesti sate ne bi li je razbistrili, uz izvesnost da ni onda najverovatnije nećete biti u pravu – zapravo je samo nouveau riche. Komi fo.

 

Izraz “umetnost radi umetnosti” može da zavara, jer ne znači ono što bih ja protumačila kao takvo. Umetnost BI trebala da postoji prosto zato što je, jelte, umetnost. Ne kao sredstvo za prenošenje specifične poruke, dubljeg smisla i sličnog sranja.  Ako imaš da kažeš nešto o društvu, politici, religiji, svetu – reci to jasno i glasno. I, nemoj da zoveš to umetnošću. Jer to nije umetnost. To je kritika, to je pamflet, to je studija. Priručnik. Kako god.

 

Postoje razlozi zašto pisci, naprimer, u određenim situacijama ne mogu jasno da kažu šta žele. Zato što će završiti na lomači, u gulagu ili konc logoru. Postoji opravdan razlog zašto pišu u hiperbolama i simbolima umesto koncizno i jasno. Mada razumem, ja još uvek ne vidim smisao. Ok, napisao si nešto što će određen broj ljudi razumeti. Oni će da prozru ispod naslaga metafora, zakukulječinih rečeničnih konstrukcija i zbunjujuće deskripcije. Krijući se u podrumu skupa s tobom, pod okriljem noći, da ne čuje zmaj, šapatom će ti odati priznanje za hrabrost. To nije hrabrost. Tako se ne dižu revolucije i ne rade prevrati. Većina ljudi ne razume. Razumete? Većini ljudi se mora nacrtati, konj sa sve glavom i trticom. To je samo međusobno onanisanje šačice mudrijih od proseka i, kao i kod svakog onanisanja, seme završava na podu a ne tamo gde bi moglo ili trebalo da primi ploda. Smeta ti zmaj? Radi konkretno. Nemoj da pišeš mudromisleće knjige koje radnica u kiosku s dvoje male dece i mužem na prisilnom godišnjem ne može ili nema vremena da razume. Mnogo mi je žao, ali najveći broj ljudi zaista ne razume, previše je očajan ili apatičan ili prosto uplašen i gladan. Ako si već dovoljno pametan da razumeš da zmaja treba rušiti, onda prestani da se izdrkavaš sa svojim intelektualnim parnjacima i uradi nešto konkretno. Znam, hajdučija je neprijatna, bude ti zima, budeš gladan, žandari te vijaju, jataci te izdaju. Sigurnost tople sobe, mirisa prazne hartije i samozadovoljstva što si uspeo reći nešto što će zmaju promaći da razume (kao i većini naroda, inače) mnogo je lagodnija, ali tako se ne ruši zmaj.

 

S druge strane, ako uopšte i nisi nameravao da zmaj bude ubijen, a šta koji moj onda uopšte mrčiš i trošiš drvo za k? Samo zato da se prikažeš kao buntovnik i disident? Ne beri brige: niko neće uzeti tebe za vođu ustanka samo zato što umeš da se bacaš hiperbolama. Pesme o herojima se neće pevati o tebi, već o onima koji su otišli i uradili nešto konkretno da bi se zmaj ubio, zato prestani da pevaš sam u svoju slavu jer je je drkanje degutantno kad ga radiš javno a drkanje na samog sebe ima posebno mesto u paklu.

 

O udobnosti propagiranja trenutno vladajuće agende neću reči da trošim, jer to nije ni reči vredno.

 

Ali ne, reći ćete mi, neću ja da menjam sistem (mada, zašto? Sistem je truo. Ali, ok.) Ja sam shvatio suštinu ljudskog bitisanja, tajnu kosmosa, i želim to da podelim s ljudima. Ja hoću da naučim ljude kako da dosegnu svoje snove, ostvare se, budu sretni.

 

?

 

Napiši priručnik. U čemu je problem?

 

Zašto to mora biti ukomporirano u priču? Zašto priča ne bi bila bajka, skaska o princezi koja spava u kuli, vitezu što ubija zmaja i najmlađem carevom sinu koji je sreo Baba Jagu na mostu? Da li su ti priče o hrabrosti, o podvigu, o ljubavi, o putu, previše bazične? Proste? Ali sve su priče ionako o tome, možda ćeš mi bojažljivo reći, mada nemaš zašto da se plašiš, jer sve dobre priče o tome govore, u stvari. To su najvrednije priče koje ljudski rod ima, zapravo. Možda čak i jedine vredne. I, nemoj se bojati da mi ispričaš, dok sedimo kraj vatre u ranojesenje veče, dok kestenje prska varnice u nebo i sva je šuma oko nas plava pod zvezdama, da je princeza imala zlatnu pletenicu prebačenu preko ramena do nogu a vitez finim bodom izveženu maramicu kao uzdarje iz ruke što je ostala da čeka da se vrati iz rata, strepeći. Ja želim to da čujem. Pričaj mi o sjajnim mačevima i svilenim barjacima, pričaj mi o kmetovskoj kćeri koja je zabasala u skriveni prolaz za lešnikovim drvetom i otkrila svet ptica i zverinja koje govore ljudskim jezikom i vilenjačkog princa s krunom od olistale grane. Pričaj mi o lukavim iskušenjima i nesretnim izdajama i putu koji krvari bose pete ali kojim se mora proći jer je to jedini put koji postoji.

 

I, nemoj strahovati jer si mi rekao da je konju glava napred a trtica iza, kao što je skroz prosto i jednostavno i logično da bude, jer ćemo na kraju tog puta ti i ja držati ruke jedno drugome, smejući se kroz suze, i svet će, ovaj pravi, stvarni, ružni, bar za taj tren biti vredniji truda. A tren je sve što imamo ionako, jer i ti i ja i prinčevi i vladari i tirani i zločinci i prosjaci – sve nas samo jedno čeka na kraju, i kad razumeš to, razumećeš da nijedna poruka, nijedna agenda, nikakva propaganda, prestone dvorane, predsedničke lente, moćne armije, političke spletke i podele, ljudska zloba, bezobrazluk, ludilo –  ne znače ništa više od prašine u oku svemira. Samo smo sada ovde, ti i ja, i držimo se za ruke, i to je najveća snaga koju čovek, smrtan i načinjen od zemlje u koju se vraća, ikada može stvarno da poseduje.

 

Zašto priča?

 

Zato.

1

Trigger Warning

Kad je reč o trigerima, nisam ljubitelj trigera.

 

Živimo u društvu (ha!) u kojem smo došli do tačke gde svako mesto kojem pokušate pristupiti putem bilo kojeg medija (Internet, tv itd) ima jedno trideset redova upozorenja o trigerima pre nego vam uopšte bude dozvoljen pristup.

 

Recenzije na Goodreads-u su smejurija i smaračina u isto vreme. Pre nego uopšte uspem da vidim o čemu se u knjizi radi, prvo moram iščitati jedno tri pasusa raznoraznih triger upozorenja. Mislim, ne moram, ja to nikad ne čitam, prosto preskočim. Ali razumete šta želim reći.

 

Koji je tvoj problem, ženo, pitaćete me. Zar ne znaš koja je uloga trigera? Ne, teletabisi nijedni. Ja znam čemu trigeri služe, i upravo ih zato ne volim.

 

S trigerima, u principu, postoje dva problema. Prvi je važan, a drugi iritantan I važan. Zašto to kažem? Zato što ponekad čak i gluparije nose ozbiljne posledice.

 

Recimo da uzmete da čitate knjigu, i, bivajući poslušni apartščik koji radi sve što mu kreatori javnog mnjenja (sistem?) nalažu kao jedino ispravno; vi ćete prvo uzeti da pogledate trigger warnings, iliti upozorenja o mogućem osetljivom sadržaju. (Govori srpski da te ceo svet razume, i ostalo.) Elem, tu ćete naći neke vrlo mračne stvari: upozorenje kako se u knjizi pominje zlostavljanje dece i kučića, silovanje, eksplicitne seksualne scene, plastični opisi nasilja, rasistički izrazi, mentalne bolesti, psihički poremećaji itd itd. ITD. Ako imate problem sa bilo čim od toga (ili mislite da imate problem, što je treći problem fenomena trigera, zapravo) vi ćete reći fuj i nećete dalje čitati. Ili bi tako barem trebalo biti u savršenom svetu iza duge u kojem lete jednorozi i svi se drže za ruke i pevaju kumbaja. Jer, trigeri postoje da bi vas sprečili da čitate knjigu u kojoj se nalaze stvari koje bi vas mogle traumatizovati, ili “trigovati” odnosno biti okidač za ponovno proživljavanje vaših trauma.

 

Jednostavno, zar ne? I nadasve logično, zar ne?

Ne.

 

Kao prvo, ljudi koji imaju traume bilo koje vrste ne treba da ih (iste) izbegavaju, već – leče.

 

Prva stvar koju će vas svaki perač mozga koji iole nešto ume naučiti, jeste da početak izlečenja leži u prepoznavanju (i priznanju) sopstvenih problema. Međutim, ako zaista želite da iste rešite, onda je najgora stvar koju možete učiniti svesno i namerno od njih bežati. Nesuočavanje sa svojim traumama i psihičkim mukama ne vodi apsolutno ničemu, osim svesti da ste proživeli određene gadne stvari u životu, tačka. Šta ćete vi s tim saznanjem, osim dupe da obrišete? Svest o tome neće vas sama po sebi izlečiti. Razumevanje da imate neki psihički problem nije magični trik koji će momentalno učiniti da budete ko novi. Prepoznavanje (i priznanje) su samo prvi korak – pravi (i, verujte, mnogo teži) posao tek tada sledi.

 

Kako se vraga mislite (ako uopšte to mislite) izlečiti, ukoliko konstantno bežite od makar i nagoveštaja nekih stvari koje vas muče i sjebavaju vam život? Traume se leče tako što se s njima suočite – ne tako što bežite u svoj “safe space” da bi tamo cmizdrili. Zvuči bezosećajno, znam, ali izlečenje nije šetnja rajskim vrtovima. Izlečenje je teško i gadno i boli. U suočavanju s ličnim demonima nema ništa romantično ni epsko – u stvari ima znoja, suza i krvi. To je gadan, po pravilu prljav a ponekad i odvratan proces.

 

Ali, to je jedini način.

 

Mogla bih oprostiti postojanje trigera ukoliko bi oni važili prosto kao upozorenje ljudima koji su tek počeli ili su još vrlo rano u procesu lečenja, zato što njima ponovni susret s bolnim stvarima zaista nanosi više štete nego koristi, ili im jednostavno nanosi štetu. Ali, kad tad tokom tog procesa dođe trenutak u kojem više prosto ne možeš izbegavati neman i moraš joj izaći na megdan. Jer se jedino tako može dalje. Jer je to jedini način.

 

Učiti ljude da beže od ma čega što ih na bilo koji način pozleđuje, ne samo da je besmisleno, nego je i pokvareno. Ispada, nekako, da onaj (?) koji je došao na ideju trigera, zapravo nikad i nije imao na umu da nekome pomogne. Upravo obratno – naum kao da je bio da se ljudi konstantno drže u njihovim ličnim psihozama, post-traumatskim mukama, stresu i bolu. Kao da je neko (?) hteo da običan mali čovek nikada svoje probleme ne reši, već da se – šta znam? Do smrti kljuka tabletama, ili prestravljen čuči u svojem safe space, rukama pokrivajući oči i uši kako ne bi ništa ni čuo ni video a kamoli ikada skupio hrabrosti za makar i najbenigniji pomak. A, ako je to tačno, onda zašto?

 

Naravno, neko (?) bi mogao reći da se stanovništvo najlakše kontroliše tako što ćeš ga držati u neprestanom strahu i negiranju, u vrzinom kolu iz kojeg ne može izaći jer je u njemu Dobri Otac (sistem?) za kojeg si ga ubedio da mu jedini može pomoći, čuvajući ga i štedeći od svih mogućih muka – tako što je dobrohotno i milosrdno svugde nalepio upozorenja i trigere, između ostalog? Dobri Otac (Veliki Brat?) te čuva i pazi. On ne želi da te bilo šta povredi, pa makar i po cenu toga da do smrti ostaneš prestravljen, bolestan, zbunjen i nesposoban za samostalni život.

 

I samostalno razmišljanje?

 

Naravno, to je samo još jedna luda teorija zavere, i nećemo se njome baktati. Jelda?

 

Zatim, postoji još nešto. Šta je, u stvari, trauma, danas je skroz nejasan pojam. Izjaviti, kao ona retardirana bolivudska glumica, da te je muškarac “silovao pogledom” neverovatna je i neoprostiva uvreda za ma koga ko je preživeo stvarno silovanje. Još uvek mi nije jasno zašto ljudi koji su zaista imali takvo jedno stravično iskustvo ćute i dopuštaju da se svaka narcisoidna kokoška na Instagramu žali kako je “preživela sexual abuse” zbogradi lične poremećene gratifikacije i skupljanja lajkova. Naopako nešto da mi se to ikad desilo, i da se jedne takve “pogledom silovane” dočepam – pa molila bi za govnjivu motku. Odvratno. Reč mučno i odbojno ne opisuje dovoljno krajnju poremećenost fenomena da se svaka budala samo-dijagnostikuje kao depresivna, bipolarna, autistična, silovana… To je niskost poslednje vrste, jedna od onih gadosti koje kad sretnete, poželite pogrome i kuge skotovima koji ih upražnjavaju.

 

Jako je dobro što se nikad neću nikakve realne moći i vlasti dočepati, zapravo. Znaš?

 

Danas je fensi da si depresivan i da te je bar jednom u životu neki muškarac “seksualno uznemirio”. Ako to “usput pomeneš” u svojoj recenziji neke knjige, ili na svom yt kanalu, ili ispod trailera za novi woke holivudski projekat, automatski ćeš dobiti hrpe i hrpe poruka punih saosećanja, ohrabrenja, laskanja kako si ti “jaka osoba i pobedićeš to” (štagod to bilo, nebitno), milion lajkova, bla bla. A onda ćeš, verovatno, na sve to da onanišeš. Jer to samo za drkanje i služi.

 

Ljudi koji onanišu sami na sebe su specijalna kategorija skotova.

 

Ali, kakve to veze ima s trigerima? Pa recimo da jedno podupire drugo. Obzirom da je pojam traume skroz nejasan i da svaki debil može da tvrdi da je neku traumu doživeo, bez da iko pita (niko se ne usuđuje da pita da ne bude okačen na stub srama skupa s ostalim rasistima, nacistima, bigotima, transfobima, belcima itd) za dokaz koji će podupreti tu tvrdnju – i obzirom da je to, jelte, fensi (a većina ljudi hoće da bude fensi) – postojanje trigera se čini naročito potrebito i zapravo neophodno. Pa ne možemo valjda dozvoliti da toliko mnogo traumatizovanih ljudi ponovo proživljava svoje strahote! To bi bilo nečovečno. To bi bilo skroz politički nekorektno. Ljudska su osećanja krhka i mora ih se neprestano tetošiti da nedajbože ne naprsnu. A gde bi onda završili, naopako bilo?!

 

Ja kažem, na boljem mestu. Ali ko sam pa ja.

 

Treće, sistem trigera je u devedeset procenata neefikasan. O tome sam već pisala. Ljudi imaju potrebu da čačkaju stvari koje ne bi trebali. Ne možete ni pretpostaviti koliko sam ljutitih recenzija, blogova i članaka pročitala koji su započinjali sa “znam da je na početku knjige/videa/filma/čegagod stajalo kako se u istima pominje mučenje dece i silovanje životinja, što su stvari koje me posebno uznemiravaju i od kojih poludim od besa/povraćam/štagod, MEĐUTIM…” I onda opale pet stranica ili pet sati videa sipajući drvlje i kamenje, goreći u pravednom gnevu usled bezobrazluka autora koji se usudio da piše/pravi klip/ film/ kakoveć s tematikom koja može da TRIGUJE ljude.

 

Mislim, baš onako kako je i pisalo u trigger warning-u. Što ljudi pročitaju i prime (k) znanju. I onda opet MORAJU da zavire. Pa budu trigovani. Pa sednu za računar i opale pet sati video goreći u pravednom gnevu jer….

 

?

 

Jel se to samo meni čini onako malo besmisleno? Ne? Ok, valjda sam ja luda.

 

I, najposle, sve je to jedna skroz-naskroz unapred izgubljena bitka. Jer, šta? Ako ćemo da radimo triger upozorenja za sve što živog čoveka može uznemiriti, onda se hvatamo posla Sizifovog. Zato što moja krhka osećanja vrede isto koliko i tvoja. I ja zahtevam da se u trigere stavi sve ono što može mene uznemiriti. Po čemu si ti bolji od mene? Po čemu su tvoje traume bitnije od mojih? Zašto bi Veliki Manitu voleo samo tebe, i samo tebe hteo da poštedi? Što ne voli i mene?

 

Gde su moji trigeri, ha?

 

I tako, moliću, za svih koliko beše milijardi ljudi na svetu! Za sve! Svačija su osećanja bitna! Svačije lived experience je podjednako važno! (Ok, lived experience manjina i naročito Afroameričana i transeksualaca su najbitnija, dok moja, koja sam bela i strejt, vrede skoro pa ništa, ali uvek se mogu pozvati na svoju istočnoevropsku kartu, znaš? I čik da se neko usudi da bude toliki nacista, seksista, bigot, rasista, PRAVI belac itd pa da mi pokuša osporiti moju manjinsku povlasticu!) Zahtevam da se u trigere uvrsti sve što može bilo koga na bilo koji način trigovati!

 

Pa da vas vidim majstori.

 

Svaka knjiga, film, klip na yt, štagod, mora imati sve trigere koji potencijalno mogu trigovati bilo koga. Štaznam, ljudi se plaše pasa. Opa! U knjizi se pominju psi. Triger! Neki su ubeđeni da im je kuća zaposednuta. Nije na tebi da preispituješ da li duhovi postoje ili ne jer je to nečije lived experience i svaka je istina subjektivna. Ako ja kažem da vidim duhove, to je moja istina, a Veliki Brat mi garantuje da ne postoje univerzalne istine već je svaka istina posebna za svakoga i uostalom kuš, nacisto. Jel se u filmu pominju duhovi? O’ma’ da ste turili triger, jes’ čuli?!

 

I tako dalje, i tako dalje, za sve pod nebom što bilo koga među nama ma gde na planeti može da uznemiri i triguje.

 

Mislite da preterujem? Mislite da je to nerealno za očekivati i nemoguće za izvesti? A ko ste vi pa da mi to kažete? Jel smo počeli praviti progresivni leftičarski svet iza duge gde jednorozi lete i svi se drže za ruke pevajući kumbaja? Hoću reći, onda kad nisu u svom safe space i ne plaču, prestravljeni? Ništa ne sme biti prepreka tom uzvišenom cilju. Ukoliko ste zaista posvećeni, načićete načina. Trigeri svima ili nikome! Šta nije jasno?

 

Ah, opet sam jedina luda ovde.

 

Avaj.

0

Sloboda.Ne.

Imam dovoljno (previše) godina da bih se povremeno osećala kao moj rođeni otac. Znate ono: u moje vreme? Svakom je njegovo detinjstvo/mladost najlepše (čak i ako su te do škole vijali vukovi). Moja netrpeljivost, tako često iskazana na ovim stranicama, svakako jednim delom ima veze s godinama koje sam za sobom ostavila. Nisam u stanju to da poreknem. Verovatno nisam u stanju ni da se odbranim. A i zašto bi, pitaćete?

Možda zato što sam kratkog fitilja, lako planem, i više nego ponekad postupam neobjektivno. Obzirom da, ponavljam, imam dovoljno godina da budem svesna toga; nije mi baš pravo. Volela bih govoriti (barem ovde) koliko god nepristrasno mogu. To je jedan od razloga što ovde nikada nećete naći extremno desničarsku propagandu, ispade homofobije, pozivanje na linč svakoga ko nije moje boje kože itd. Svesna sam da sam veoma gruba kad govorim o nekim stvarima, da ponekad čak pređem granicu ukusa – osim toga, nikad se za veka nisam grozila psovanja i ovde ga mnogo ima. Međutim, sve i ako detaljno izbistrite čak i moje najgore rantove, ne verujem da ćete naći neku ludu nacističku teoriju ili poziv da Bog na mestu spali sve homosexualce.

Ne radim to jer sam fina (nisam fina, nikad nisam ni bila), već zato što to zaista nisu stvari koje mislim, u koje verujem i u koje bih pokušala ubediti ma koga.

Što opet ne znači da sam objektivna.

Moja metalska faza u gimnaziji svakako je bila vrlo čudna mojim roditeljima. Još se sećam lica koje je moja majka, odgojena u katoličanstvu, napravila kad je videla naopaki krst na zidu moje sobe. Moj je otac smatrao da su moji izlasci u 11 naveče nenormalni, obzirom da je on u svoje vreme imao korzo od 8 do 10. Da nije bilo majke, koja je i usprkos našem celoživotnom neslaganju i zgražanju nad mojom blasfemičnošću; svejedno imala razumevanja da svaka generacija ima drugačije načine – nisam baš sigurna da me otac ne bi probao zatvoriti u kuću. On je imao mnogo radikalnije mišljenje o celoj toj situaciji. I, kako su geni čudo, možda sam ja više povukla na njega po tom pitanju, nego na svoju mnogo tolerantniju (i razumniju, barem u toj stvari) majku.

To nije baš misao kojoj sam rada.

Međutim, kad dođemo do srži, niko nije sam svoj sudija. Drugi ljudi nas često bolje procene nego mi procenjujemo sami sebe. Jedino što ja mogu, to je da govorim, a tu su drugi da mi kažu da li grešim, da li sam subjektivna i ostalo.

Naprimer. Tokom praznika mnogo sam vremena provela dok mi je u pozadini drndao MTV, VH1 itd. Prvo sam okrenula na ono što nazivam “muzikom svog detinjstva” a to su 80-e (za koje sam intimno vezana mada sam većinu pesama iz tog perioda čula s najmanje 10 godina zakašnjenja), pa 90-e (a što je muzika moje adolescencije), ali onda mi je palo na um da čujem šta je aktuelno. Ja ne pratim trendove, pogotovo ne u muzici. Ako i čujem nešto novo, to je zato što sam slučajno naletela, ne išla da tražim sa svrhom. Tako da nisam imala ni najdalju predstavu šta današnja deca slušaju – pre nego sam otišla sa svrhom da vidim šta je to što slušaju.

Sad, ja ne uređujem MTV, ali bih volela da mogu porazgovarati s nekim odgovornim licima tamo. Mislim, onima koji se pitaju koje će se pesme (obratite pažnju da ne kažem: žanrovi) puštati. Obzirom da bih htela da mi se daju argumementovani dokazi da na planeti, ili u Americi (što je faktički jedno te isto) ne postoje drugi izvođači osim, kao prvo, Drake (kojeg, privatno, zovem Drek), zatim Dua Lipe, Rite Ore, Ave Max, Nicki Minaj i Cardi B-e (koje inače ne razlikujem jednu od druge). Volela bih da mi neko da proverene dokaze da ne postoji nijedan žanr na planeti više osim repa, i ni jedan izvođač (izvinjavam se, ne mogu ih zvati pevačima) osim maločas pobrojanih. Jer, koji bi inače drugi razlog postojao da MTV ne pušta ništa osim njih?

Ne, nemojte mi govoriti kako se puštaju jer su najpopularniji. Kao prvo, to je neka posve druga priča, a kao drugo, zar stvarno verujete da 300 i nešto miliona Američana i još barem isto toliko dece širom sveta sluša isključivo samo Dreka? Šta, milijardu ljudi na planeti nema većih ili bar drugačijih talenata nego što je Drek? Cela planeta sluša isključivo samo rep? Cela planeta isključivo voli rep, i svi su izvođači isključivo reperi?

Dok sam ja spavala pod kamenom, svi ostali muzički žanrovi su nestali, nijedno dete se više ne rađa  muzički talentovano i niko više na planeti nema sluha ni za šta osim za rep?

StvArno? Što bi rekli Somborci.

Kad sam zadnji put proveravala, pre nekih petnaest-dvadeset godina, recimo, u Americi je postojao grunge. Šta, vraga, postojao je i rock, house, funk, postojao je sladunjavi pop (ono što zovem nja-nja muzika). Postojali su jebeni dečački bendovi. I još koešta. Hoćete da me ubedite kako više ne postoji ništa osim repa i Dreka?

Ako mislite da preterujem, okrenite MTV hits, i onda se vratite da mi kažete koliko ste puta čuli Dreka u roku od sat vremena. I koliko su puta u tih sat vremena pustili jednu te istu Drekovu “pesmu”.

Moj prezir spram repa je evidentan. Priznajem, subjektivna sam. Za mene to nije muzika. Ličko nijemo je muzika, rep nije. Spotovi su performansi, ne muzički spotovi. Ne kažem da pevača treba staviti između dva fikusa dok peva, ali ne vidim nikakvu poveznicu s muzikom kad mi ceo ekran zauzme kakva monstrozno debela crnačka (izvinjavam se, ali uvek su crnačke, nije rasizam, samo iznosim fakte) guzica ili sise. “Spotove” koje sam videla mogu razvrstati u dve kategorije: porno, i feminizam – a više nego često je to jedna celina. Tekstovi? Nemojte me zasmijavati. Da li bi se kladili na Dreka i njegovo (ne karikiram) “Igram. Kao. Majkl. Džek.Son.”, ili na Nicki i Cardi (mislim da su one) koje “pevaju” kako im je ona stvar vlažna i curi i kako im treba racku? Hm? Šta vam se više sviđa? Šta vam više vuče na poeziju?

Ne kažem da sam, odrastajući, rasla samo među vrsnim poetama. Stotine pesama 80-ih i (naročito) 90-ih i ranih 2000-ih, imale su neverovatno glupave spotove i tekstove. Međutim, bilo ih je dosta koje su bile skroz ok, pa čak i vrlo dobre. Da ne pričam o tome kako su sve imale inteligentnije tekstove od “p.ička mi je vlažna i treba mi k.urac.”  I u spotovima mi niko nije mahao guzicom u lice tako da ona zauzme ceo ekran.

MIlenijalci ili kako se već vraga nazivaju (ne znam, ja sam se rodila na samom kraju Generacije X) bi mi sad mogli reći kako sam zatucani matori Boomer (to im je omiljena reč za svakog ko se rodio pre 2000-e, mada, ponavljam, ja nisam Boomer, ali oni ne znaju za druge generacije osim svoje i Boomera) i kako ne umem da cenim progresivnost i (kad se tiče genitalija) buđenja ženske seksualnosti. To je inače klasična feministička poštapalica kad se neka žena jebava okolo ko štuka, nikad ne uspostavlja suvisle, razumne i emotivne veze s bilo kim i kad se neko drzne da ih nazove kurvama. Ja ne znam šta je toliko sexistički u tom izrazu. Ja i muškarce zovem kurvama kad im se ceo život svodi na udaranje recki. Ali, verovatno sam previše Boomer da bih razumela tanane finese između zaista nezavisne žene koja sama zarađuje svoje hleb nasušni, i pametno bira partnere po njihovim ljudskim kvalitetima; i neke koja kad izađe kresne ceo bar, uključujući konobare, obezbeđenje i baba seru. Mea culpa.

Inače, da se zna, nemam apsolutno ništa protiv žena koje tako žive. Njhova stvar, njihov život. Ja ih neću venčavati. Šta me briga šta rade? Moja tirada od maločas odnosila se na progon izraza “kurva”. Nemam ama baš ništa protiv da ko god želi bude kurva – ali imam protiv kad se bune da ih se tako naziva. A no kako da vas zovem? Vestalske device? Svašta.

Elem. Fabula radnje. Da.

Možda sam pristrasna i subjektivna jer mahanje golom guzicom i sisama u lice (putem ekrana) skopčano s tekstom kao što je “p.ička mi je vlažna”, povezujem s kurvama i ne s muzičkim videima, već pornićima; ali ajde mi recite s čim bi sve to povezali vi. Već sam objasnila da to za mene veze nema sa “oslobađanjem žene od lanaca patrijarhalizma”. Meni je to samo shock value. Meni je to samo frik šou. Izazivanje što veće sablazni kako bi se prikupilo što više para. Što je nešto što i porno industrija radi, inače. Ili slash horori. To nema nikakvog dubljeg ili smisla uopšte, mada se pokušava progurati kao (feministička) agenda. To je samo komercijala, trgovina.

To je samo današnji svet.

Ali ajde, guzicu i sise bar razumem. Razumem napaljenu klinčadiju. Ne razumem – Dreka.

Prvo, s onom bradom izgleda ko Taliban, tako da ne možemo reći da navatava devojčice na svoju lepotu. Drugo, iako ne volim rep, štaviše, nit ga smatram muzikom uopšte (ni ne znam čime ga smatram, morala bih razmisliti), opet ima repera koji su to radili bolje od njega. Jebote, preko dvajst godina živim u ubeđenju da je Vanila Ajs bio dno dna svega – da bih danas zaključila kako je Vanila Ajs bio bolji od Dreka. Ali ne, ozbiljno. Ma koliko ga mrzeli, ko se ne seća Ajs, ajs bejbi? To je bar bilo keči. Da udarate glavom o zid od muke keči, ali keči. Ajd mi sad imenujte jednu Drekovu pesmu. Jednu jedinu. Nisam ubeđena da Drek razlikuje jednu svoju “pesmu” od druge. Jer sve zvuče isto. Nijedna se ni po čemu ne izdvaja. Sve što sam čula od njega, zvuči kao jedno te isto govno povremeno prekinuto reklamama ili nečijom tuđom “pesmom” (verovatno Dua Lipa ili Nicki). Čovek mumlja. Beat je konstantno isti. On uvek izgleda isto (to nije toliko bitno, navodim samo zato što unosi dodatnu zabunu). Jebote, Eminem je Mozart za njega. Šta Eminem, Snow je bio Mozart za njega. Ok, Snow je danas ili u zatvoru ili mrtav, ali šta je s Eminemom? Jel on digo ruke od repa? Više ništa ne snima? I, gde su uopšte svi drugi reperi? Hoćete da mi kažete da se u zadnjih pet ili sedam godina nije pojavilo nijedno novo lice, nikakav “u repu talentovan” klinac? I ne, nemojte mi početi navoditi more nekih koji postoje (znam da postoje, bilo bi prosto neverovatno da je drukčije). O tome se radi. Gde su svi oni?

Zašto MTV pušta samo Drek-a?

Hoćete mi reći da ne postoje devojke koje umeju isto ili bolje da pevaju od Due Lipe? I da ceo svet sluša samo i isključivo Dua Lipu?

I, takođe, što je najvažnije, hoćete mi reći da na celoj prokletoj planeti više ne postoji niko ko se bavi muzikom drukčijom od repa, i ko nije debela crnkinja ili homosexualac (Sam Smith)? Da, stvarno, gde su strejt muškarci pevači? Gde su belci danas, a koji NE snimaju spotove s Nicki Minaj, koji nisu homosexualni, čiji je ljubavni objekt u pesmi bela devojka? Šta, svi pomrli? Više se ne rađaju strejt deca, muzički obdarena, koja bi snimala spotove u kojima su devojke takođe strejt? Hoćete da mi kažete da su u zadnjih pet do sedam godina svi postali bisexualni u najbolju ruku, ili homosexualci, ili trans, ili diversity; da su svi muzički žanrovi osim repa izumrli; da više nema nijedne mlade ili bilo kojih godina osobe na svetu koja piše obične ljubavne pesme BEZ feminističke/leftističke/bilo kakve agende?

To hoćete da mi kažete? Da se više niko na planeti ne bavi muzikom osim Drek-a, Sama Smitha, Ave Max s feminističkom agendom (inače, nju mrzim. Dirnula mi je u himničnu muziku, i imam želju da je umlatim govnjivom motkom. Jel možete NEŠTO ostaviti na miru, leftičari jebali mater svoju??) i onih guzatih crnkinja? (Mada su ove dve zadnje stvari, priznajem, kao reći da je voda mokra. Eh, bar da je voda).

Mda.

Možda je jedan od odgovora mlada žena koja se nekad zvala Hannah Montana, imala glupavu američansku dečiju seriju, izgledala kao tipična girl next door i pevala ljubavne pesmuljke – a danas je Miley, napola je gola u svakom spotu i peva pesme o tome kako joj muškarci ne trebaju. I daje izjave kako ne voli da je se zove “supruga”, wife, iako je udana. (Baš bih volela znati šta njen muž o tome misli. Hoću reći, kad ga pusti iz kaveza i da mu dozvolu da govori.)  Možda je to pola odgovora. Možemo reći da moraš pratiti trendove da bi opstao na sceni, naprimer. Ma šta ti, možda, lično o tome mislio. O etici takvog načina razmišljanja neću, jer tu nikakve etike nema, ali u trgovini inače nema etike. Barem ne ako hoćete da se obogatite. Ja sam trgovačka kći, ja znam.

Takav bi rezon uključivao ideju da publika kreira tržište, da muštarije prave potražnju. Međutim, kako sam, kao što rekoh, trgovačka kći, znam da se potražnja može napraviti veštački. Prodavac je u stanju napraviti veštačku želju u kupcu da nešto želi da ima, da neki trend prati.

Da neku agendu sledi.

Možda vam zvuči kao teorija zavere, ali verujte mi da je to praksa stara koliko i trgovina, uvek se koristila i uvek hoće i čak ste joj i vi više puta podlegli ni pojma nemajući.

Ali to je ljudski, i nije problem. Problem je u – zašto. Uvek prati trag novca.

Ovo može zvučati kao teorija zavere, ali postoje ljudi danas toliko bogati da ih novac više uopšte ne zanima. Šta ih, onda, zanima? Za koju valutu prodaju to što prodaju, kad im više novac ne treba?

To je pitanje.

Osim toga, sve ovo danas može izgledati kao extra napredno i kako vam je ponuđen ogroman broj izbora, kao nikad pre – ali setite se tri pesme Drek-a koje se konstantno vrte. Jeste, imate 50 kanala umesto 5 koliko sam ih ja imala odrastajući – ali ako na svih 50 imate samo Drek-a; a koji vam je to pa izbor pružen? Znate li uopšte kako je lako stvoriti iluziju slobode? Učiniti da stvari izgledaju kao da su vam stalno dostupne, dok vam se zapravo konstantno servira samo jedno te isto jelo? Ja sam imala 5 kanala možda, ali na tih pet sam imala i rock i pop i mase homoseksualaca (Boy George, iko? Našminkani muškarci u štiklama, iko?) i pesme o oslobađanju žena i anarhistički punk i euro dance i rep i dečačke bendove i spajs girls i crnačko-belačke ljubavne pesme, i death metal itd itd. I klasičnu muziku pride. Vi danas imate Drek-a i sisatu Nicki koja peva o feminizmu od kojeg joj je ona stvar vlažna.

Nisu me do škole vijali vuci, ali mislim da je moje vreme ljudima davalo više izbora, i više slobode. Baš onoliko koliko vi danas, u 1984, nemate.

Ali, verovatno sam subjektivna. I Boomer.

3

O ravnopravnosti u dreku

Palo mi je na pamet zašto me, možda, toliko iritira današnje društvo.

Kad kažem društvo, mislim Zapad.

Svi smo mi nostalgični spram prošlosti, ali mislim da nije u tome stvar. Ili bar ne samo u tome. Kad govorim ovim zidovima ovde, to iz mene govori moja ljubomora, verovatno. Dođe mi da pomislim da bih i ja volela da sam imala vremena i volje baviti se svetskim problemima u svojoj petnaestoj godini; međutim, na delu su bile mnogo preče stvari.

Bio je rat, i bio je post-soc-komunizam; što će razumeti jedino onaj ko je doživeo i jedno i drugo. Jer, to se zaista ne može objasniti pukim rečima. To možete samo na svojoj koži osetiti.

Kao što iz porodica alkoholičara često dolaze vatreni protivnici alkohola, tako i iz zemalja koje su bile komunističke, ili, poput moje, šurovale s komunizmom; po pravilu dolaze najvatreniji protivnici istoga. Nemojte me pogrešno shvatiti – moje detinjstvo je bilo ok. Moje školovanje nije koštalo ni dinara, čak su mi i školski udžbenici bili besplatni. Nikad nisam platila ni jedan odlazak kod lekara. Moj je otac četrdeset godina radio za istu firmu. Život se činio sigurniji, država je imala većeg smisla, lopovi na vlasti su krali manje nego ovi današnji i zato jaz između elite i običnog puka nije bio velik kao danas. Ne znam koliko bi mi se mišljenje promenilo i na koju stranu, da nije bilo rata. Verovatno bih sa mnogo više žuči posmatrala to vreme. Mladost čini da stvari dobiju zvezdanu prašinu koju po defaultu samo mladost vidi.

Nije mi, začudo, toliko smetao sam rat – mora da sam luda, ali tako je bilo – usprkos tome što sam svojim očima gledala kako se svet koji sam ceo život poznavala ruši i rasipa u prah i pepeo. Najgori je deo došao posle rata, posle totalnog sloma soc-komunizma i na velika vrata ulaska Zapada.

Neću sad o Zapadu kao Zapadu, i šta mislim o njegovom “dolasku” u ostatke države u kojoj sam se rodila i rasla. O Zapadu ionako dovoljno govorim ovde. Pre bih da progovorim o posledicama. O tome kako je, s dolaskom kapitalizma i zapadnih vrednosti (?) zemlja postala savana u kojoj je na snazi samo jedno pravo, pravo jačega; a pri tom ne mislim jačeg kao mudrijeg, sposobnijeg, preduzimljivijeg. Mislim jačega bukvalno. Ko ima veći pištolj, taj je šerif u gradu. Ko ima deblji obraz, manje morala, više sociopatskih odlika, ko je bešćutniji, beskrupulozniji, gramziviji – on piše i sprovodi zakone. Za razliku od nekih bivših delova moje (bivše) države, koje je Zapad uz pomoć domaćih kvislinga potpuno pokupovao; ovde još uvek ima nekih znakova neovisnog života, s tim da su oni svaki dan sve slabiji i takoreći na izdisaju. Sigurnost s kojom se moja generacija rodila i koju je uzimala zdravo za gotovo, odavno je mrtva. Više ništa nije sigurno, ni posao, ni zdravlje pa ni život sam. Firme propadaju, mali se biznisi zatvaraju, ljudi menjaju poslove ko prljave gaće. Rade za 350-400 EUR, što je manje nego iznosi mesečna potrošačka korpa. I pazite! Ovaj put ne kritikujem Zapad. Ta neosnovana teorija da svako kreće sa istih pozicija i posle je samo sebi kriv ako se ne izdigne iz siromaštva i ne sredi svoj život, jeste samo to, neosnovana teorija u zemlji u kojoj se deca lokalnih kriminalaca školuju po Evropi iako imaju manje mozga i sposobnosti od deteta nekog fabričkog radnika. Ljudi ne polaze s istih pozicija, jer se tvoj budući boljitak u životu meri čistoćom srebra one kašike s kojom si se rodio. Roditelju danas ništa ne znači čak i ako u kući ima novog Mozarta, jer mu nije u stanju platiti časove klavira; dok u isto vreme neki šljam i đubre koje je pokralo državnu firmu i pripada vladajućoj partiji u kući drži pet klavira za pokazivanje tabloidima, mada nema ni trunke sluha. I opet kažem, ne krivim Zapad! Zapad je takav kakav jeste. Niko nas nije tukao po ušima da se igramo liberalnog kapitalizma i pokušavamo bosti s rogatima. Niko nas nije terao – mada ima masa onih koji tvrde da jesmo bili naterani – da se upuštamo s Moćnima, koji će ući na naše tržište i uvek biti konkurentniji od domaćih proizvođača, zato što im robu prave deca-robovi u nekoj vukojebini u južnoj Aziji. Naš čovek ne može otvoriti fabriku u nekom slum-u u Indiji, već mora plaćati domaće radnike koji – naravno – ne dozvoljavaju da budu plaćeni kao da rade u indijskom slum-u. Zato naš čovek nikada ne može biti konkurentan, i zato su nam marketi puni zapadnjačkih proizvoda, i sav novac koji tamo ostavljamo, puni džepove nekih zapadnjačkih bilmeza, ne državnu blagajnu. 

Ali, ne pričam sad o tome. Ponavljam, zadnji put, ja ne krivim Zapad. Ne možeš kriviti nešto zato što je takvo kakvo jeste. Jedino što možeš, to je da biraš hoćeš li to prihvatiti, ili ne. Ne menjaš narav Zapada – biraš da li ti se ta narav dopada ili ne.

Ono što pokušavam reći, jeste da ovde ljudi naprosto nemaju ni vremena ni volje da se zajebavaju sa socijalnom pravdom, stotinama gendera, pravima transeksualaca itd. Ovde ljudi nemaju ni vremena ni prilike da mrče gluposti po Twitter-u. Da bi vodio krstaške ratove po socijalnim mrežama, išao u marševe protiv belog muškog patrijarhata i obilazio galerije u kojima su slike rađene menstrualnom krvlju; kao prvo ne smeš biti gladan. Ne smeš imati egzistencijalnih problema.

Raznovrsnost gendera nije egzistencijalni problem. Egzistencijalni je problem kad ti uterivači dugova dođu na vrata jer nemaš od čega platiti kiriju.

Znaš?

Zato kažem da moj otpor spram zapadnjačkih vrednosti (?) verovatno ima veze s – ljubomorom. Možda bih i ja htela biti dokona, i možda bih htela da je cela moja država toliko bogata i dokona da ima vremena i sredstava da se bavi ma čime osim golim preživljavanjem. Jug Evrope nije Mars i na njemu takođe žive ljudi. I nas iritira mnogo stvari. Ima i ovde homoseksualaca, ima transvestita – problem je što su i oni gladni kao i njihovi strejt sugrađani. I ovde se krše raznorazna ljudska prava, ali niko nema vremena da se njima bavi. Ovde ljudi imaju realne probleme oko toga kako da prehrane sebe i porodicu i kako da počiste kuću od kriminala i korupcije. To je isti đavo kao i s filozofijom – niko ne filozofira gladan. Zato su čuveni filozofi po pravilu imali mecene i zaštitnike. Um odbija da radi ako je stomak prazan.

Ovo je škakljiva tema, jer ja ipak živim u Evropi, ne Africi, i ono što se u Evropi zove “glad” nije isto što se pod “glađu” podrazumeva u Africi. Ovde ipak ne umiru cela plemena godišnje. Ali ta istina ne doprinosi poenti. Nema nikakvog evolutivnog smisla tešiti se glupostima tipa: ćuti, bolje nam je nego u Africi. Da je ma ko u Evropi tako razmišljao, još uvek bi živeli u pećinama. To prosto nije evropski način rasuđivanja. Ovaj je kontinent stalno rovario da postigne više i bolje. Neću ulaziti u načine na koji su današnje evropske sile to “više i bolje” postigle – to je tema za neki drugi put. Mojoj državi niko nije kriv što nikad nismo bili kolonijalna sila i nismo išli po svetu i odande dovlačili bogatstva kući. Ali, veći je problem, iz naše perspektive – jer, mi i nemamo problem s kolonijalizmom, ne kao UK, naprimer – taj što se taj isti vrli, ex-kolonijalni Zapad danas spram nas odnosi isto kao Belgija onomad u Kongu s urođenicima. Veći je problem što smo, za Zapad, danas mi ovde na Istoku i Jugu – urođenici. Ali, kao što rekoh, o tome neki drugi put.

Pokušavam reći da, ma kako nas Zapad gledao, mi jesmo u Evropi, i na mnoge načine delimo isto rezonovanje, a tu ne spada tešenje jer ne umiremo od malarije i gladi kao u Africi. I zato neću ni trpeti da mi ma ko kaže da ćutim, jer mi je bolje nego u nekom slum-u u Indiji. Jer u tome uopšte i nije poenta. Poenta je u ovoj vrsti gladi, gladi kako je ostatak Evrope i Zapad u celini doživljava, a po čijim merilima mi gladni jesmo.

Zato nemamo živaca da se uzrujavamo oko gendera i muške opresije. Ovde su svi genderi, svi muškarci i žene i svako između i van tih odrednica; gladni. Mi smo svi skupa, koliko god da nas ima i kakvi god da smo, u istom dreku.

S druge strane, to saznanje na neki čudan, ironičan način oslobađa. Čini se da je ovde prava ravnopravnost.

Ima li veće ravnopravnosti nego znati da smo svi u istom sranju?

3

Sve će to narod pozlatiti

Kad ste na nekoj prekretnici, ili pred kakvim bitnim događajem, zapitate li se je li vaš život išao kako treba? Da li vas uhvati strah da ste uludo straćili godine, ili ste pak ponosni na sebe?

Po svojoj (grešnoj) naravi, čovek je sklon da zanemari loše stvari koje mu se dešavaju ili koje možda i sam čini, i da se okrene onim mrvicama uspeha i boljitka koje je eventualno dosegao. Niko ne želi da kaže: imam sto godina, i ista sam budala kao i s dvadeset. To bi značilo priznati kako smo luzeri i nesposobnjakovići, a ako ljudi nešto teško sebi priznaju,  onda su to dve stvari: da im se bolja polovina ipak švalera; i da su straćili život.

Često na bolje polovine koje se švaleraju.

Međutim, uvek sam mislila da to, pre svega, ima veze s očekivanjima. Što veće i nerealnije apetite imamo, brže ćemo se i lakše razočarati. Time svakako ne mislim da bi trebali ići linijom manjeg otpora, živeti u šupi i jesti ono što isprosimo. To samo znači da bi – možda – valjalo smanjiti doživljaj. Kad si mlad normalno je da imaš grandiozne ideje i snove. Ali kad izađeš u svet, većina nas nauči kako svet funkcioniše, a ne funkcioniše tako da svakom otvara puteve ka ostvarenju grandioznih ideja i snova. Štaviše, vrlo malo puteva otvara uopšte, i oni su svi od takvog reda da ih naš mladalački um po pravilu prezire.

Međutim, to je nešto s čim se ili naučimo živeti, ili krenemo lupati glavom o zid sve dok je ne razbijemo i ne iskrvarimo.

U ovim godinama, malo mi je ili skoro ništa ostalo od snova koje sam kao dete gajila. Najposle se ispostavilo da mi je u životu najbitiniji mir, sigurnost zbog koje ću mnoge snove baciti pod voz. Ne žalim zbog toga jer smatram da to i jeste poenta odrastanja: da shvatiš šta, zapravo, želiš; šta je to što ti treba i što će te usrećiti. Haosan život svetski poznatog ratnog izveštača, naprimer, rapidno gubi na vrednosti ako shvatite da vam najviše radosti donose mirna nedeljna poslepodneva. Čak i kad su to ista ona nedeljna poslepodneva u vezi kojih sam, na vrhuncu svoje balavačke arogancije, jednom davno izjavila da ću se pre ubiti nego dozvoliti sebi da ih imam.

Kad bi pamtila starost šta joj je sve lupetala mladost, mnogo bi lakše starost smrt čekala.

Nisam  pristalica zamisli koje smo pokupili od američanskih gurua o tome da je “dovoljno hteti” i da “možemo sve što hoćemo, samo ako se odlučimo”. Za mene su to infantilne ideje koje nikakvog korena u realnom životu nemaju. Možemo ono što nas osere i po pitanju čega nam se milion stvari posloži, pravo vreme na pravom mestu uz poznavanje pravih ljudi itd itd. Nikakve diplome, magisteriji, doktorati, naporan rad nemaju mnogo veze ako vas ne osere da se nađete u posedu nekih stvari na koje nemate uticaja i do kojih prostim slučajem dođete. To ne znači da bi sad svi trebali sest da plačemo usled saznanja da je praktično nemoguće da ikad postanemo astronaut ili čuveni atleta ili glumac. To samo znači da ćemo imati mnogo sretniji život ako se manemo nerealnih megalomanskih ideja i počnemo da razumevamo kako svet, u stvari, funkcioniše. Kao što je đavo u detaljima, tako je i sreća, jeste li kad razmišljali o tome?

Možda nisam u pravu, ne znam. Možda je sve ovo trabunjanje osobe koja je prošla prime time svojih godina i sad propoveda o kiselom grožđu. Možda sam trebala biti upornija oko one karijere čuvenog ratnog izveštača. Možda mi niko neće poverovati ako kažem da žalim zbog par stvari, ali da nijedna od njih nije ta što nisam postigla svetsku slavu, i da se ponekad nedeljom poslepodne nasmijem svojoj petnaestogodišnjoj Ja s njenim radikalnim idejama o tome kako se čovek treba ubiti ukoliko doživi da ga zadovoljavaju mirna nedeljna poslepodneva.

Ne znam mnogo, ali znam da mladost ima ekstremističke ideje i da je strog sudija. Ostavljam svakom da iz te rečenice izvuče šta misli da treba.

3

Let iznad crvendaćevog gnezda

Na ovaj me post ponukao bes od jutros.

Ne osećam se baš najbolje ovih dana, mada je ovo moje omiljeno godišnje doba, ali to i nema veze s vremenom. Sve što mi je trebalo jeste da jutros, uz kafu i cigaru, otvorim yt i naletim na infamous Robin DiAngelo, pa da me sastavi sasvim.

Sociolog Robin DiAngelo tvorac je nečega što se zove “white fragility”, odnosno teorije koju ću opisati najjednostavnije moguće, a to je da su svi belci u korenu rasisti, i da se plaše da to priznaju, iz čega i proizilazi njihova slabost, fragility.

Ko god je zabasao ovde, zna da mi je zlo od bele krivice i sličnih gluposti, koju ne da ne osećam, već ne postoji način na svetu na koji bi me ma ko ubedio da ista iole drži vodu. Ali, da idemo ispočetka, važi?

Mada mi je termin bio poznat od ranije, nisam ga, priznajem, doživljavala ni malo ozbiljno, smatrajući kako je samo baljezganje od iste vrste kao i Alex Jones i ostala bratija. To mi je ulazilo u isti čabar govana skupa s u modro ofarabnim i na ježa ošišanim feministkinjama koje se izjašnjavaju kao zmajevi i jednorozi i doživljavaju nervne slomove po američanskim koledžima zbog gluposti jer nemaju nikakvih briga u životu, a ni pameti. Razmažena dečurlija najvećim, i frustrirana manjim delom, a često i jedno i drugo. I dan danas smatram da sve one treba da se leče.

Onda sam, poprilici kasnije, nabasala na neki klip na kojem belci, par žena i muškaraca, kleči s lancima oko ruku i nogu na nekom američanskom trgu, s majicama na kojima je pisalo nešto u smislu “kriv sam”, pognutih glava, dok – šta znam? Svaki crnac koji naiđe može da se dere na njih, pljune ih, udari ili šta već?

U pitanju je bio performans isto koliko i “politički protest u smislu osvešćivanja (?) nacije”, ali ja ne volim modernu umetnost, ne volim performanse i svakako ne volim kad se ma koja, pa makar i najbizarnija moderna umetnost, rabi u političke svrhe.

Međutim, navedeni performans mrzim ponajviše zato što mi je ostao usečen u mozak. Bilo je to kao da gledate saobraćajnu nesreću u kojoj su putnici ostali bez glava i udova i cestom curi krv, ali vi, mada zgroženi, ne možete okrenuti oči. Ponekad je strahota nečega toliko velika da vas parališe i ostavi u šoku. Vi ne želite da vidite, nećete da znate, ali prosto se ne možete pomeriti, ko hipnotisani.

Tako sam se osećala gledajući pomenuti klip.

Naravno, najjači dojam koji sam imala bio je transfer blama. Na svojoj sam koži osećala kao vatru žežuću sramotu ne – kako bi leftičarski mozak odmah skočio do zaključka – usled svoje bele krivice i sramote jer je nosim – već zbog poniženja koje su ti mulci sebi dozvolili. Učestvovati u tako jednoj ponižavajućoj stvari, gore je nego da su ih kamere uhvatile kako kradu patike iz polomljenih izloga – ali tog se leftičari ne stide, jel. Dok su trajali ovi rasni neredi po Americi, “aktivisti”  su pljačkali ono što su prethodno palili i lupali. Toliko o njihovom aktivizmu o kojem ću neki drugi put.

Kako god, to što su te budale pristale da urade, uslikaju se i proslede duž planete; bilo je gore nego da su snimali kako se vešaju. Za vešanje bih možda i našla opravdanja – ko zna zašto si ko oduzima život ako nije u njegovoj glavi. Ovo naprosto nije imalo opravdanja. Bilo je ružno, ponižavajuće, sramotno i patetično. Odjednom sam (što će mi se kasnije, nažalost, desiti još koji put) mrzela što sam bela – ali, opet, ne iz razloga na koje bi leftičari prvo pomislili – ne jer se stidim boje svoje kože; već zato što sam se stidela što su ti ludaci iste boje kože kao i ja, i na neki blesav način njihovo budalasanje sramoti kompletnu rasu čiji sam deo.

Da, ja inače još uvek verujem u rase. U čemu se ne razlikujem od leftičara, ma šta tvrdili. Jer, kad oni ne bi verovali u rase, ne bi mogli ni verovati da su belci rasisti.

Znaš?

Elem, zašto govorim sve ovo? Zato što sam tek tog trena shvatila koliko je celo to majmunisanje s belom krivicom daleko otišlo, i da uopšte nije naprosto pitanje kakve male grupe ekstremista. Kad sam počela čitati po netu, i videla koliko učenih glava razgovara na tu temu, podržava je, piše o njoj knjige, osniva društva, pokrete i organizuje mitinge – tek sam onda shvatila koliko sam sve olako primila. Nije u pitanju zanemarljivo mala, nebitna grupa ludaka i somnabulista koja veruje u ravnu zemlju i kojoj se cela planeta (sferična) smeje. U pitanju su mnogo ozbiljnije stvari. U pitanju je još jedna stranica iz 1984.

Mnogo kasnije došla je zabrana mase filmova, knjiga, reči iz rečnika, rušenje istorijskih spomenika, prepravljanje prošlosti i učenje dece po školama na Zapadu toj novoj, reviziranoj verziji umesto istini. “Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost” ili kako već prokleti citat ide. Naravno, iz 1984. A odakle bi drugo, osim iz svete knjige leftičara?

Tu i tamo sam natrčavala na Robinino ime, ali nisam se udubljivala, smatrajući je, kako rekoh, samo jednom od ludaka kojima predaje po američanskim koledžima. Osim toga, jako me nervira i namešta mi živce slušati leftičarska sranja. Možda zato što sam danima već neraspoložena ili ko zna šta, jutros sam naletila na neko njeno predavanje i rekla ajde da čujem šta ludača priča.

Ostala sam zapanjena.

Gospođa (ili kako da se god deklariše, “ovo”, “ono”, “IT”, bez obzira) sociolog duboko je razradila i po celom jebenom netu mrči svoje ludosti o urođenom rasizmu belaca. Onemogućila je svaki vid rasprave, jer, po njenoj teoriji, ukoliko se s njom ne slažeš, to samo znači da si duboko ukopan u svoje bele privilegije i urođeni rasizam. Ništa drugo. Ne da slučajno imaš argumente, pa čak ni pravo na govor. Jer, po gospođi sociologu, belci su defektni kulturološki i psihički (?) i nisu ni u stanju da uvide koliko su loši. Zato im se ne treba dati da pričaju, jer govore samo iz svog revolta koji opet nije ništa drugo do potvrda njene teorije, i treba ih se jedino prevaspitati.

Ako to ne uspe, možda spaliti u gasnim pećima?

Da li vama gospođina teorija liči na neku drugu koju ste čuli? Hm?

Koga se sećate iz istorije a da je govorio da su cele rase kulturološki defektne, dakle inferiorne, da su isključivi krivac za stanje u društvu, da im se treba oduzeti pravo na govor jer ono što govore i kako se ponašaju prosto potvrđuje teoriju da su defektni i krivi?

Hm? Iko?

Gospođa sociolog ima neke ozbiljne probleme, koji verovatno proističu iz vrlo lošeg detinjstva (veliko siromaštvo, majka umrla kad je bila mala, najniži sloj društva itd) ali i Hitler je bio  duboko frustriran što ga nisu primili na bečku akademiju, pa ga to na kraju nije opravdalo. To što vučeš prljave pelene iz detinjstva ne daje ti za pravo da ideš okolo i celu jednu rasu proglašavaš urođeno krivom i lošom.

Koji je tebi, ženo??

Kad bi to ludilo moglo ostati s one strane bare, ič ne bih rekla (Amerika ima sopstvene probleme i zato se kod njih najviše takvih ekstrema sreće) taman ko što nemam šta za reći za Severnu Koreju. Severna Koreja nikakvog uticaja nema na ostatak sveta, osim eventualnog straha da bi se mogla dočepat kakvog stvarno opasnog nuklearnog oružja. Njihov kult ličnosti, njihove političke, filozofske i ine teorije neće se proširiti po svetu.

Međutim, Amerika je nešto drugo. Amerika utiče na celu planetu već skoro sto godina, i nikad više nego danas. Američke političke i filozofske teorije mogu i jesu od uticaja po ceo svet. Gledate njihove filmove, slušate njihovu muziku, pratite njiove trendove, želite svoju decu tamo da pošaljete.

Jeste li spremni da podelite s njima krivicu s kojom veze nemate, da se složite da ste defektni jer ste beli – samo zato što oni sami sebi ne mogu oprostiti jer su jednom držali robove? Hoćete li se stideti američkih robovlasnika onomad? Koji s vama veze nemaju? Samo zato što ste beli?

Jeste li spremni da prihvatite da pripadate rasi koja je kriva za svo zlo koje se ikada desilo na svetu?

Jeste li spremni za nove gasne komore? Jeste li spremni za Robin?

Hm?

2

Šta je to mačka dovukla

Već sam pisala (ovde, i na jednom drugom mestu na kojem su me napali) koliko se grozim ovih novih budalasanja s poremećajima ličnosti.

Na stranu politička korektnost kojoj nisam sklona, niti sam se ikada politički korektnom smatrala. Ovo je sad već postalo onako, znate, fuj. Da se pobljuješ.

Pre par godina, imala sam nekoliko varijanti da napustim ovu zemlju. Mogla sam otići u Sloveniju, mogla sam otići u Švedsku, Kanadu itd. Međutim, ostala sam ovde, kao mazga, osećajuči kako se nikad ne bih osećala dobro na Zapadu. I ne, ne mislim time tipično gastarbajtersko vajkanje tamo-ljudi-nisu-ko-ovde-nemaš-s-kim-ni-kafu-popit. Baš me briga za kafu. Ni ovde nema ljudi s kojima se družim i zadnja mi je rupa na svirali imam li s kim piti kafu. Kafu uvek pijem sama.

Ne, sećam se da sam, dok su mi se te prilike nudile, osećala ružan otpor, onaj gut feeling da to nikako ne bi ispalo na dobro. Zamislila sam sebe u nekoj zemlji u kojoj ne bih mogla biti ono što jesam ni govoriti ono što mislim, i to me je momentalno oteralo.

E pa sad, reći će neko, odakle ti to? Pa zar nisu upravo zapadnjačke zemlje mesto na kojem čovek može biti šta želi i govoriti šta hoće?

Jeste, da. Ako ćeš biti ono što te zemlje odobravaju, i ako ćeš govoriti ono što te zemlje smatraju politički korektnim da se govori.

Moja ideja demokratije uvek je uključivala slobodu izraza i govora. Ukoliko svojim postupcima i rečima ne navodiš druge da čine kriminalna dela (ili to sve ti sam ne radiš)  – po meni možeš da se ponašaš i govoriš šta god hoćeš. Ima već dosta otkad ne znam je li to više uopšte jedno od temelja demokratije, ili neko nepisano pravilo kakvog opskurnog veštičjeg kulta. U smislu radi šta hoćeš, dokle to god ne škodi drugima.

Vešci će reći da je to njihov zakon. Čini se da jeste. Jer, demokratski više nije, očigledno.

Odavno se više ne možete ponašati i govoriti kako i šta hoćete na Zapadu. Naprimer, više ne mogu da čitam Haklberi Fina ili gledam Prohujalo s vihorom, jer su te stvari zabranjene. Što su sitnice. Ali, đavo je u detaljima, znaš?

Više ne mogu otići na strane socijalne mreže i reći ljudima da su ili ludi ili budale kad bulazne da će “ljubav izlečiti psihopatu” i slično. Da to uradim, odmah bi me nazvali nazadnom, rasistom i fašistom (?). Inače, da odem u off, uvek mi je zanimljivo kako su “fašista/nacista” i “rasista” prva imena kojima će vas nazvati izjavite li nešto što im se ne sviđa, i što Agenda ne dozvoljava. Nema veze pričali vi o seksualnom životu glista u amazonskim prašumama. Ma koliko vaše reči ne imale apsolutno nikaku vezu s bilo čim što i na sto kilometara vuče na današnje nedoumice ljudske vrste, svi će uvek nekako naći poveznicu. Šta znam? Reći će mi ko sam ja da pričam o glistama u Amazoni. Da li sam pripadnik nekog amazonskog plemena? Ako nisam, onda bilo šta što se njih, mislim plemena, tiče, nije kulturološki prihvatljivo, odnosno jeste cultural appropriation. Ja, kao bela i Evropljanin, nemam pravo govoriti o ma čemu što se ne tiče belaca i Evrope, a i s tim ima da budem debelo oprezna, jer se zna da su belci i Evropljani prljavi zločinci kolonizatori, i već samom svojom pojavom na netu (i ulici) vređaju pripadnike manjina. Zato ti je bolje da budeš kuš, nacisto i rasisto.

Znaš?

Zvučaće ko preterivanje samo onome ko zadnjih godina nije proveo ni po sata po stranim društvenim mrežama. Nekome ko je živeo pod kamenom.

Ili?

Danas naletim na mišljenje, ovdašnje, o (parafraziram) ljubavi spram pedofila. U smisli, baš lepo što se našao neko ko će da misli o njihovim problemima (?) i možda moći da im pomogne. Samo da budemo više ljudi. Samo da pokažemo više ljubavi.

facepalm

Mislim, ajd nemojte mi to raditi.

Jedan od glavnih, ako ne i jedini razlog, što sam ostala ovde; jeste što sam verovala da ima proći još mnogo pre nego mačka takve gadosti dovuče sa Zapada na ovu stranu. Unatoč lopovskoj vlasti, diktatoru, okupiranoj trećini države – sveopštoj ludnici u kojoj živimo, verovala sam da se kod ljudi barem neće primati te zapadnjačke bljuvotine. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što su Srbi mnogo gladniji od Američana, i nemaju ni vremena ni volje da se takvim budalasanjem bave. To su gluparije bogatog Zapada na kojem je najveća briga da li mogu kupiti kuću sa 16 kupatila, mada imaju samo jedno dete a ne celo pleme Bušmana da ugoste. Ne u zemlji Srbiji, u kojoj masa stanovnika još uvek sere u septičku jamu, i sretni su ako imaju i jedan wc koji nije vanjski.

Međutim, ne lezi vraže.

I ovamo su se polako počele uvlačiti te zapadnjačke ludorije, čak i ako imamo mnogo bitnije i hitnije probleme da rešavamo. Ali valjda u majmunisanju nalazimo utehu. Niko neće vratiti Kosovo, pa onda ajde da se utešim razmišljajući napredno o pedofilima.

O tekućim, svetskim vrednostima.

?

Kako me ne bi opet optužili da generalizujem i dižem paniku – mada se masa stvari oko kojih su mi govorili da mračim i negativno mislim, već odavno odigrala – eto, reći ću da to ipak nije uzelo toliko maha koliko u, šta znam, Švedskoj, Americi ili tako nekoj drugoj kretenskoj državi seoskih idiota. Ovde su to još uvek stidljivi odjeci. Zato ovaj post i nije toliko besan kao ostali koje pišem, jer su u pitanju mlade osobe, pod uticajem Zapada, koje verovatno još uvek daju mami gaće da ih opere i od života nisu videle ni ž. Oni su povodljivi, oni još uvek veruju u bajke, u ljubav koja sve pobeđuje i pedofile koji se mogu izlečiti.

Verujem da će, kad ih život tresne u lice, brzo zaboraviti koje su budalaštine idealizovali, ali se brinem.

Ne želim da vidim šta sve mačka još može da dovuče. To nikad nije bio lep prizor.

2

Samo da ti nešto kažem

Ne znam za vas, ali ja nikada nisam volela da me ljudi uvlače u svoje spletke.

Nisam imala najbolje moguće detinjstvo na svetu, ali sam pod tim krovom svejedno naučila neke stvari za koje i danas, posle par desetleća, i dalje verujem da su bile ispravne. Ne kažem da su me je roditelji njima poučili jer su bili visoko moralni ili etički ljudi – pre zato što su bili introverti, teški i zatvoreni, po ovom konkretnom pitanju, koliko i ja. Dobro, lažem: ja sam još gora. Ali to sad nema veze.

Elem! Šta sam naučila:

-moguće je preživeti dan i da ga ne počinješ jutarnjom kafom s komšinicom s kojom ćeš se do mile volje izogovarati. Inače, niko se ne ogovara. Ako imaš šta ljudima reći, to im kažeš u lice, ne u njihova leđa

-živi i ostavi druge da žive. Ne znaš šta se dešava iza ma čijih vrata kad ih ljudi zatvore. Brini svoje brige – ne sekiraj se, imaćeš ih dovoljno.

-više ne živimo u sojenicama, i plemenu. Ljudi su individue, ne majmuni. Neprestano traženje tuđeg društva i prisustva ne samo da je pomalo poremećeno i zahteva dalje istraživanje (čovek se ne bi smeo plašiti da ponekad bude sam, i mora naučiti da zabavi sam sebe), već će te i neizostavno odvesti natrag onom plemenu u kojem

-ćeš definitvno biti upletena u ogovaranja i spletke

Zanimljivo je kako kad posložite neke stvari, one postanu začarani krug.

Možda zato što ja to ne radim, ne volim kad ljudi hoće da mi kažu “nešto u poverenju”. Retko se kad desi da traže neki vaš saveti ili pomoć – po pravilu se dešava da hoće debelo da opljuju nekog. Po tom pitanju, ja imam dva.

Prvo je, zašto?

Pa, ne znam – spletke su odličan način da sam sebi skreneš pažnju sa sopstvenog promašenog života, u smislu vidi-ima-neko-kom-je-gore-od-mene-hvalatibože. Lakše je moralisati o komšinicinom mužu koji je sinoć probudio pola ulice vraćajući se kući pijan, nego priznati kako si ti od svog dobila batine. Ili kako znaš da se švalera. Osim toga, ljudi vole tuđe nesreće. Postoji neka perverzna naklonost u nama koja nas sili da zastanemo i pogledamo saobraćajnu nesreću, naprimer. Ili čak i horor filmove. 🙂 Ne, mislim zaista, ljudi stvarno vole kad se neko nađe u frci. Vole da posmatraju iz prikrajka i bez obzira koje emocije iznosili javno, u potaji im je zlurado drago. Što se smijemo kad neko padne na ledu? Jer nismo pali mi. Jer to nismo bili mi koji smo ispali budale i predmet sprdnje. Jer nismo mi slomili nogu. Štaznam.

Kako god, ljudi to vole.

Zatim, spletkama pokušavaš privući ljude da ti se pridruže. Ispričaš im svoju verziju događaja, i tako od njih praviš saveznike. Ili se bar nadaš da će  ti saveznici biti. Malo nas je koji odu pa poslušaju šta druga strana ima za reći. Osim toga, kad si s nekim “dobar”, takve se stvari, biti na njegovoj strani, automatski podrazumevaju. To znači da bi osobi trebao bezrezervno verovati.

I pazite, nisam isključiva u tom smislu. Zaista ima ljudi kojima bi trebali bezrezervno verovati. Vaš suprug ili supruga, stari prijatelji s kojima ste prošli sito i rešeto i već sto puta izeli onu poslovičnu vreću soli. Ljudi u koje imate poverenje jer su vam već mnogo puta i kroz dugo vremena dali argumente da im verujete.

Međutim, komšinice tračare, kolege s posla za koje ne znate ni gde žive niti vas to zanima i koji su u firmu došli prekjuče i usputni poznanici na netu i slično, ne bi trebali spadati u tu kategoriju.

Tračare nemaju nikakav kredibilitet, a o ovim ostalima ama baš ništa ne znate. Zašto bi im onda verovali?

Drugo pitanje koje imam, jeste: ako si mi već došao i žalio se na nekoga, što te onda isti dan vidim s njim u najsrdačnijem razgovoru kako razmenjujete ljubaznosti? Čekaj, pa jel’ nisi rekao da ne voliš tu osobu iz ovog ili onog razloga? Zar nisi rekao da ti je ta osoba dosadna, gnjavi te, uznemirava, štagod?

Šta onda koji moj i dalje radiš u njegovom/njenom društvu?

Imala sam samo jednom u životu problem reći čoveku da ne želim s njim da komuniciram, i to u svojoj sedamnaestoj. Nakon toga, nikada više. Kad ljudi pređu moje kanonske granice, ja im to otvoreno kažem. Kažem im da ne želim da budem intimna s njima, kažem im da ne želim da se družimo, kažem da prestanu da pokušavaju da me muvaju, kažem da ne želim da mi se više obraćaju ili da ih imam u svom životu uopšte. Kažem im i koji razlog imam za to. I, sutra nema šanse da me vidite kako sam otišla pa se s istom osobom ljubim na ulici u najsrdačnijem razgovoru.

Zašto ljudi to rade?

Ne znam, stvarno. Neki, sigurno, ne vole konflikte i radije će trpeti nego da ispadnu “neprijatni” prema drugima. Mnogi ne žele razdore u porodici. Sve je to jako lepo i pohvalno, mada ne vidim svrhu. Prisustvo nekih ljudi u tvom životu može biti veoma loše. Toksično, što bi se danas reklo. Ako se ne osećaš dobro s njima, ako te uznemiravaju, ako ti unose nemir u dušu i stomak, ako ti je život bolji bez njih – onda spali mostove. Mislim da je tvoja lična dobrobit mnogo bitnija od toga što će neki mamlaz koji ti unosi nervozu ili čak i ozbiljne probleme u život, da se nađe uvređen i tvoje odbijanje protumačiti kao “neprijatno”. Mislim da je dva trenutka “neprijatnosti” bolje i na duže staze isplativije po tvoj sopstveni mentalni mir, nego uzaludno trpljenje samo u cilju da ostaneš “fin”.

Ali, svakom svoje.

Ima, doduše, i dece ili detinjastih odraslih; koji ni sami ne znaju šta hoće, pa vole pažnju ali samo do određene granice (koje ne umeju uspostaviti), ili se danas svađaju na krv i nož da bi već sutra ponovo bili najbolji frendovi s izvorom svoje “mržnje”. Niko nije nepogrešiv, i desi se da ljude pogrešno procenimo ili se s njima zdrpimo zbog gluposti. To je ljuCki i normalno. Ono što nije normalno, jeste takve gluparije zameniti sa stvarnom odbojnošću i nepremostivim razlikama, pa poleteti da suparnike pljuješ okolo iza njihovih leđa mada sukob koji imate ne zavređuje ni toliki otrov, a kamoli da još isti (otrov) širimo među onima koji nikakve veze s celom stvari nemaju. Jer, onda sutra kad shvatite da ste bili blesavi, i krivo tumačili nečije reči ili postupke, pa se izmirite, oni koje ste “prevukli” na svoju stranu ogovarajući te iste, ispadnu budale i osete se ko budale jer su vam verovali. I ako imaju iole pameti u glavi, teško da će vam verovati ikada više.

Ali, kao što rekoh, svakom svoje.

Fakt je da vas najveći deo ljudi koje ćete ikada više sresti, neće ceniti, ne zaista. Neće misliti da ste naročito ili uopšte bitni u njihovom životu. Neće vas smatrati prijateljima, ma šta vama lično govorili. Zapravo, gledaće vas kao potrošnu robu, kao nekog s kojim se razmenjuju usputne milošte samo da bi vas zadržali na stend baju, u slučaju da im iz nekog razloga zatrebate.

To naročito važi za ljude koje srećete onlajn.

Znaš?

1