Dom, 38

Stojeći u hotelskom holu, ona se nasmeši setivši se tog razgovora. Letimično je videla njegovo društvo dok su dolazili, i posve se slagala kako ono potvrđuje njenu teoriju o snobovima. Morag je povuče za ruku.

-Pogledajte, miss!..

Ona čučne pored devojčice ne bi li pogledala najdonji stalak s knjigama, i dok su tako brbljale pognutih glava, začuše korake i glasove. Tatjana se osvrne preko ramena. Tu je stajao Angus McInosh. Rekao je:

-Morag?

Devojčica se okrete i nasmije.

-Oh, dođi da vidiš šta smo našli ovde, tata!..

Podiglavši se, Tatjana srete njegove oči, i usled tog se lako strese. Pre nepunih sat vremena, dok je Morag spavala posle ručka, oni su se potucali kao životinje u njegovom apartmanu. Ispod odeće, kolena su joj još uvek bila bolna i nadražena.

Pocrvenela je i odvratila oči. On reče:

-Ne sad, Morag. Dođi da se pozdraviš.

Devojčica poslušno uze njegovu ruku. Kako je Tatjana i dalje stajala, on reče, podigavši obrve:

-Gospođice Petrović?

Ona pomisli kako bi to najradije izbegla. Nije imala nikakvu želju da staje pred podsmešljive poglede aristokratske kopiladi koja mu se klatila za repom. Međutim, kako se nije činilo da on namerava odustati, vratila je knjigu na stalak i izašla na hol.

Bilo je nekoliko muškaraca, i jedna žena. Snishodljivo su se smeškali Morag, glasno komentarišući ono što se obično u takvim prilikama komenariše: kako-je-to-lepa-mlada-dama-i-je-li-moguće-da-je-toliko-porasla. Tatjana pomisli kako su odrasli ljudi bez dece isti svugde na svetu, bila im krv plava ili ne. Deca su mrzela kad im odrasli govore slične budalaštine, ali kako je to ijedan odrastao bez sopstvenog poroda mogao znati? Pomislila je: pa, naprimer, kad bi mario.

Jedina žena među njima, raskošna crnka duge talasave kose čučnula je pred Morag i stavila joj svoje negovane ruke na ramena. Bila je tamni velški tip, poput Catherine Zete Jones, s istim takvim bademastim, mačijim očima. Njena kosa, poput razlivenog crnog mastila, odeća i cipele, sve je to bilo toliko skupo da Tatjana nikad ništa slično nije videla izbliza, Takve su žene ponekad promicale pored nje do ivice pločnika kraj koje ih je čekao blistavi automobil s livrejisanim vozačem: nadmene, zavijorene kose, s obaveznim tamnim naočarima.. Dešavalo se da je okrznu pogledom na isti način na koji bi i, naprimer, žohara. Oči joj, mahinalno, i protiv njene volje, poleteše ka jednom od golemih ogledala koji su bili razmešteni svud naokolo po holu; i onda joj se taj prizor učini urnebesan.

Pre sat vremena, kad je krenula da podiže kosu, Angus joj je rekao:

-Ali nećete to raditi, gospođice.

Zatečena u pola pokreta, ona ga je zblanuto pogledala. Nacerio se:

-U Londonu smo, i ja sam Škot. Hajde da se malo pravimo važni.

Uzeo joj je šnale i rapustio kosu niz leđa. Onda se nagnuo nad njeno rame i rekao:

-Hoću da vidim pun hotel Engleza zelenih od ljubomore, gospođice Petrović.

Ona se nasmešila.

-Ali to je moja satisfakcija, gospodine McIntosh.

-Ali vi ste žena koja ide sa mnom, miss.

Sve joj je to bilo smešno, i zato se nije bunila. Sad je stajala u hotelskom atrijumu od mramora i ogledala, i posmatrala svoju dugu zlatnu kosu rasutu skoro do struka. Ni zaogrnuta hermelinom ne bi izazivala više pažnje. To je bila toliko atipična kosa za ovaj hotel, i ovu zemlju, da se na momente osećala kao kakva varvarska kraljica, ili možda Valkyra na konju pod čijim kopitama pršti skupoceni mramor… Divlja ratnička devica s mačem u ruci. I njena je odeća, svakako, bila underground, i ti blazirani dripci u Angusovom društvu nisu znali na čemu prvo da zaustave oko: na njenoj kosi, ili možda kratkoj crvenoj suknjici ispod koje je nosila crne čarape i one opake Doc Martin visoke cipele, ili na njenom uskom crnom kaputu, narukvicama pripadnice veštičjeg kulta i crno nalakiranim noktima…

Bila je oprečno suprotna Catherini Zeti Jones koja je čučala uz Morag, toliko različita da su izgledale kao sudar svetova. Ona jedina nije blenula u nju. Brbljala je s Morag glasom na koji se nikad ne bi odlučila da je Morag bolje znala. Morag je bila prepametna za žene koje su, tepajući joj, krčile put do njenog oca.

Možda sam blesava, pomislila je, ali to je zaista toliko očigledno da me je upravo sram gledati. Žena zagrli Morag, tihu i distanciranu, i onda za jedan izuzetno kratak delić trena preko detetovog ramena pogleda u nju. Imala je precrne oči bez zenica. Ustajući, rekla je raskošnim glasom:

-Ko je ta lepa mlada dama, Anguse?

To je pitanje zvučalo kao da, u stvari, misli: volim da znam imena kučki koje ću na smrt izgaziti svojim štiklama. Angus nezainteresovano dobaci:

-To je Moragina miss.

Onda se okrenuo jednom od muškaraca. Tatjana pomisli da će svakog trena prasnuti u smeh. Niko na svetu, zaista, nije umeo pokazati prezir kao Angus McIntosh. On se nije potrudio ni da pogleda u ženu dok joj je odgovarao. Sad je stajao maltene okrenuvši joj leđa, i žena opet pogleda u nju sa izrazom krajnje hladnoće.

Morag reče:

-Miss, možemo li kupiti onu knjigu?

Poput plahe zverčice, dete joj se uhvatilo za kaput i sakrilo u njenoj zaštitničkoj blizini. Tatjana je primi za ruku i veselo reče:

-Ne, draga, ovo je samo obična hotelska knjižara. Povešću te u grad, i tamo ćemo pronaći prave knjige.

Dete raširi oči.

-Mislite, bolje od ovih?

-Ali naravno. Stotinu puta bolje od ovih. Hajde da se javimo tati pa idemo, može?

-Oh, da!..

Otrčala je do oca.

-Tata, gospođica će me odvesti u grad i kupiti mi knjige!

Angus se okrete ka njoj. Smešio se.

-Nemojte dugo, gospođice Petrović.

-Budite bez brige, gospodine McIntosh. Hajdemo, dušo.

Uzela je Morag za ruku i povela je, i zadnje što je videla bila su uzbuđena, zainteresovana lica muškaraca oko Angusa, i pakosno lice žene kojoj je okrenuo leđa.

Namignuo joj je. Ona se nasmeši i ode.

1

Dom, 37

Bilo je rano poslepodne i ona je odvela Morag u malu hotelsku knjižaru u kojoj su se mogle naći dečje knjige. S druge strane golemog hola s podom od mramora išaranog svetlosmeđim žilicama, Angus McIntosh je sedeo u hotelskom salonu s nekolicinom prijatelja. Preko puta stalka s izloženim knjigama nalazilo se veliko ogledalo, i ona je u njemu mogla videti raskošna staklena vrata salona, širom otvorena. U garnituri udobnih fotelja od kože boje trule višnje, Angusovo je društvo brbljalo i smijalo se. Ona baci hitar pogled u odraz njegove zlatnoriđe, po ramenima prosute kose, i pomisli kako neobično škotski izgleda na tom ultra modernom mestu. Dok je živela u Londonu, nikad nije videla nikog poput Angusa McInsotsha. Činilo se da i gosti hotela dele njeno mišljenje. Tu nijedan muškarac nije imao varvarsku, riđu kosu i bradu, i dva metra. Svi su ostali muškarci bili uredno podšišani i nosili klasična odela. Kad su sinoć ušli u hol, Angus je sve do zadnjeg čoveka nadvišavao za glavu. Oko njih se momentalno napravila čistina puna strahopoštovanja. Način na koji je on držao ramena i glavu, i kako se kretao i govorio, naterao je recepcionara dostojanstvenog poput biskupa da gotovo čelom dodiruje kameni pod, klanjajući se.

Englezi nisu voleli Škote. Ali arogantna linija vilice Angusa McIntosha u svakom je normalnom čoveku izazivala malodušje. On je možda bio Škot, međutim, recepcionar-biskup je video jedino potomka lordova.

Osim toga, on je bio i čuveni pisac.

Rekao joj je da se mora naći s nekim ljudima danas u vreme čaja.

-Oni će, svakako, potvrditi vašu teoriju o snobovima i nadobudnim veganima, gospođice Petrović. Činjenica je da se s tim ljudima poznajem još od univerziteta, ali i da sam čuveni pisac bio i onda. Da li čovek određuje svoje društvo, ili društvo određuje njega?

Ona je odgovorila:

-Svakako oboje.

On se veselo nacerio.

-Želite li možda reći da ti ljudi ne bi cenili moje društvo da nisam čuveni pisac, i McIntosh?

-Ili vi, onda, ne bi cenili njihovo?

On se opet nasmije.

-Nemojte biti tako strogi prema meni, miss.

-Stroga? Ali ja sam još uvek zapanjena što vi uopšte imate nekakve prijatelje, gospodine McIntosh.

-“Prijatelj” je preozbiljna reč.

-Oh, i mislila sam da mora biti neka…

-Zavežite. Najveći deo tih ljudi nije loš koliko izgleda. Šta vi, zapravo, o meni mislite?

-Ali to sam vam već više pita rekla,

-To što je neko aristokrata, ili bogat, ne mora značiti i da je apsolutno nepodesan za ljudskost.

-Pričate li o sebi ili svojim prijateljima? Obzirom da verujem da među njima nema nikoga ko nije sličan vama, aristokrata i bogat.

-Voleo bih da upoznam vaše prijatelj, miss. Koliko ih je među njima koji nisu pripadnici finih porodica iz srednjeg staleža?

-Iznenadili biste se.

-Ali vas je sam život naterao da srećete različite ljude.

-Tačno. A vi ste mogli da birate. Možda niste hteli?

On ju je posmatrao suženih očiju. Ona ljubazno reče:

-Oprostite mi, gospodine McInstosh. Ja posve shvatama da se mlad čovek iz visoke klase neizbežno kreće u društvu sebi sličnih. Vaše poreklo, prijatelji vaših roditelja, škole u koje ste išli… Sve vas je to odredilo. Pre nekoliko sam vam meseci pokušala objasniti svoj pogled na to. Čoveka određuje njegovo poreklo. Tako ovaj svet funkcioniše.

On joj ne odgovori.

-Ali time ne mislim nikakvu pokudu. Smatram da bi se ljudi trebali držati onoga čemu pripadaju. Suprotnosti se privlače samo u petparačkoj literaturi.

Kako je on i dalje ćutao, iskreno je dodala:

-Al zaista nisam mislila ni na koji način vređati vaše prijatelje, gospodine.

-To nisu moji prijatelji. Nikad u životu nisam imao to što tako nazivate. Radi se prosto o ljudima koje ponekad srećem ovde. S kim ćete se vi sresti?

-Oh, čula sam se s nekoliko njih.

-Ali vi ste napustili London pre više od dve godine. Zar nema nikoga kog biste voleli videti?

Ona se naruga:

-Hoću li dobiti slobodno veče za izlazak sa svojim prijateljima, gospodine McIntosh?

-Da li bi vas ti prijatelji bili u stanju nagovoriti da, naprimer, ostanete u Londonu?

Ona podiže obrve.

-Svakako da ne. Moji su prijatelji odavno digli ruke od pokušaja da me ubede kako je odlazak na zabačeno ostrvo u Škotskoj iracionalni postupak osobe s ratnim traumama. Ja nisam naročito povodljiva, gospodine.

On bezobrazno reče:

-Nikad mi ništa u životu nije bilo lakše nego da vas navodim na seks, gospođice.

Ona je hladno rekla:

-Ali to je jedino što upšte možete.

-Zar zaista?

Lice mu je bilo posprdno.

-Možda vas ja samo puštam da se igrate, gospođice Petrović.

-Svakako ćemo jednom saznati odgovor na to, gospodine McIntosh.

1

Dom,36

Stajala je u holu prelepog hotela s Morag. Kad su sinoć stigli, morala je dobro da pazi da ne pokaže strahopoštovanje. Hladnokrvno je hodala, i u isto vreme osećala kako bi svaki čas mogla pasti na mestu mrtva. Unutrašnjost ovakvih hotela ona je dosad viđala samo s pločnika; kad bi se golema zatamnjena stakla razmakla da neki bogati dripac prođe, i za delić joj trena pokazala Aladinovu pećinu koju kriju od nedostojnih očiju.

Nikad nije boravila na sličnom mestu. Tek joj je ovaj hotel pokazao koliko je Angus McIntosh, zapravo, bogat. Od početka je znala da je jedan od najbolje prodavanih britanskih pisaca, i svakako najbolji škotski. Osim toga, ni očevi McIntosh nisu ga baš ostavili bez prebijene pare. Njegov je deda, kako joj je rekao, prodao ostrvo državi; a ostrva ne rastu po drveću i nisu jeftina. Od Shannon je saznala da je Stari McInstosh, kako su zvali Angusovog dedu; bio u zavadi sa sinom, i svoj imetak ostavio jedinom unuku. Međutim, Angusov otac nije stigao da zbog tog zažali – on i njegova supruga poginuli su u saobraćajnoj nesreći ubrzo potom. U nedostatku mačeva, mnogi su McIntoshi ginuli prerano tokom pijane vožnje i sličnih pustolovnih egzibicija. I mlađi je sin Starog McIntosha, Angusov stric, poginuo na moru još kao mladić.

Nekada moćni klan generacijama je kopnio, i danas više nije bilo nikoga osim Angusa i Morag. Ali koliko im je bogatstva preostalo, i da li ga više uopšte ima, to Tatjana nije mogla zaključiti sve dok nisu došli u London. Kuća na litici bila je velika i puna skupih stvari, nameštaja, slika i knjiga; ali mahom su sve kuće propalog plemstva bile takve. Hladni hodnici, prašnjave zavese i pustoš soba koje se ne koriste, možda je to bila slika koja je u njenom umu napravila logične, ali, ispostavilo se, netačne zaključke. Naposletku je ispalo da Angus McIntosh ne drži poslugu iz puke opsesije svojom privatnošću, ne možda zato što nema novaca.

Shannon ju je pitala gde će odsesti. Kad je čula ime hotela, zviznula je.

-Vrlo lepo!  Priznajem da sam čula da postoji nešto što se tako zove…

-On kaže da uvek odsedne tamo kad je u Londonu.

-Ne sumnjam.

Shannon je izgledala u smislu kako-tipično-za-čuvenog-pisca-i-pri-tom-McIntosha, ali Tatjana je mislila kako to nije sasvim pošteno. Angus McIntosh je odabirao luksuz i dobru uslugu zato što je to za njega bilo podrazumevajuće. Ali razlozi iz kojih plemstvo nešto nalazi podrazumevajućim, različiti su od razloga običnog puka. Sitna buržoazija odlazi u skupe hotele zato što su skupi hoteli pokazatelj finansijskog blagostanja i položaja, ali sitnu buržoaziju uglavnom čine snobovi. Angus McIntosh je išao u taj hotel zato što nije trpeo neudobnost bilo koje vrste. On je bio plemić, i stvari je upotrebljavao, ne njima paradirao naokolo.

Kad je rekla da namerava ići u London, Shannon je uzviknula:

-Hvala bogu!..

McGonagallovi su je često gnjavili što za dve godine nije uzimala odmor, niti napuštala ostrvo na više od nekoliko sati na kopnu sa Shannon i decom.

-Ti znaš kako ja gledam na to. Stalno ti govorim da nije normalno da se mlada devojka zakopa na ovom učmalom ostrvu.

Tatjana se nasmijala.

-Ti si ceo život provela ovde. I kad si ipak otišla, nisi mogla dočekati da se vratiš, Shannon McGonagall.

-Da, ali ja sam odavde. Kad si pristala poći s nama, mislila sam da nećeš izdržati ni mesec dana. Na ovom tlu ne uspevaju stranci. Često se pitam je li s tobom sve u redu, devojko. Mora da si uvrnutija nego izgledaš kad možeš živeti ovde s nama!

Ona je slegnula ramenima.

-Oh, ne znam za to.

-Pa, ja znam. Svakako da ćeš ići u London. Trebaš da ideš u London. Da ostaneš u dodiru sa svetom. I da situacija nije kakva jeste, rekla bi ti da neizbežno negde izađeš i napiješ se. I nekog kresneš.

Vragolasto se cerila.

-Ali to ćeš svakako da radiš.

Tatjana je pogleda, ali ništa ne reče. Shannon nije odustajala:

-Hoćeš li mi uopšte reći u kakvom te svojstvu Angus McIntosh vodi u London?

-Kakvo je to idiotsko pitanje?

-Oh, znači ti si dadilja njegove ćerke!..

Veselo se smijala jer je ona crvenela, i onda se još više stidela zbog tog što crveni…

-Iznašli ste sjajan način da pred svetom prikrivate svoje gadosti. Svakako je šteta što to neće nikog zavarati.

-Uopšte me se ne tiče šta misliš, Shannon McGonagall.

-Veurjem! Cela ta farsa s molbom za nekoliko slobodnih dana! Kao da bih te uopšte smela odbiti! Angus McIntosh bi do naveče bio ovde i napravio masakr!

-Svakako da ne bi, šta pričaš?

-Ah, ali ti uopšte ne znaš šta znači usprotiviti se McIntoshu.

Ona to oćuti. Želela je da može reći: ponekad mislim da nema ničeg što tako dobro shvatam, Shannon McGonagall.

1

Dom, 35

Stajala je dlanovima oslonjena o skupocenu komodu od crvenog ružinog drveta i noge su joj podrhtavale. Nije je lagao: njene su gaćice ležale rascepane do njenih cipela. Pokidao ih je s lakoćom za kakvu je uvek mislila da se specijalno lažira za filmske kamere, i u stvarnosti nije izvodljiva. Ali šta je za muškarca poput Angusa McIntosha bilo pocepati njene fine gaćice od tako tankog materijala da poput vode teku između prstiju? Ona je uvek imala besprekorno donje rublje. Smatrala je da se po tome poznaju devojke iz dobrih kuća. Na uvrnut je način dobar veš bio dužnost spram sopstvene porodice.

Ali, čovek koji ih je pokidao nije video ništa osim svoje želje.

Samo su malograđani marili za odeću. U mentalnom sklopu jednog plemića, ručno rađen, skup veš; muzejski nameštaj; umetnička remek-dela i fine devojke iz srednjeg staleža postojali su samo da bi udovoljili.

Građanske su porodice od svojih domova i života pravile hramove. Aristokratija je sve uzimala na upotrebu.

Znala je da bi se morala osećati poniženo. Ali njeni skliski dlanovi, mišići njenih bedara koji su podrhtavali od napora, njeno oznojeno čelo i plitki, bolni dah – to je sve besramno uživalo.

Čim su Morag i Rory otutnjali stepeništem na sprat, on je zalupio vrata i prislonio je uz tu komodu. Rekao je, otkapčajući se za njenim leđima:

-Znam da sam vam juče obećao potrošiti život na tucanje s vama, gospođice Petrović, ali čini se da je moja hitnja sada još deset puta veća. Naprosto me niste smeli ostaviti da čekam.

Jeknula je kad ju je grubo pritisnio sobom, terajući je da polegne po klizavoj površini drveta. Bio je težak kao nebo, i jedva ga je izdržavala na sebi. Osetila je kako joj se vruće suze prelivaju preko trepavica kad joj je bešćutno razmakao noge i stavio dlan među bedra. Nikad se u životu nije postidela svoje želje, ali sad je gotovo mrzela reakciju svog tela. On reče:

-Ali ne izgleda da vam moja žurba pravi probleme, miss.

Za časak je njen gnev uspeo odgurnuti želju u stranu, i ona ga sočno i glasno opsuje. On se isceri.

-Da to zaista mislite, gospođice, ne biste se topili u mojoj ruci.

Ona je nokte ukopala u ivice komode kad je osetila njegove prste u sebi, i zaista je i sama verovala da već beskrajno dugo vremena curi na pod. Ugrizla se za usnu i zacvilela kroz zube, bivajući posve spremna da preklinje, baš kako joj je obećao. Čula je njegov promukli glas iz svoje kose:

-Ni kučka u teranju ne bi bila željnija… Oh, ti si zaista božiji dar! Večito spremna.. Kaži mi koliko ga želiš, veštice!..

Ona više nije poznavala reč: dostojanstvo. Cvilela je:

-Oh, stavi mi ga, proklet bio!..

Koliko ga želiš?..

-Nikad ništa nisam želela više…

-Znam da nisi…Nikad nikog nisi želela kao mene, zar nije tako?..

-Oh, jeste, da…

-Ko je tvoj čovek, Tatjana? Reci mi čija si…

-Tvoja, dođavola…

-Oh, da, moja si.

Onda ju je silovito pograbio za potiljak i prislio da se povije dok se uspravljao nad njom, rastao poput boga, sve do tavanice, do neba. I već je ušao, glatko i ceo, i dok je ludački pulsirao u njenoj utrobi ona je bila spremna da mu sagradi oltar i prinosi žrtve.

 

Pograbila ga je za mišicu i provukla se ispod nje. Morala je iskoristiti taj momenat dok je stajao, u raskoraku, rukama oslonjen o komodu i duboko dišući. Ako propusti da ga uhvati dok nanovo uspostavlja kontrolu nad sobom i dok je ranjiv, drugu priliku neće dobiti. Naslanjajući se leđima na zid, jer je noge inače ne bi držale, rekla je:

-Sad sam ja na redu.

On reče, ne okrečući se ka njoj:

-Reci.

Ona pomisli: možda si bestidno kopile, Anguse McIntoshe, ali si plemenito bestidno kopile. Ti nikad ne bi pogazio svoju reč.

Rekao joj je da može tražiti od njega šta god hoće. Dopustiće da se tavanica McIntoshevih svali na zemlju, ali svoju reč neće pogaziti. Drhtavo je rekla:

-Hoću da mi date vremena. Da li me razumete, gopodine McIntosh? Nećete tražiti da dolazim pod vaš krov ni da ostavljam McGonagallove dokle god ja ne odlučim otići. A čak se ni tad ne obavezujem doći vama. I ako me još samo jednom ponizite kao maločas, izvadiću vam oči iz glave i pojesti ih tople.

Na njene reči, on prasne u smeh. Mišići njegovih leđa grali su dok se smijao kao da u životu nije bio tako zabavljen. Ona je ćutala, slušajući ga. Proteklo je neko vreme dok nije prestao i konačno joj okrenuo svoje nasmijano lice.

-Koliko ste vi ludi, gospođice Petrović? Ne pamtim kad sam se zadnji put ovako slatko nasmijao!..

-Da li ste čuli ijednu reč koju sam izgovorila, gospodine McIntosh?

-Sve do zadnje. A pogotovo zadnje. Gospođice Petrović, želim da vam ukažem svoje puno poštovanje. Ako sam uopšte mogao tražiti jedinu nedostajuću dragocenost u kruni vaše savršenosti; onda bi to svakako bilo da budete luđi i od mene. Priznajem da nisam očekivao toliko mnogo. Ali vi ste premašili moje nade.

-Znači li to da pristajete?

On se još uvek veselo cerio, ali oči su mu bile pažljive. Rekao je:

-Tražite od mene da izgaram kao petnaestogodišnjak ovde, sam, bez nade u milost veću od mrvica s vašeg stola.. Ali ja ne želim pribegavati tinejdžerskim rešenjima kad moja želja dosegne plafon a vama se slučajno ne mili doći.

-Onda nemojte.

-A kako to da izvedem?

-Vi odavno već ne tucate karlicom već glavom. gospodne McIntosh.

Gledala je kako mu se oči sužavaju.

-Ne znam čime tucam kad ste vi u pitanju, gospođice Petrović. Izgleda mi da vas tucam već mesecima, od prvog dana. Svaki je naš susret bio tucanje, i samo smo mislili da razgovaramo.

Ona za časak razmisli o tome što je rekao. Onda je oklevajuće izgovorila:

-Čini mi se da razumem šta…

Prekinuo ju je:

-Ceo je moj život tucanje sve od kad sam sreo vas, gospođice. I vi mi sad kažete da se kontrolišem?

Zakoračio je ka njoj.

-Upravo sad kad više ne mogu?

-Dali ste mi reč, gospodine McIntosh.

-Kakvu reč?

-Da mogu da tražim šta hoću.

-Dođavola! Da sam mogao i da sanjam kakav će taj zahvev biti, vi sinoć ne bi izašli iz ove kuće.

-Bez obzira.

Obrva mu zaigra.

-Vrlo dobro. Dao sam vam svoju prokletu reč. Uzdravlje vam bilo! Nemojte mi posle doći i tražiti još jednu priliku.

Ona hladno reče:

-Sasvim sigurno ne. Ništa vam više u životu neću tražiti, gospodine McIntosh.

On je neko vreme potom samo netremice gledao u nju. Onda je rekao nešto što je njoj zazvučalo kao s neba palo:

-Sledeće nedelje moram da idem u London. Da li biste Morag i meni učinili čast da pođete s nama?

Ona se zbuni.

-Pretpostavljam da bih mogla, ali…

-U pitanju je moja knjiga koja izlazi ovoga meseca. Imam sastanke s izdavačem i agentom, i još gomilama nekih blesavih ljudi čije je postojanje neizbežno skopčano s pisanjem. Morag bi najveći deo vremena morala da bude sama u hotelu. Ona ne voli ostajati sama u Londonu.

-Ne mogu vam sad odgovoriti.

-Sumnjam da bi se McGonagallovi protivili, gospođice Petrović.

-Svakako da ne.

-Onda ćemo tu stvar smatrati rešenom.

Ona ozlojeđeno pomisli: nema nikakve svrhe. Kako god pristupila tom čoveku, on je pronalazio način da svoj uticaj na nju očuva neokrnjenim. Bahatim se naredbama znala usprotiviti. Ali onda bi on počeo da govori kao vitez, i svaka je njena primedba počinjala da zvuči neargumentovano. Tukao ju je njenim sopstvenim oružjem. Nikad se nije znala protiviti učtivosti.

1

Dom, 34

Poslepodne je izašla s Roryjem. Pustila ga je da se istrči, ne bi li je ostavio nasamo s njenom zbrkanom i konfuznom glavom. Bilo joj je teško da se usredsredi na Roryjevo brbrljanje. Bilo joj je teško da se usredsredi na bilo šta otkad je sinoć sišla s Angusa McItnosha.

Zgrozila se kad je ugledala njega i Morag kako dolaze iz pravca Kuće. Možda bi njena sujeta očekivala da ga ugleda, da je u pitanju bio svaki drugi muškarac na svetu osim Angusa McIntosha. Ali, tako nešto ni trenutka nije pomislila za njega. Sve što je ona znala o Angusu McInstoshu, govorilo joj je da će on sedeti u Kući, razmažen, i čekati da mu ona dođe na noge.

Međutim, sad je krupnim koracima gnevnog boga Angus McIntosh prilazio mestu gde je ona sedela na steni, i njoj srce poče lupati u grlu.

Uvek je šašavo sresti muškarca prvi put nakon što s njim spavate, odavno je to naučila. Ma koliko s nekim takvim bili prisni ranije, seks je bio neka druga priča. Seks je otvarao vrata dimenzije koja je posebna za svakog čoveka, i omogućavao vam da ga sagledate u totalno novom i nepoznatom svetlu. Dok joj se Angus McIntosh približavao, Tatjana je na mahove imala dojam da ga nikad pre nije videla. Delovao joj je posve stran i tuđ, i gotovo se osetila kao da je spavala s neznancem iz bara. Međutim, čim joj se približio dovoljno da mu vidi izraz lica, to osećanje prođe.

Sve joj je bilo jasno kad joj je prišao. Morag joj je dotrčala u naručje i odmah počela da priča, i Tatjana je svu svoju pažnju usmerila na nju, kao da bi joj čak i letimičan pogled na njenog oca mogao spržiti zenice. Ali, nije morala gledati u Angusa McIntosha da bi znala šta mu je na pameti.

Od njeg je udarala jara, nestrpljenje pomešano sa srdžbom, i verovatno ga je samo ogromna ljubav spram Morag obuzdavala da joj ne kaže da smesta ode. Ćutao je kao zaliven dok su njih dve pričale, i Tatjana je osećala njegov težak i mračan pogled na sebi poput kakvog ogromnog tereta. Onda Morag ugleda Roryja i otrči, a čim je okrenula leđa, njen joj otac stavi tešku, posedničku ruku na rame. Okrenuo ju je prema sebi osorno, kao da otvara ormar, i odmah bez uvoda prasnuo:

-Gde si bila, dođavola?

Ona je raširenim očima zurila u njega,

-Kog me vraga tako gledaš? Odgovori mi!

-Gde sam mogla da budem? Na istom mestu na kojem i protekle dve godine. Molila bih vas da me ne stežete toliko, gospodine McIntosh.

Njemu čudan, gnevan izraz pređe preko lica, ali kad je progovorio, to je bilo mnogo mirnije nego maločas. Rekao je:

-Vrlo dobro.

Smakao je ruku s nje.

-Da li sam možda blesav ako uviđam da je vaša sitacija od sinoć drugačija nego u protekle dve godine…

Onda je dodao posprdno:

-… gospođice Petrović?

Ona odgovori drhtavim glasom:

-To ne znam.

-Kako ste vi ovo zamislili? Ja nisam Morag. Neću se zadovoljiti vašim slobodnim danima, miss.

Nju to malo naljuti. Rekla je neljubazno:

-Ne čini se da ste išta pitani, gospodine McIntosh.

-Želite li da se igramo, gospođice Petrović?

Ona ne odogovori.

-Oberučke ću udovoljiti vašoj potrebi u drugačijoj situaciji, ali ova je van diskusije. Vi se svakako ne želite igrati sa mnom ovako kako ste počeli.

-Je li to bila nekakva pretnja?

-To je puka istina, i oboje je znamo.

-Kako ste vi ovo zamislili, gospodine McIntosh?

On momentalno otpovrne:

-Ostavićete McGonagallove i doći u Kuću.

Ona hladno reče:

-Ne, hvala. McGonagallovi takođe trebaju dadilju, a javili su se prvi.

-Ja očekujem da vam moja ponuda bude prva na listi prioriteta.

Ona se u neverici zablene u njega.

-Zašto bi se, kog vraga, mene ticalo šta vi očekujete..?

Počela se brecati.

-Ja nisam poslovna pratnja! Kako se usuđujete da mi nudite plaćen boravak pod svojim krovom?

On otpljune:

-To je ono čime se vi bavite, miss.

-Neka ste sto puta prokleti!.. Ja ne spavam s ljudima koji mi plaćaju za čuvanje svoje dece!..

-Onda ćemo morati da unesemo promene u opis vaše profesije.

-Oh, nosite se bestraga.

Okrenula se na peti u nameri da ode od njega, ali on je u deliću trena bio za njenim leđima. Ščepao je za mišicu i nagnuo nad njeno rame, rekavši:

-Ne sećam se da sam završio ovaj razgovor.

-Ja sam ga završila. To me boli.

-Sjajno. To mi je i bila namera.

Osetila je promenu u njegovom glasu. Stajao joj je vrlo blizu, i miris njegove kože pokrene lavinu osećanja u njenoj utrobi. Naglo je postajala slaba i malaksala, i kad se usnama dotakao njene kose, gotovo je poverovala da je na nogama drži još samo opako stezanje njegove ruke.

Rekao je, na samo njeno uho:

-Morag će pozvati Roryja da se igraju.

Ona dahne:

-Oh, ne.

-Itekako.

-Neću to da radim s decom u kući.

-Sinoć se niste bunili, gospođice Petrović.

-Morag je spavala!..

-Neću da se raspravljam, Tatjana.

Stisak na njenoj nadlaktici bio je jak kao mengele. Nikad je pre nije oslovio imenom, čak ni sinoć. Od zvuka svog imena iz njegovih usta, ona se zatresla na mestu. Oh, kako je bestidno lagala! Čim joj se primakao, njene su gaćice počele da vlaže.

Čula ga je kako govori:

-Nema nikakve svrhe da se prenemažete, gospođice Petrović. Mogu da nanjušim vašu želju.

Glas mu je bio mračan.

-Podići ću vam tu suknju, i pokidati veš, i vi ćete preklinjati za još.

-Oh, prestanite!..

-Pozovite Roryja, gospođice Perović.

Onda ju je pustio i odmakao se.

1

Dom, 33

Shannon joj je rekla:

-Hamish kaže da nema pojma kad si se sinoć vratila.

-Oh, nisam ulazila u pub.

Bilo je jutro i Rory je otišao u školu. Tatjana je držala jednog od blizanaca na kolenima i hranila ga.  Bila je neispavana, s tamnim senkama pod očima. Činilo joj se da celu noć nije ni trenula.

Prošle su dve godine koliko živi na tom ostrvu s McGonagallima, ali njena asptinencija je datirala još od ranije. Poslednjii momak s kojim je bila u šemi, bio je šašavi Englez koji je živeo u stanu do njenog. Više su se družili nego što bi se to moglo nazvati nekakvom vezom. Bio je jedan od retkih muškaraca u njenom životu koji je bio u stanju držati ruke podalje kad su bili zajedno, zato što su mu ruke obično trebale za kompjuter. Nigel je bio računarski manijak, i večito u begu od zakona zbog svojih hakerskih mahinacija. Nikad nije bila zaljubljena u njega. Seks je bio standardni instant seks mladih ljudi koji u životu imaju važnijih stvari i koji se krešu usled puke svesti da je to zdravo. Nigel je bio zabavan i volela je s njim brbljati, ali nije mu čak ni javila kad je odlazila u Škotsku.

Sav je njen engleski život bio sastavljen od muškaraca za koje se vezivala otprilike koliko i za pojedine tv-e emisije koje je volela pogledati u dokolici.

Doktor Who nije bio fatalan. Slutila je da bi Angus McIntos mogao biti.

Od njene sedamnaeste godine, svet je stajao izvrnut naglavce. Nikad više nije imala vremena da se bavi stvarima koje nisu bile od kardinalnog značaja. Prvo je izbio rat, onda je otišla u emigraciju… Valjalo je sređivati papire, pronalaziti poslove i stanove, hraniti se i odevati. Prolazili su čitavi meseci a da se uopšte i ne seti seksa. Zaista, možda nije bila sasvim kompetentna da određuje kvalitet nečega čega je u njenom životu bilo neredovito i od malog značaja. Međutim, opet je bila spremna dati svoju desnu ruku da je netom imala najbolji seks u svom veku.

Nije pamtili da joj se čak i kao klinki dešavalo da je seks ovako zgromi i potrese. Bila je umorna kao pas, nije mogla da jede i spava. Celo joj je telo treperelo od radosnog uzbuđenja, svaki se nerv s užitkom protezao. Postajalo joj je vruće kad god bi se setila prethodne večeri.

Shannon reče:

-Jesi li dobro? Izgledaš kao da imaš temperaturu.

-Ma ne. Malo je vruće ovde, zar ne?

Shannon je zurila u nju.

-Vruće? Ja nisam znala da ti znaš englesku reč za “vruće”. Uvek pričaš kako je ovde hladno.

-Da, ali…

-Šta se, kog đavla, dogodilo s tobom otkad sam te zadnji put videla?

Škoti su, možda, bili intuitivan narod, ali Shannon sad verovatno nije trebalo veće mudrosti od tog da je pogleda. Ona joj ništa ne odgovori. Sačekala je dok blizanac nije otrčao iz kuhinje, i tek onda podigla pogled. Nelagodno se nasmešila susrevši se sa Shannoinim očima.

-Šta?

Shannon je neko vreme ćutke gledala u nju. Onda je polako rekla:

-U redu ako nećeš o tome da pričaš.

-O čemu?

Postajala je nervozna pod Shannoinim netremičnim pogledom.

-Prestani zuriti u mene.

-Šta ti je to?

-Koje?

Shannoine se oči iznenada promeniše. Nagnula se u stolici i dohvatila njene rolke.

-Ovo na tvom vratu, gusko!..

Tatjanu poče da hvata panika. Sa svrhom se pažljivo oblačila jutros. Prasnula je:

-Da li vidiš kroz odeću?.. Okani me se, Shannon.

-To je ugriz, ili ja nijedan nisam videla u životu!..

Prasnula je u veseli smeh. Namrgođena i postiđena, Tatjana se istrže od njene ruke i povuče rolku sve do brade.

-S kim si bila sinoć, mala, ha?

-Ni sa kim.

-Ma kako da ne.

Tatjana je vadila cigaretu iz kutije. Shannon se pravila da naglas razmišlja.

-Da vidimo. Juče je bio tvoj slobodan dan.

-Zaveži.

-Gde Tatjana provodi svoje slobodne dane zadnjih meseci? To nas dovodi do plemenite porodice McIntosh. Poslepodne je i Tatjana se igra s Morag McIntosh. Ali Tatjana se sinoć kasno vratila u grad, zar ne?

-Rekla sam ti da zavežeš.

-Šta je Tatjana radila nakon što je Morag otišla na spavanje? Znamo da ne odlazi nikome na ovom ostrvu. Da li je uopšte napuštala Kuću? Ko živi u Kući osim Morag McIntosh?

Opet se nasmijala.

-Moragin otac!

-Ako smesta ne prestaneš, Shannon McGonagall, baciću ti ovu šolju u glavu.

-Ako povežeš kašnjenje, Angusa McInstosha i taj ugriz na tvom vratu, šta dobijaš, Tatjana?

-Rekla sam ti. Šolju u glavu!

-Koji ti je đavo? Svakako ne vidim da je to nešto čega bi se trebala stideti. Mesecima čekam da te najzad uhvatim kako ležeš s Angusom McIntoshem.

Tatjana se zablene u nju. Shannon prevrne očima.

-Kakva si ti guska. Koliko već odlaziš pod njegov krov? Za tebe pouzdano znam da si zagorela, a obzirom da Angus McIntosh ne tuca ništa na ovom ostrvu i gotovo nikad ne ide na kopno, pretpostavljam da je i on. Dva apstinenta u onoj golemoj, praznoj kući!

-Nije prazna. Tamo je Morag.

-Ma nemoj? Da li je očinstvo celibat?

-Ne.

-Zar si stvarno očekivala da će devojka poput tebe biti sigurna pored Angusa McIntosha? Tako si isto mogla da odlaziš i u lavlju jazbinu.

-Pričaš o njemu kao da je manijak!

-Pričam o onome što jeste, McInstosh.

-Dosta mi je više te priče o McIntoshima!..

-Zar već?

Shannon zavrte glavom. Tatjana se obrecne:

-Prestani tu da mi cokćeš i pametno mašeš glavom. Nisam budala. U redu, kažeš da si celo vreme znala da će doći do toga. Verovatno si u pravu. Možemo li sad da završimo tu priču?

-Ali ta je priča tek počela, Tatjana.

-I još se uvek o njoj nema šta za reći. Osim ako ne bi da ti iznosim detalje.

Shannon zausti, ali je ona preseče:

-S čim se možeš odmah pozdraviti.

-Gaduro. Imam pod krovom jednu koja se tucala s Angusom McIntoshem i ne smem da čujem kakav je.

-Otprilke kako i pretpostavljaš. Kakvu sam opet pokoru počinila? Samo mi nemoj reći nešto u smislu: ovde se niko ne tuca s McInstoshima.

-Onda neću.

-Iz kojeg ste razloga napravili toliku famu oko njih?

-Sami su je napravili.

-Ali čak i plemstvo spava sa svojim slugama i zakupcima.

-Tačno. Ali ne otkad ja pamtim.

-Hoćeš da kažeš da Angus McIntosh nikada nije bio ni sa kim na ovom ostrvu?

Shannon sleže ramenima.

-Ne bi se baš reklo da me Angus McIntosh drži pod kiltom, zar ne? Ali ja nikad nisam čula ništa slično.

-Oh, ako ti nisi čula, onda je sve rečeno. Vrlo dobro. Sad je spavao sa mnom. Ali ja nisam odavde. Baš me briga za vaša pravila ponašanja. Nikome nisam naudila.

-Zaista.

-Ako će iko najposle ispasti oštećen, onda sam to samo ja.

-Drugim rečima, gledaj svoje poslove, Shannon McGonagall.

-Upravo tako.

-U redu. Ali hoću da znaš nešto.

Shannon se iznenada pokrete i stavi ruku preko njene. Lice joj je bilo veoma ozbiljno.

-Ako ti ikada bude trebao razgovor, pomoć bilo koje vrste… Ja sam tu.

Tatjana oseti kako joj se grlo steže. Tiho je rekla:

-Znam, draga. Hvala ti.

1

Dom, 32

Znoj se lagano hladio po njenoj koži, i sve je više postajala svesna da je mrak, i da je vrlo tiho, i sigurno veoma kasno. U Kući je uvek bilo tiho kao u grobu. Ona je često mislila kako su domovi starih porodica poput kripti. Kad biste prošli podovima od kamenih ploča, vaši su koraci remetili tišinu odbijajući se od zidova, i svaki je glas odzvanjao resko i grubo, kao da vičete. Morag je bila iznimno tiha jer je odrasla u takvoj jednoj kući, a i njen je otac mrzeo galamu i govorio mirno i nikad ne podižući tona.

Još je uvek nije puštao sa sebe. Ona reče:

-Kasno je. Moram da idem.

Pa se upre o njegova ramena da lakše ustane, međutim, njegov stisak ne popusti ni za nijansu. Nije imalo nikakve svrhe otimati se iz ruku Angusa McIntosha. Zato je veselo rekla:

-Ja ne mogu izvesti ovo bez vaše pomoći, gospodine McIntosh.

On progovori toliko lenim glasom da ju je svu prošla jeza:

-Onda ćete morati da odustanete, gospođice Petrović.

Ona pomisli kako je retko šta na svetu slično muškarcu koji je upravo ševio. Izgledao joj je kao da je na maču dobio svet, i kao da više nema ničega nad čim nije likovao i nazvao svojim.

-Nemojte biti blesavi. Ima strašno puno sati.

-McGonagallovi su otišli na kopno.

-Ali Hamish nije.

-Oh, baš me briga za Hamisha McGonagalla! Može da misli šta god hoće.

-Vi svakako nemate nikakvih obaveza spram njega.

On je, prateći očima svoj pokret, prelazio rukama preko krivine njenih bokova i linije kičme. Rekao je, kao da je uopšte nije čuo:

-Kako savršenu kožu imaš…

Obuhvatio je dlanovima njen struk.

-Isuse!.. Mogao bih da te slomim ovlašnim stiskom. Znaš li onu Andersenovu priču o princezi na zrnu graška? Mora da je mislio na nešto ovakvo.

-Gospodine McIntosh…

-Nema potrebe da me više zoveš tako. Da sam ikad patio od naslova, onda bih tražio da me oslovljavaš mojom titulom. Ali ovakve situacije sve ljude izjednače, zar ne?

Pojačao je stisak na njenim bokovima i udobnije se namestio u njoj. Još je uvek bio ogroman i tvrd, i osećala ga je sve do grla. Kad je ponovo bio ceo unutra, lako se stresao i za časak sklopio oči. Dahnuo je:

-Oh, gospode, kako je dobro…

Onda ju je pogledao očima koje su opet počele da gore.

-Nemaš pojma kako si vruća i vlažna, kao rastopljeni vosak… I tesna poput devojčice. Znam da sam golem. Nekim je ženama to bio problem. Ali ti, lepotice… Ti si pravljena za mene.

Osećala je kako pulsira i propinje se u njoj, poput obesnog osvajača. Počela je da je hvata vrućica, pa je brzo ponovila:

-Gospodine McIntosh…

-Oh, do vraga! Da li te to pali? Vrlo dobro. Onda ćemo ostati zvanični.

-Molim vas da me pustite. Ja živim s drugim ljudima i imam obaveze spram njih. Doći ću sutra, i kad budete hteli, ali sad moram da idem.

-Kad budem hteo? Ali ja hoću da ostanete sada, gospođice Petrović.

-Molim vas da mi ne pravite probleme.

On je za časak posmatrao njeno lice. Onda je leno izgovorio:

-Udelite mi još malo svog vremena, miss. Besramno uživam, zar ne vidite? Kako mi možete oduzeti tako nešto?

Ona pomisli da je to njemu, zaista, nepojmljivo. Ko je Angusu McIntoshu ikada odbio ono što je hteo? Kome je na pamet pala jedna takva drskost… U celom njegovom životu, niko mu i nikada nije sputavao užitak bilo koje vrste. On to ne ume da shvati.

Učinila je kompromis.

-Ali samo malo, gospodine.

Nasmijao se.

-Da li se tim tonom obraćate Roryju McGonagallu, miss? Kažu da vešt vaspitač obično u startu ponudi manje nego što namerava, tako da ima čime da trguje posle.

Ona se smešila.

-Da li je to prolazilo vašim dadiljama, gospodine?

-Ja sam uvek bio džentlmen, gospođice. Žena ima pravo na hirove.

-A muškarac na predstavu da ga se za ma šta pita.

-S takvim stavovima, gospođice, koliko ste ljubavnika uopšte imali?

Ona je pokušavala da razbistri mozak. On jekne:

-Gospode!.. Svakako neću da o tome morate toliko dugo misliti!

-Ne mogu da mislim dok to radite, dođavola…

-Pokušajte… Želeo bi da mi pričate o svojim momcima dok vas tucam, gospođice Petrović…

-Ali skroz ste nastrani, gospodine McIntosh…

-Ali to je kao da kažete da je voda mokra, gospođice Petrović… Ko je bio prvi čovek u vašem životu?..

-Oh, bilo je to davno…

-Ne sumnjam da ste se rano počeli zanimati seksom.

-Bila sam smrtno zaljubljena u njega…

Sklopila je oči.

-Bio je nekoliko godina stariji i verovatno najpoželjniji momak u školi… Baraba…

-Čini se da ste uvek naginjali problematičnim muškarcima.

-Svakako sam naginjala njemu. Gledao me s visine i držao se kao da su sve devojke sveta rođene samo kako bi mu udovoljile… Bio je izuzetno neugodan…

-Sad već vidim smisao u toj priči.

Ona otvori oči. Smešio joj se.

-Oh, ali to svakako nije bilo ni prineti vama, gospodine McIntosh…

-Nijedan dripac u vašem životu nije ni prineti meni, miss Petrović…

-To je tačno…

-Nastavite… Oh, to je lepo…

-Da li vam se dopada, gospodine?

-Ni slučajno ne stajte, miss… Hajde, dođavola… Šta se dogodilo s dripcem?

-Bio je.. Oh, on je…

-Nemoj da staješ, do sto đavola! Šta se dogodilo s dripcem?

-Mi… Posvađali smo se kad je počeo rat… On ima um od krvi i paljevine… Rođen petsto godina prekasno… Oh, nemojte me siliti da pričam!..

-Želiš li da ja stanem?

-Oh, ne!..

-Onda ćeš pričati…

-Šta hoćete?.. Jako smo se posvađali… Rekla sam mu.. Rekla sam…

Šta, miss Petrović?..

-Oh, rekla sam mu da bi se trebao lečiti… Da samo manijaci vole rat… Strašno me je izvređao… Nikad više nismo bili zajedno…

-I budala je pustila da odete iz njegovog života?..

-Nije imao izbora…

-Ja vas nikada neću pustiti, gospođice Petrović.

Ona shvati da se umirio.

Kroz gromovito udaranje svog srca, čula je kako oboje glasno i teško dišu. Bili su u goloj vodi i svaki tren podrhtavali. Ona se posve šćućurila u njegovom krilu, dok je mahnito pulsirao u njoj, tvrd do pucanja, željan, raspomamljeni, nikad poraženi osvajač… Tiho je rekla:

-Šta ćete uraditi ako ja poželim da odem, gospodine McIntosh?..

-Vezaću te lancima za zid, ako nikako drukčije. Pretpostavljam da si je taj idiot kasnije prosvirao glavu. Ali ja bih prvo ubio vas.

Njoj su cvokotali zubi.

-Koliko ste vi lud čovek, gospodine McIntosh?

-Sad je kasno da me to pitaš. Trebala si pažljivije slušati kad su ti pričali da su svi McIntoshi ludi.

Ona je zurila u njega.

1

Dom, 31

On ponovo progovori:

-Ja nisam sreo puno osoba koje su mi intelektualno uspevale parirati. Ali vaš me način razmišljanja uvek obraduje. Upravo je neverovatno da neko vaših godina, s ratom uništenim školovanjem, i u emigraciji, bude na ikoji način takmac meni. Nema potrebe da se mrštite, vrlo dobro znate da sam u pravu.

Ona hladno reče:

-Tačno. Ali niko ne voli da mu se tako nešto kaže u lice.

-Gospođice Petrović, izaći ću s otvorenim kartama. Reći ću vam šta mi je na umu, i šta od vas hoću. Ne opterećujte me konvencionalnim budalaštinama. Ako niste u stanju čuti istinu, onda idite i ovaj razgovor više nikad neću započinjati.

Ona ništa ne odgovori. On reče:

-Tako sam i mislio.

Tatjana nervozno povuče dim.

Situacija je postajala sve opasnija. Angus McIntosh je uvek bio hladnokrvan i nadmen, i to je bilo nešto što ga nije sasvim napuštalo ni jednog trena njihovog poznanstva. Onaj njegov osmeh od kojeg joj se vrtelo u glavi, to je, zapravo, bila samo obmana, mamac za lakoverne.

Uvek je bilo nešto od arogantnih McIntosha u njemu.

Međutim, čak joj se ni pri prvim susretima nije činio ovoliko osion. Otkad je za njom zatvorio vrata, ponašao se kao dišuće otelotvorenje sve ostrvske aristokratije ikada. Sablažnjiv način na koji je sedeo, odabir njegovih reči i ton glasa… Tek je smisao svega toga doprinosio da se ne oseća poniženo. Postojao je vrlo konkretan razlog zašto se Angus McIntosh ovako ponaša, ali u njenoj je glavi vladao posvemašnji haos. Nije imala blagog pojma šta će najposle od nje zahtevati. Jer, nešto hoće. I ona neće imati drugačijeg izbora osim da mu udovolji.

Napetost u njenoj utrobi slutila je da će to biti opako i smrtonosno, i da će postati beznadežno ovisna još pre nego se završi.

On reče:

-Kao balavac sam postao žudan vaše ironije i načina na koji hodate pod mojim krovom. Vašeg smeha i vašeg ćutanja, i tog kako se razbesnite i srljate pravo u pogibiju, ne mareći. I, mada mi je mrsko što u zvučati kao svi dripci u vašem životu ikada, moram vam reći da ne pamtim da me je ijedna žena toliko uzbuđivala.

Ona malo skupi ramena. On nastavi.

-Znam da je to priča vašeg života. Upravo vam je pisano da srećete muškarce koji hoće da vas kresnu. Ali šta ćete? U času vašeg rođenja, neki su poročni stari bogovi slagali karte i rekli: ovu ćemo da napravimo fatalnom. Ja se nikad nisam udvarao, ni dok sam bio balavac. Ne možete biti poslednji u nizu od deset vekova gorštačkog plemstva koje je išlo u hajke na žene i provelo generacije silujući, i imati sluha za cveće i bombonjere. Reći ću vam kao McIntosh: koliko tražite i šta tražite da vas imam pod ovim krovom, i u svom krevetu. Da li imamo dogovor, gospođice Petrović?

Ona je oećala kako joj cigareta dogoreva između prstiju. Pružila je ruku i ugasila je, a onda naterala svoje misli na razumljiv engleski.

-Kakav mi, u stvari, dogovor nudite, gospodine McIntosh?

-Mislio sam da sam bio sasvim jasan.

-Zapravo niste. Recite mi, šta nudite za moje seksualne i intelektualne usluge?

-Šta god hoćete.

-Otkud znate da me uopšte imate čime platiti?

On se nasmeši.

-Onda ostavljam vama da nađete satisfakciju kakva vam odgovara.

-Mislite da mogu ikakvu?

-Gospođice Petrović, laskam sebi da će me retko koja žena odbiti. Sasvim sam siguran da vas privlačim, a obzirom da nismo ni deca ni budale, svakako se po tom pitanju možemo dogovoriti. Ovo je već isuviše dugo draženje nerava i potpuno je bespotrebno. Odgovorite mi iskreno. Da li biste da vas kresnem?

Ona je trenutak ćutala, zureći u njegov leni osmeh. Onda je polako počela:

-To uopšte nije pitanje…

-Bez prenemaganja, molim vas. Naprosto to recite. Ja vas zaista ne nameravam pustiti napolje dokle vas god ne poševim. Da li vi to želite?

-Ne vidim kakvu bi svrhu imao moj odgovor, ako ste vi već doneli odluku.

-Možda bih samo hteo da čujem kako to izgovarate.

-Ne mogu da verujem da vas bog još nije spržio gromom i pored tolike arogancije.

-Dođite ovamo, gospođice Petrović.

-Oh, nosite se!..

-Ne želim da ponavljam.

Ona ustade.

-Sjajno.

Bezobzirno i bez ikakvog stida, on odgurne nogom u stranu lomljivi stolić koji ih je razdvajao. Polako se odvojio od naslona sofe i nagnuo ka njoj. Glas mu je bio drugačiji, grub i opor, i od tog joj klecnuše kolena.

-Nameravam potrošiti svo vreme sveta na tucanje s vama, gospođice, ali ne sada.

Pograbio je za ruku i naterao da mu priđe korak bliže. Pre nego je ona uspela naći oslonac na nesigurnim nogama, već je počeo da je raskopčava. Ona zgroženo dahne:

-Ali šta ako Morag uđe?..

-Ona je anđeo. Nikad se ne budi noću.

-Neka ste sto puta prokleti, Anguse McIntoshe!

-Možete da kunete koliko god želite. Ali ja ću vam ga svejedno staviti.

-Oh, bože!..

Zanela se kad je nestrpljivo povukao nadole njene leviske, ostavivši je skoro nagu u sićušnim gaćicama.

-Bio sam u pravu. Devojka kao što ste vi, oblači ovakav veš čak i kad nema nikoga ko bi ga video.. Ali ja imam ogromno poštovanje spram vaše seksualnosti. To je zaista poslastica za oči.

Reči su mu bile opake, ali stvari su ga odavale: njegov dah, mračna boja njegovog glasa, hitrina njegovih pokreta… Vešto ju je povukao na sebe, ne trošeći vremena ni truda na finese i nežnosti, i njoj se soba zavrte oko glave a kad je ponovo progledala, sedela je na njemu kao u klinču i on je govorio iz najveće uopšte zamislive blizine:

-Ako ste ikad imali ma kakve nedoumice oko moje želje, miss Petrović, da vas odmah razuverim. Želim vas ovoliko.

Grubo ju je pribio uza sebe i ona se strese i izvi ramenima. Bio je golem i kao stena tvrd, i ona se gotovo uplaši od onoga šta će se desiti kad se najzad otkopča. Nije imala nikakve šanse kad mu se jednom našla u rukama. Njegova fizička premoć sad je od nje mogla učiniti šta mu god napamet palo. A, sasvim je jasno videla da je um Angusa McIntosha po tom pitanju krcat i raskošan. Retki su muškarci ovako spretno postupali sa ženama, i ona je shvatala njegove namere tek kad im je već nazirala kraj. Vrtoglavom ju je brzinom raskapčao i svlačio. Ostala je skoro do kože gola za nekoliko neuhvatljivih trenutaka, a on je sam još uvek bio potpuno obučen.

Dahnuo je promuklo:

-Koliko vi želite mene, miss?..

Uronio je dlanom među njena bedra i ona zadihano jekne. Bili su toliko blizu da su im se usta dodirivala. Od mirisa njegove kože mutilo joj se u glavi. Rekao je:

-Kako ste vrući i mokri… Oh, ovo će zaista biti bolje nego sam i mislio!

Ona je tiho jecala:

-Oh, prestanite, ne mogu to da podnesem!..

-Itekako da možete… Hajde, lepotice.. Da li ti se to dopada?

-Oh, da…

-Imaš kožu kao svilu… Savršene kosti… Tu apsolutno savršenu skrivenu dragocenost…

Zagnjurio je lice u njenu rasplelu kosu. Osetila je njegova usta na vratu, i njen je um mislio prsnuti od strahotne kombinacije koju je to činilo s njegovom rukom među njenim bedrima… Njeni su bokovi počeli plesati svoj nezaustavljivi kružni ples nad njegovim dlanom, i osećala je da će svaki čas početi da svršava tako da će to probiti zidove i plafon. Grozničavo ga je pograbila za opasač i čula je kako se smije lica uronjenog u njenu kosu:

-Svakako bih ti bio od veće pomoći, draga, kad bih češće nosio kilt, zar ne?

Ona nestrpljivo prasne:

-Čemu si Škot, dođavola?

-Na to ćemo odmah odgovoriti. Samo mi daj tren, lepotice.

Počeo je da se otkapča i pri tom joj se veselo nacerio. Ona je drhtala od nestrpljenja i želje. U ušima joj je bubnjalo, osećala je kako joj lice bridi od vruće krvi i imala je utisak da se sve oko nje okreće kao na poludeloj vrtešci. Temperatura u prostoriji skočila je sve do tavanice.

Žurno se namestila na njega dok se nije pravo ni skinuo. On vedro reče:

-Prava ste raskalašna kučka, zar ne, miss Petrović?..

-Nisam se popela na vas da bi mi laskali, gospodine McIntosh…

-Pošteno. Hajde da vam ga onda stavim, miss…

I onda je bio ceo u njoj, do grla.

Osetila je kako mu je celim telom prošao drhtaj, a kad je otvorila oči, gledao je u nju iz one ludačke blizine u kojoj se usta dotiču. Za jedan tren, oboje su stali, zadihani, i samo tako gledali jedno u drugo. Onda on reče:

-Neka sam proket… Ali ti si stvarno savršena…

Onda su im se usta po prvi put srela.

Pograbio je za glavu i ljubio svo vreme dok su se ševili, a bili su to mahniti, grubi, bolni poljupci i ona je vrlo brzo na jeziku osetila metalni ukus krvi; ali svoje ili njegove, nije znala, a još manje marila. Mislila je da svršava čitavu večnost, i to se nastavilo i kad je i on počeo. Pre nego se istočio u njoj, jedan je trenutak iskreno poverovala da će umreti potraje li to i sekund duže.

Sve je imalo granice, čak i najbolji seks u njenom životu.

1

Dom, 30

Bio je njen slobodan dan a Shannon je s decom otišla kod rođaka na kopno. Trebali su se tek sutra vratiti. Tatjana je ostala s Morag sve do večeri i obe su shvatile koliko ima sati tek kad je devojčica počela da zeva. Uplašeno je rekla:

-Oh, miss, ja moram smesta u krevet!.. Tata se mnogo ljuti kad dugo ostajem budna.

-Hajde da te stavim na spavanje. Ionako se još ne moram vraćati.

Morag zasvetleše oči.

-Kad bi me bar svako veče mogli stavljati na spavanje, miss!..

Tatjana oseti kako joj se ježe dlačice na rukama. Dok se Morag presvlačila, ona je nemirno hodala po sobi skupljajući igračke. Ceo je dan bila napeta i nigde se nije mogla skrasiti. U zraku je definitivno bilo čudnog naboja.

Kad je pročitala Morag bajku za spavanje, zastala je na hodniku i pokucala na vrata njenog oca. Nikad ga pre nije uznemiravala dok je radio. Ali on nijednom nije izašao iz sobe svo vreme otkad je došla, i osećala je da ne može naprosto otići, ne javivši se.

Otvorio je vrata i upitno je pogledao. Ona reče:

-Oprostite što vam smetam, gospodine McIntosh. Ali Morag je zaspala, a ja moram da idem.

On je nekoliko trenutaka zurio u nju. Onda bezizrazno reče:

-Koliko je sati?

-Već je pao mrak. Znam da je Morag trebala ranije na spavanje, ali…

-Ne mari. Uđite.

Ona usplahireno baci pogled ka stepenicama koje su vodile do prizemlja.

-Morala bih da idem, gospodine.

-Gluposti. McGonagallovi će živeti na istom mestu i kad se vratite.

Iz nekog uvrnutog razloga delovao je kao da mu na pamet ne pada da čuje bilo kakvo dodatno odbijanje. Ona poraženo uđe.

Zatvorio je vrata za njom.

-Pa, sedite negde.

Tatjana nesigurno zakorači ka sofi i foteljama u uglu pored prozora.

Nijdna prostorija u kući nije imala toliko od Angusa McIntosha koliko ova. Ona nikad pre nije ni privirila unutra. Morag joj je rekla da njen otac nikom ne dozvoljava da u tu sobu uđe, i da čak i ona mora paziti kad je dovoljno raspoložen da joj dopusti tu milost. Bila je prostrana i od poda do plafona u policama s knjigama. Niz za nizom knjiga išao joj je oko glave dok se osvrtala. Rekla je:

-Nikad nisam videla toliko knjiga na jednom mestu, osim u londonskim bibliotekama.

Glas joj je bio pun poštovanja. On se zavalio na sofi preko puta njene fotelje, nemarno podižući nogu na ivicu krhkog stola koji je delovao kao da bi ga i šolja s čajem mogla slomiti. Pomislila je kako Angus McIntosh još nikada od početka njihovog poznanstva nije uradio nešto toliko nalik potomku lordova, kao sad, podigavši nogu na taj stol. Bio je to preskup komad nameštaja, toliko star da je zapravo spadao u muzej. Svugde osim pod krovom plemića istoričari umetnosti bi ga od prašine brisali samo u belim rukavicama. Međutim, ovaj muškarac je imao celovitu, apsolutnu svest da je on lično plemenitiji od bilo kojeg i kakvog stola na svetu. Čak je i potplat njegove obuće činio čast jednom ovakvom primerku zbog kojeg bi kolekcionari ridali od zavisti.

On se udobno namestio na sofi, zabacivši ruke iza glave. Kad bi Angus McIntosh sedeo, činio je to poput razmažene divlje mačke odgojene u maharadžinoj palati. Ništa na svetu nije bilo slično Angusu McIntoshu koji prede, nemaran čak i kad uživa. Njegovi su preci umetnost užitka svakako doveli do vrhunca. Bili su razuzdani, plahi i nikad do kraja civilizovani Škoti, poput pripitomljene zveri koja začas može sevnuti kandžama dosadi li joj maženje; ali Tatjana pomisli kako neke stvari određuju svu aristokratiju na planeti.

Svi su oni znali uživati.

On leno reče:

-McIntoshi su se tek u zadnjih par stotina godina naučili pismenosti. Najveći broj mojih predaka bio je nepismen, i bestidno ponosan zbog toga.

Ona se nasmeši.

-Ne verujem da im je pisana reč ikada bila potrebna.

-Zaista ne. U ovim krajevima postoji uzrečica da je mač sve što jednom McIntoshu uopšte treba.

-Ah, ne znam šta bi vi s mačem danas.

-Mislite? Bez da se potrudim, sad bih vam mogao nabrojati bar deset poželjnih primera.

-Međutim, ipak ste se latili pera.

On se isceri.

-Otkad zapravo pišete, gospodine?

-Oh, ja sam vunderkind, zar niste znali? Bio sam čuven još pre nego sam postao blaziran spram slave. Ali vi biste rekli da nikad i nisam bio u sličnoj opasnosti.

-Zašto to mislite?

-Zato što je vaša teorija da se pripadnici plemenitih porodica već rađaju blazirani. Slava čuvenog pisca svakako je mizerna kad se uporedi s tako nečim.

-Ja nikad nisam rekla ništa slično.

-Ne, vi ste previše fini da tako nešto naglas kažete. Iako ste u mnogo čemu upravo nezamislivo drski, opet nikad ne dirate u stvari koje smatrate svetinjom. Osobina na kojoj vam je moj osetljivi, plahi ego McIntosha izuzetno zahvalan.

Ona prihvati rugajuću notu njegovog glasa.

-Rekli ste to kao da zahvaljujete na milosti.

-Milostiv je svako ko ne provocira jednog McIntosha.

-Mislite, spram sebe?

-Spram oboje, gospođice Petrović.

-Čini se da ste danas čudno raspoloženi, gospodine. Još nikad nisam čula da ste za pet minuta više puta izgovorili svoje prezime. Ali to je možda do tog teškog pritiska napolju.

-Ne znam za pritisak. Uvek sam razdražljiv kad pišem. Zato volim kad mi ne pobegnete kao što ste maločas pokušali. Prija mi brbljanje s vama, gospođice Petrović.

-Oh? Šta ste radili pre, dok niste mene poznavali?

-Zatvarao se danima ovde. Kao balavac sam puno pio. Onda je stigla Morag, pa sam odušak morao naći u istresanju na druge ljude.

-Drago mi je što čujem da sam od javne koristi.

-Nevolja će biti kad prestanete dolaziti.

Ona to oćuti. Odsutno je gledala u ogromni, verovatno poput nebeskog svoda težak radni stol preko puta krcat papirima. Monitor kompjutera bacao je treperavo svetlo po zidovima. Bilo je senovito i sumračno. Samo je jedna zidna lampa svetlela u udaljenom ćošku, a napolju se već spustio mrak. Njih su dvoje sedeli u tami. On reče:

-Ima već izvesno vreme kako sam iznašao da vi imate mnoge osobine idealnog partnera za mene, gospođice Petrović.

Njene oči hitro poleteše u njegovom pravcu.

-Kako to mislite, gospodine McIntosh?

-Zar je moguće da sam u svom zaključku usamljen?

-Uopšte ne razumem o čemu govorite.

-Ipak ćete me naterati da to kažem, zar ne?

Nije mu mogla dobro videti lice u senci, ali je svejedno osetila da se više ne zavitlava. Rekao je:

-Kao prvo i najvažnije, Morag je posve luda za vama. U početku sam mislio da će je fascinacija proći, ali ispostavilo se da ste vi zarazni što vas čovek više upoznaje. Najveći deo svih mladih dama koje sam uopšte sreo blešte punim sjajem samo tokom najranijeg poznanstva. Međutim, s vama je to obratno.

Ona muklo reče:

-Smem li pušiti ovde, gospodine McIntosh?

-Imate pepeljaru na stolu.

Gledao ju je dok je palila cigaretu rukama koje su podrhtavale. Bila je zahvalna što je mračno i što on, nadala se, ne može videti da se zapravo trese sva. Lice joj je gorelo, i počinjalo je da joj biva zlo. Nešto u njenoj glavi urlikalo je da će ubrzo čuti stvari od kojih će pasti na mestu mrtva.

A opet, nije mogla dočekati da ih čuje.

1

Dom, 29

Nije osetila kad joj je prišao. Sve što je odjednom znala, bilo je da joj je ukopao prste u potiljak i silovito je, ne mnogo nežno, okrenuo ka sebi. Zaronila je lice u njegove grudi, grčevito ga grabeći za odeću. Obema ju je rukama stezao uz sebe, tako da je jedva uspevala disati, ali nije marila: u celom svom životu nije se osetila zaštićenije i sigurnije. U rukama tog čoveka ništa nije pretilo. Bio je tako velik i snažan, poput moćnog paganskog boga koji pesnicom mrvi u prah čitava carstva, da je odjednom imala dojam kako je postala nedodirljiva, besmrtna. Iznenada je posve pouzdano znala da je zagrljaj Angusa McIntosha sigurna luka koju ceo svoj život traži.

To je trže iz opijenosti. Izvila se i pograbila ga za zapešća, sklanjajući mu ruke naniže i podižući glavu. Dahnula je:

-Oprostite, gospodine…

-Ne pričajte gluposti.

-Nikad mi se ništa slično nije desilo.

Pokušala se nasmešiti.

-Nikom ne pričam o tome, ne znam šta mi je bilo… Oh, bože, mogla bih u zemlju da propadnem.

-Rekao sam vam da ne pričate gluposti. Možda je na meni da se ispričavam. Da sam znao koliko je ta tema bolna, nikad vas ne bih silio da o njoj govorite.

-Vi to niste mogli znati. Uostalom, sve je to bilo davno. Gotovo sam već i zaboravila. Čovek ima sretnu sposobnost da zaboravlja ružne stvari.

Pokušala je da pohvata kosu koja se raspala kad ju je zgrabio.

-Stvar je u tome što već jako dugo vremena niko nije video tu tetovažu. Na ovom ostrvu vi ste prvi i jedini. A ja o njoj ne mislim nikad.

-Dozvolite, molim vas.

Uzeo je šnale iz njene ruke i počeo joj podizati kosu. Veselo je rekao:

-Čovek ovlada najneverovatnijim veštinama za muškarca kad ima ćerku.

Tatjana oseti strahopoštovanje za njegovo obzirno menjanje teme. Tiho je rekla:

-Vi ste zaista jedan od najboljih ljudi koje sam u životu srela, gospodine McIntosh.

U sebi je dodala: ne jedan od.

On je obesno povuče za pramen kose.

-Imam vrlo jednostavno pravilo za postupanje s ljudima, gospođice Petrović. Uvek im dajem samo onoliko koliko mi pruže.

Ona je bila vrlo slaba od njegovih prstiju u svojoj kosi. Pomalo joj se od tog ježila koža na hrbatu. Prepoznala je kompliment u njegovim rečima, ali nije bila dovoljno pribrana da mu bilo kako odgovori. Međutim, on nastavi:

-Vi sigurno nemate pojma kakvu ste stvar učinili kad ste onaj dan doveli Morag kući. Čekao sam važan poziv iz Londona i nisam mogao da odem po nju u školu. Mrzim kad se tako nešto dogodi, jer ne dozvoljavam da Morag ide sama iz grada sve do ove pustoši, ali čovek ne može baš sve držati pod kontrolom. Razlog što sam vam upriličio onakav doček leži u tome što sam već bio besan zbog tog poziva, a onda sam još video nju uplakanu. Međutim, čim sam se ohladio, ta je stvar legla na mesto. Niko na ovom ostrvu ne bi odveo Morag kući, gospođice Petrović. Ne bi im palo na um da to urade. Ali iako sam siguran da ste vi već jako dobro znali kakvu reputaciju uživam, svejedno ste to učinili.

Ona tiho progovori:

-Naravno da jesam. Rekla sam vam da bih to napravila i da sam znala da ste još deset puta gori.

On se nasmije.

-Tačno. I ta blesava haljina za predstavu… Usudili ste se da je napravite posle onakvog mog dočeka.

-Morag je tako želela haljinu. Nisam je mogla gledati kako nešto tako jako želi.

Dodala je, pomirljivo:

-I nisam uopšte marila za vas.

-Zaista niste.

Nagnuo se nad njeno rame.

-Gospođice Petrović, već ste mi jednom natrljali nos kad sam se drznuo insinuirati da vas motivišu neki prljavi ženski planovi. Ali rizikovaću da mi bacite tu šolju u glavu. Kad bi McGonagallovi sutra odlučili da je Rory prestar za dadilju, ja bih voleo da dođete pod ovaj krov.

Njoj je lice gorelo.

-To je izuzetno ljubazno od vas, gospodine McIntosh.

-Oh, znam da jeste. Posle Morag, moja mi je privatnost najvažnija na svetu. Ali vi imate redak dar da boravite na istom mestu s čovekom i da ga ostavljate na miru.

Odmakao se od nje.

-Šta kažete? Da ste riđokosi, bili bi prava gorštakinja.

-Sačuvaj bože. Još ni sa sobom ovakvom nisam načisto.

Nasmijao se. Ali, kad je pošao da uzme šolju, ona se pomalo nelagodno i uznemireno uhvatila dlanom mesta na vratu gde ju je do maločas doticao.

1