Dom, 44

Rory i Morag su bili vrlo tihi. Poslušno su seli pred TV-e i sokove koje im je Tatjana donela, ne postavljajući nikakva pitanja ni zahteve. Ona je to svakako očekivala od Morag McIntosh. Na svetu nije bilo finijeg ni tankoćutnijeg deteta. Ali tim više ju je iznenadio Rory. Za sve te godine, Rory nije sastavio deset minuta ćutanja, osim ako je bio ljut zbog nečega i durio se. Međutim, sad se po prvi put otkad ga zna ponašao kao mali džentlmen. Pretpostavljala je da je scena kojoj je upravo prisustvovao bila šokantna čak i za Roryja McGonagalla koji je s uživanjem prisluškivao razgovore o tučnjavi u pubu. Ali, on to nikada nije video rođenim očima. Hamish I Shannon se skoro nikad nisu svađali, a svakako ne pred decom, i prizor dva odrasla muškarca koji kidišu jedan na drugog verovatno ga je zgromio. Pogledala je u njegov potiljak i zabrinuto i nasmešeno, a onda otišla u drugu prostoriju.

Bila je to velika soba, više duga nego široka, i u zidu preko puta vrata još uvek se nalazilo ognjište poput pećine golemo, gotovo visine čoveka. Tavanica je bila strahotna, kao u crkvi, i pod njom se sredinom poda od kamenih ploča pružao metrima dugačak, olovno težak stol. Tu je zatekla Angusa McIntosha, licem okrenutog ka prastaroj zastavi izvešenoj na zidu iznad stola. Od vekova su boje na njoj bile potamnele, i grb McIntoshevih se jedva nazirao. To je mesto bilo hladno kao grob i ona je samo jednom pre ušla, kad se s Morag igrala skrivača po kući. Nikad nije videla Angusa da ulazi. Na tren je zastala pored vrata, pitajući se da li on, uopšte, želi njeno prisustvo, jer se činio čudno odsutan. Onda je čula kako govori:

-Nekada sam bio izuzetno ponosan zbog ove zastave, miss, i onoga što ona predstavlja. Sve što biste vi mogli reći o plavoj krvi i genealogiji nije ni prineti predstavama kojima sam ja robovao. Bio sam ohol jer sam poslednji preostali potomak porodice koja je posedovala zemlju na kojoj stojite, i njome vladala po sopstvenom nahođenju. Koji, svakako, nije bio mnogo lep. Ali, ja sam se i time oholio.

Osvrnuo se preko ramena na nju. Zatečena, jer ga nikad ranije nije čula da tako govori o McIntoshima, ona vrlo oprezno izgovori:

-Govorite kao da sad znate bolje, gospodine.

-Nadam se da ste u pravu. Ja zaista verujem da sad znam bolje.

-Bolje od čega, zapravo?

-Od idolopoklonstva mahnitanju i bezumlju.

Ona trepne.

-Ne znam da li vas dobro razumem…

-Ali naravno da me razumete, dođavola. Verujem da vi razumete sve pod nebom. Svakako ne moram pričati vama o ludim McIntoshima.

Ona skupi ramena. Rekla je, vrlo tiho:

-Zašto to kažete, gospodine? Zar smatrate svoju porodicu ludom?

On se nestrpljivo obrecne:

-Kakvom je vi smatrate?

-Vodila sam sličan razgovor s vašom ćerkom. Nisam vam u stanju reći ništa drugo nego sam njoj. Moje je uverenje da se ljudima ne treba suditi izvan okvira vremena i prilika u kojima su živeli.

-Izuzetno lepo, baš kako sam od vas i navikao.

-Ne mislim ni da je lepo ni da je ružno. To je prosto moj pogled na stvar.

-Jedina prava plemenitost, miss. Nesvesna.

Ona malo pocrveni. Još joj je uvek bio okrenut leđima, i sve što je mogla videti bila su njegova široka ramena i savršeno prava linija kičme, kao izvajana. Posmatrajući ga, pitala je:

-Zar se vi ne slažete sa mnom, gospodine McIntosh?

-Oh, ne. Vi ste potpuno u pravu. Ne možete ljude izvaditi iz konteksta. Ali, šta ako mentalitet preživi u svetu koji je promenjen? Mogu li suditi tome?

Tatjana je trenutak ćutala. Onda je polako rekla:

-Čini mi se da ste to već uradili, gospodine.

-Tačno. Ja sam sudio McIntoshima. Na svojoj sam koži naučio da je varvarska plahovitost u 21. veku nešto što treba zatući. Odavno se već ne ponosim krvavim delima svojih očeva. Bili su budale, do zadnjeg, i mač koji im je mahom sudio nije bio ništa do onoga što su ionako zaslužili.

Ona odsutno izgovori:

-Ko od mača živi…

-Ali ja ne živim od mača, kao svi drugi McIntoshi pre mene.

Okrenuo se ka njoj.

-Gospođice Petrović, imao sam sedamnaest godina kad sam se samo ludom srećom spasao od ubistva, i obećao sam sebi da više nikada neću dozvoliti da do toga dođe. Ali kad vam Sean McNeil sledeći put, a hoće, stane na put; ja neću imati drugog izbora nego da mu zavrnem vratom. Nadam se da vam je savršeno jasno u kakvu me situaciju dovodite.

Tatjana je osećala kako joj lice gori sve do korena kose. Rekla je drhtavim glasom:

-Ja nisam tražila da me branite. Još manje da Seanu McNeilu zavrćete vratom.

-Nisam ni ja. Ali niko me nije ni pitao. Zahtevam da budete fer, miss Petrović. Ako sam ja zbog vas i vaše bezbednosti spreman rizikovati tuđe vratove, onda i vi pregrizite svoj ponos i učinite da do toga ne mora doći. Jedini način da vas se Sean McNeil i svaka druga baraba na ovom ostrvu okanu, jeste da dođete pod moj krov. I to je upravo ono što od vas zahtevam.

Ona hitro reče:

-Ovaj smo razgovor davno okončali, gospodine McIntosh. Ne želim na sebi nikakve odgovornosti zbog toga što vi smatrate da trebate zavrnuti vratom svakoj budali koja me gnjavi.

-To nije ni približno tačno. Smatram vas lično odgovornom što se dovodite u situacije da vas Sean McNeil presreće po divljini. Vrlo vam je dobro poznato moje stajalište da lepe devojke trebaju paziti šta, gde, kako i s kim rade.

Ona se obrecne:

-Šta vas briga, onda? Ako ja svojim ponašanjem provociram Seana McNeila, šta se to onda tiče vas?

On je trenutak ćutao, i pogled mu je bio vrlo hladan. Onda je rekao:

-Izgleda da sam pogrešio. Vi to uopšte ne razumete.

Ona prasne:

-Šta, kog đavla..? Šta je to što ja ne razumem..?

-Ne razumete da se ja ne cenkam. Ne pokušavam vas uhvatiti na brzinu. Jednostavno vam kažem kakva ta stvar jeste. Bude li vam Sean McNeil na ikoji način naudio, ja ću ga naći. A onda neka nam je bog na pomoći obojici.

Ona oseti kako joj gnev vetri iz glave. Njemu su oči bile sasvim mirne, i ton je njegovog glasa zvučao racionalno. On se zaista nije pogađao, ili zezao. Naprosto joj je iznosio činjenice.

Rekla je:

-Ali ja ne očekujem od vas da me na bilo koji način štitite. A čak i da očekujem… Zašto govorite o tome kao o nečemu što se može izroditi u nesreću i, nedajbože, ubistvo?..

Razrogačeno je zurila u njega. On mirno reče:

-Zato što će se u to izroditi, gospođice Petrović. Ja nisam čovek kojeg biste mogli pustiti da radi slične stvari, i verovati mu na reč da će znati da stane. Kad je u pitanju gnev, moj je mentalni sklop defektan kao i kod svih McIntosha ikada. Poslednji put: ne dovodite me u slične situacije.

Tatjana je neko vreme ćutala. Činilo joj se da određene stvari počinju dobijati smisao. Taj neobični konflikt koji je Angus McIntosh u sebi nosio, gnušanje spram porodice koja mu je svejedno mnogo bitna, i čijom se pripadnošću ponosi, odjednom je umela povezati s ubistvom koje je skoro počinio još kao dečak, i otuđenjem od celog sveta iz tog proizašlim. Shannon joj je rekla da se Angus McIntosh posve povukao u Kuću nakon te strašne tuče, i na ostrvu su ga se svi plašili, a plašili su se oduvek i njegovih predaka. Ona se malo prepade. Ako su čak i ovi plahi, prgavi ljudi smatrali da se McIntosha treba plašiti, onda ta stvar nije bila za zanemarivanje. Kakve je sve pogrome Angusova porodica počinila pa da je ostrvljanima uterala strah u kosti? Morali su biti užasni tirani kroz čitave vekove da bi zaslužili takvu reputaciju!..

Rekla je:

-Ja vam mogu reći samo ono što i maločas: ne očekujem od vas da me štitite. Sean McNeil nije ništa gori od drugih dripaca s kojima sam imala posla.

-Ja sam stekao utisak da vam je preko glave raznoraznih Seana McNeila.

-Tačno. Ali vi ste mi odgovorili da tome nema pomoći. Zar ne? Ja sam devojka u koju se blene. Upravo ste mi vi rekli da je Sean McNeil nužno zlo svih gradova sveta, ma gde otišla i šta god od sebe uradila. Zar to nisu bile vaše reči, gospodine McIntosh?

-Jesu. Ali one nisu promenjive na situaciju koju imamo sada.

Ona podiže obrve.

-Kakva je to situacija? Ne pada mi na pamet da vam dozvolim da svoj gnev stavljate na probe. Zašto se, kog đavla, vi osećate u obavezi da me štitite?

On se otrese:

-Zato što ste žena koju tucam, prokletstvo. Zato što dolazite u moju kuću, i moja vas ćerka obožava, i jer nisam skot.

-Nego posednik?

On je pogleda tako da se mahinalno ugrizla za usnu. Rekao je s hladnim ruganjem:

-Zar nisu vaše reči da muškarci poseduju?

Ona mu otpovrne:

-Ali ja nisam govorila o mušarcima koji tucaju.

-Ali muškarci u svakom slučaju svojataju žene koje tucaju, gospođice Petrović, šta god vi o toj temi imali reći.

Ona oholo okrete glavu od njega.

-Odakle vam ideja da bih ja bio u stanju sedeti besposleno dok vas barabe pokušavaju silovati?

Ona je i dalje držala glavu okrenutu od njega, oholo dignute brade.

-Nikad nisam mislio da imate preterano lepo mišljenje o meni, bez obzira u kojoj vam meri učtivost držala zauzdan jezik, ali me opet čudi što smatrate da ne marim.

Tatjana najzad progovori:

-Ja imam izuzetno visoko mišljenje o vama, gospodine McIntosh. Ne običavam legati s ljudima koje ne cenim.

Rekla je to nestrpljivo i razdraženo. On mirno uzvrati:

-U čemu je, onda, problem, miss?

Ona pomisli: zaista, u čemu?

Celo je ostrvo znalo da se tuca s Angusom McIntoshem, sve i da ju je ikada bilo briga šta svet misli o onome što radi. Bila je vezana za Roryja i McGonagallove, ali u svom je životu napuštala i draže kuće i prijatelje. Zašto onda nije u stanju pregristi taj iluzorni ponos koji ionako stoji na nogama od bestida, dati mu za pravo i doći pod njegov krov?

Slutila je da je on u pravu. Sean McNeil ne bi je više gnjavio kad bi došla u Kuću. Na ovom ostrvu niko ne dira metrese McIntosha.

Ali, kod te tačke njena sujeta razjareno podiže glavu. Možda je mogla legati s njim kad god mu se prohte, i ispunjavati mu svaki besramni zahtev koji je imao. Nije bila ništa manje bestidna od Angusa McIntosha i u seksu s njim pronalazila je svog sopstvenog, ogromnog zadovoljstva. Nije je ponižavalo tucanje. Njihov je seks bio pošten i fer.

Ali ovde se radilo o njenoj slobodi.

Rekla mu je:

-Ne mogu podneti da bilo kojem muškarcu, pa tako ni vama, budem plaćena družbenica. Nikad u životu nisam to učinila i ne zbog nedostatka prilika. Svakakve su mi predloge muškarci u životu iznosili, ali ne verujem da će se roditi taj zbog kojeg bih pristala, i neću pristati ni sad. Neizmerno sam vam zahvalna na ovome što ste danas učinili, zaštitivši me, i laska mi što osećate da sam vredna vašeg truda i patronata. Ali, trebali bi se stideti što mi nudite novac za seks, gospodine McIntosh, i što me silite da ga uvek iznova odbijam. Kakvo je vaše mišljenje o meni?

Nije sačekala da joj odgovori. Izašla je iz prostorije, zatvorila vrata i umorno rekla Roryju:

-Hajdemo, dušo.

Oči su joj bile pune suza.

1

Dom, 43

Hodala je razmišljajući, kad ju je Rory povukao za ruku i rekao:

-Jel’ ono Sean McNeil?

Proteklo je nekoliko burnih nedelja po dolasku iz Londona, i Tatjani se činilo da je ceo njen svet ispunjen mahnitom žurbom, nesanicom i lošim apetitom. Šta god da je činila i kuda god pošla, njena je utroba u nekom momentu zapovedala: dosta. Hitrina tog da što pre pronađe vreme i priliku za odlazak u Kuću, i ruke Angusa McIntosha, ponekad je činila da joj od razdraženog nestrpljenja cvokoću zubi. Znala je da će ta luda, mahnita strast među njima uskoro oslabiti, kao što već sve takve stvari prolaze; ali sad joj saznanje o tome nije bilo od naročite pomoći. Još pre nego su legli, ona je slutila da bi to bilo fatalno, i da bi mogla postati beznadežno ovisna. Sve što joj je uopšte preostalo, bilo je da svom mahnitanju udovoljava dokle god ono traje.

 

Ono što ju je mnogo više čudilo, bilo je podjednako interesovanje koje je dobijala od – njega. Angus McIntosh bio je dobrih sedam godina od nje stariji, i bio je muško, bogat, i plemić. Slutila je da ona nikako nije u stanju parirati tako nečemu kad se ticalo seksa. Njeno je iskustvo bilo mizerno u poređenju s njegovim. Međutim, mislila je, oni su oboje bestidni, i možda takve stvari anuliraju neiskustvo.

Uletela je u tu priču s Angusom McIntoshem budalasto, i bez ikakvih ideja o mogućem razvoju događaja. Nedeljama nije mislila ni o čemu osim kako da opet bude potucana. Onda se u njenu glavu lagano uvukla jedna uznemirujuća svest. Počela je da shvata da nikad ni u čijem društvu nije uživala više. Počela je shvatati da će proći još mnogo dok ne sretne čoveka koji će joj se sviđati kao Angus McIntosh, i da to vreme možda nikad neće ni doći.

To nije bila lepa misao i uvek ju je terala od sebe. Rat je izveo karambol u njenoj glavi. Prestala je verovati u dugoročne planove i strpljivo iščekivanje. Život je bio kratak i neizvestan, i sreći je trebalo ponuditi fotelju kad uđe na vrata. Neprestano je ponavljala sebi: neću misliti. Neću planirati reakciju na svaki od mogućih ishoda. Naprosto ću uživati dok traje.

Rory je upirao prstom. Ona mu reče:

-Ne pokazuj prstom, dragi.

Nije gledala u pravcu Seana McNeila. Od one scene u pubu, nijednom ga nije srela. Ona je slabo izlazila, osim kad je odlazila u Kuću, ali ljudi s ostrva nisu mnogo bazali po divljini kao ona, i retke je uopšte sretala van grada. Za trenutak se malo žacnula, međutim, bio je dan, i Rory je bio s njom. Nije verovala da će se Sean McNeil usuditi da joj priđe dok je s Roryjem. Hamish mu je rekao da će ga prebiti ako je ikada više oslovi, ali sumnjala je da se takve pretnje primaju kod nekoga kao što je Sean McNeil. Nadala se da je prošlo dovoljno vremena da se ohladi, i da ne bi učinio to što jeste da nije bio pijan. Ali, to nije značilo i da mu prašta. Nije imala nameru više ikada i reč razmeniti s kopiletom.

Rory opet progovori:

-Zašto Sean McNeil ide za nama?

Ona pogleda naniže u njega.

-Ne pričaj gluposti, Rory. Naravno da Sean McNeil ne ide za nama.

Ti pričaš gluposti!.. Video sam da ide za nama još kad smo izašli iz grada!..

-Nismo ti i ja postavili ovaj put ovde. I drugi ljudi idu njime.

-Kuda? Mogao bi da dođe do Kuće i da se onda vrati. Ovim se putem ide do Kuće, a Sean McNeil nema tamo nikakvog posla.

-Ne gnjavi me, Rory. Otkud ja znam kuda ide Sean McNeil?

Rory ljutito reče:

-Ide nama. Jel’ vidiš da ide da nas sretne? Kako on sme da sretne tebe? Tata ga je izbacio iz puba zato što je tebe gnjavio, Tanja. Rekao mu je da više ne sme da ti se približi, jel’ tako?

-Znaš mnogo šta što te se uopšte ne tiče, Rory McGonagall. Ali ja se svakako neću utrkivati sa Seanom McNeilom po visoravni. Ako hoće da nas sretne, to je njegova stvar.

Rory ozbiljno reče:

-Nemoj se plašiti, Tanja. Tata kaže da je Sean McNeil budala, ali ja sam ovde s tobom. Ja ću te braniti.

Tatjana mu veselo razbaruši kosu i nežno reče:

-Oh, ti si moj veliki vitez, Rory McGonagall! Baš nas briga za Seana McNeila, zar ne? Hajdemo tamo do one stene. Čini mi se da vidim nešto za tvoj herbarijum.

Sišli su s puta sve do velike sive stene u čijem su podnožju čučnuli da pogledaju siroto ostrvsko rastinje. Ovako daleko na severu cveće nije raslo. Rory i ona su već nedelju dana hodali po visoravni ne bi li našli bilo šta što bi vredelo staviti u herbarijum. Brbljali su kad je senka pala preko njih. Opet neugodno žacnuta, Tatjana okrene glavu i ugleda Seana McNeila. Rekao je:

-Zdravo, Tatjana.

Onda je pogledao neprijateljsko, smrknuto Roryjevo lice, i iscerio se.

-Hej, Rory McGonagall!..  Zašto me gledaš tako?

Rory bezobrazno reče:

-Imamo posla, Sean McNeil.

-Zna li tvoja miss da govori za sebe?

-Nemaš ti ništa s Tanjom. Produži!

Tatjani cela ta stvar odjednom dođe smešna. Rory je stajao ispred nje kočoperno kao štitonoša u njenoj službi, bez trunke zbunjenosti ili straha. Rory se po pravilu nikome nije sklanjao s puta, i na svaku je imao odgovor.

Ona reče:

-Dosta je, dragi. Nastavi da skupljaš trave, molim te.

Onda je pogledala u momka.

-Šta hoćeš, Sean McNeil?

Glas joj je bio hladan. Na trenutak je videla neobičan izraz u njegovim očima, nešto između gneva i pohlepe, ali onda je veselo rekao:

-Nisam te nigde video nedeljama, Tatjana.

-Nije bilo ni potrebe.

-Hteo sam biti dobar momak i ispričati se.

-Ni za to nema potrebe. Kakav si ti momak, Sean McNeil, to smo raspravili.

On se smrači.

-Mogla bi biti malo mekša prema meni. Imaš li predstavu koliko McIntoshima traju njihove kurve?

Ona hitro pogleda u Roryja, koji je čučao i zurio u njih otvorenih usta. Besno je rekla:

-Neko će ti jednom odseći taj odvratni jezik, Sean McNeil!..

On bezobrazno otpovrne:

-Što klinac pre sazna ko ga voda za ručicu, tim bolje.

-Ne pada mi na pamet da više slušam tvoje gluposti. Hajdemo, Rory.

Sačekala je dok ju je Rory primio za ruku i onda pošla, ne gledajući u Seanovom pravcu, međutim, kako je prolaz između stena bio uzak, u jednom su se trenu našli s njim u istoj ravni. On je pograbi za mišicu i naže se nad njeno rame:

-Ti i ja nismo završili, gospođice Nadobudna.

-Ti i ja nikad nismo ni počeli! Sklanjaj ruke s mene!

-Mislio sam biti fer i ispričati se za ono veče, i svoje pijanstvo. Pomislio sam da čak i drolja Angusa McIntosha zaslužuje vreme da uvidi kakvu glupost radi. Kad te on šutne, kao što naravno uskoro hoće, kome ćeš otići, podvita repa?

-Možeš da crkneš nadajući se! Jesi li posve poludeo? Zar ne vidiš da nisam sama? Hamish McGonagall će ti okrenuti vilicu na potiljak kad sazna, budalo! Skidaj te gadne ruke s mene!..

-Videću koliko ćeš zaštitnika imati kad dosadiš Njegovoj Milosti i taj ti bezobrazni oreol kučke spadne!

-I do tog možeš da crkneš nadajući se, Sean McNeil.

Svo troje od njih hitro podigoše glave.

Za jedan trenutak magnovenja, Tatjani se učini da budna sanja. Bio je to prizor kao s filmskog platna: ispevši se na stenu iznad njih, u raskoraku, stajao je Angus McIntosh. Siloviti vetar s pučine nosio mu je varvarsku kosu, i ona gotovo pomisli kako za njegovim leđima može videti vrh jarbola drakara pristiglog na obalu. Trepnula je, opčinjeno, a kad je otvorila oči, on je još uvek stajao tamo: ogromni, moćni, gnevni morski pljačkaš, potomak gospodara…

Morag je stajala pored njega, grčevito mu stiskajući ruku i zureći naniže raširenim očima, bez daha. On reče:

-Čini mi se da je gospođica rekla da skineš svoje gadne ruke s nje?..

Sean McNeil iskezi zube, ali mu ruka spade. Istog trena, Tatjana pođe nagore, vukući zblanutog Roryja za sobom.

Sean reče, posprdno učtivim glasom:

-Bez ljutnje, gospodine McIntosh. Nisam smerao nikakvog zla.

Ali njegove su oči dovoljno govorile. Posmatrao je Angusa kao što bi drugog gladijatora u areni, obilazeći ga i procenjujući mu snagu. Međutim, Angus McIntosh se nije činio dovoljno zainteresovan čak ni za toliko. On je, svakako, znao da mu malo muškaraca može parirati, a na ovom ostrvu niko, i bilo je sasvim očigledno da Seana McNeila ne smatra vrednim pomena. Fizički superiorni muškarci ponekad su bili velikodušni. Za nekog te visine, pod čijom se težinom ugibaju podovi, svaki je suparnik smejurija. Takvim je ljudima obično dovoljno da se – pojave.

Sve je imao, pomislila je Tatjana poraženo. Većini je ljudi njegova titula bila dovoljna da im začepi usta, ali ne i bitangama kao Seanu McNeilu. Međutim, u tu je svrhu imao pesnicu. Sean McNeil možda nije imao nikakvog obzira spram imena McIntosh, ali toj je pesnici morao da ukaže poštovanje.

Na njegove reči, Angus otpljune:

-To neću pitati tebe, Sean McNeil.

Pogledao je u Tatjanu. Ona tiho reče:

-U redu je, gospodine McIntosh.

-Pa, čini se da ti je ovo sretan dam, Sean.

Nacerio se.

-Sad se ispričaj gospođici i onda možeš bestraga.

Sean McNeil pocrveni od besa. Obrecnuo se:

-Ne možete mi vi naređivati! McIntoshi više ne mogu da naređuju na ovom ostrvu!..

-Ne bi voleo da siđem dole, zar ne, Sean McNeil?

Rekao je to s dosadom. Sean je izgledao kao da mu svi živci trepere. Da je pogled mogao ubijati, Angus McIntosh ne bi živeo ni trena duže, ali je u isto vreme znao da je pogled sve što ima. Preko lica mu pređe užasan izraz pomešanog gneva i poniženja, a onda je zarežao:

-Izvinjavam se, gospođice.

To je više zvučalo kao kletva, ali Tatjani je bilo čak i previše: sve što je htela, bilo je da se ova scena već jednom završi. Hitro je i napeto pogledala u Angusa, ali on nije gledao u nju. Rekao je, posmatrajući pod sobom Seana McNeila koji nije bio ponižen samo usled toga što je stajao niže:

-Sjajno. Sad ćeš otići, Sean McNeil, i kad sledeći put sretneš gospođicu, ti pređi na drugu stranu. Ne bih voleo da ikad čujem da si joj i senku očešao.

Nasmešio se.

-A ti još manje.

Sean McNeil se sad već tresao od besa. Rekao je:

-Propali bi klanovi trebali znati gde im je mesto!  Davno je prošlo vreme kad ste vi bii  gospodari sveta, Anguse McIntosh!

-Imam punu trpezariju glava koje su lajale kao ti sad, Sean McNeil. Još jednom stavi u usta ime McIntosh pred mojom ćerkom, i imaću i tvoju. Gubi se, na smrt mi dosađuješ.

Sean McNeil po poslednji put zausti, ali Angusovo se lice za nijansu promeni, i on odustade, i ode.

1

Dom, 42

Navukla je svoj uski crni kaputić i izašla na balkon apartmana da zapali cigaretu. Hotelski balkoni su bili jedini azil za nikotinske ovisnike, i prethodne dve noći kad je izlazila da popuši jednu pre spavanja, videla je još nekoliko usamljenih crvenih tačaka po okolnim terasama. Rekla je Angusu:

-Društvom anatemisani poroci povezuju ljude ma kojeg da su socijalnog ili imovinskog statusa. Ni sa kim u ovom hotelu nemam ni jedne zajedničke stvari, ali kad izađem ovde da zapalim cigaretu, bez obzira što smo neznanci i ne vidimo si lica u mraku, odmah se osetim kao pripadnik kakvog bratstva. Pomislim: oh, evo moje sirote prokažene braće…

On je izašao za njom i sad je sedeo na mramornoj ogradi balkona koja je mutno sijala u tami, okrenut ka njoj. Rekao je:

-Ljudi vole da vide da neko robuje istom poroku kao i oni. Onda je teret krivice lakše podneti.

-Ne osećam se nimalo kriva jer pušim.

-Upotrebljavaš reči kao: prokaženi, anatemisani… Ne bih rekao ni da se ponosiš.

Ona se nasmije.

-Ali to je uvreda na povredu, gospodine McIntosh. Nije dosta što sam imigrant u Engleskoj, već sam još i imigrant-pušač… Priznajem da je moja paranoja izraženija otkad sam došla ovamo. Naviknuta sam da me ljudi u startu odbacuju kad vide da nisam Engleskinja, i ponekad je moj strah veći nego situacija nalaže.

-Strah, gospođice Petrović? Vi ste jedna od najhrabrijih žena koje sam u životu sreo.

-Ali vi retko srećete hrabre ljude, gospodine. To što sam vam se usprotivila, verovatno je golema smelost u vašim očima…

On se smijao.

-Tačno.

-Međutim, vama se niko ne protivi i naprosto niste naviknuti. Možda sam ja samo drska i velika kukavica u svemu što činim. Mali ljudi ponekad nadižu galamu. Tako prikrivaju svoju nesigurnost.

-I za nadizanje galame je potrebna smelost, gospođice Petrović.

Ona sleže ramenima.

-Pretpostavljam da se s vama niko ne svađa, gospodine McIntosh.

-Zaista ne. Ali ja sam McIntosh, i prodavani pisac. Ljudi su vrlo snishodljivi kad se s tako nečim sretnu.

-Ja uopšte ne mislim da je to u pitanju. Vi biste izazivali strahopoštovanje i da se zovete drukčije, i da ne pišete.

-Zaista tako mislite?

Ona prosto odgovori:

-Da.

On se veselo naceri.

-Izuzetno mi prija laskanje iz vaših usta, miss.

-Ne laskam vam. Niti verujem da vama bilo čije laskanje prija.

-U pravu ste. Ne trpim poltrone. Ali dobiti pohvalu od nekoga koga se poštuje, i mišljenje uvažava… To je kao melem na mom egu.

Ona se smijala.

-Zar vam je ego možda trpeo?

Prevrnuo je očima.

-Svaki put kad dođem ovamo mrzim sebe što sam to ponovo učinio. Ljudi koje sam prisiljen sresti, razgovori koje moram voditi… Zlo mi je od toga.

Njoj je osmeh malo izbledeo na licu. Rekla je:

-Primetila sam da ste danas otkazali neke od svojih obaveza. Ako se ne varam, trebali ste imati sastanke celo poslepodne?

On reče s dosadom:

-I neki idiotski party večeras.

-Gospodine McIntosh, vi ste neviđena cepidlaka.

-Cepidlaka, gospođice Petrović?

-Da. Pretpostavljam da ceo život uživate povlasticu izbegavanja ljudi koji su vam mrski i dosadni. Vaš ime i vaš talent omogućili su vam da takve neprijatnosti svedete na najmanju moguću meru. Ali u svojoj oholosti ne uviđate da je već i to nešto što samo retki i probrani mogu. Vaša bi zaliha strpljenja naprosto morala biti mnogo veća.

-Već sam vam rekao da me uopšte ne zanima kako mi sudite, miss.

Glas mu je bio hladan. Ona odbrusi:

-Ako vam se ne sviđa da čujete, vi idite, gospodine McIntosh. Možda na neko mesto gde će se slagati sa svim što kažete i svaki vaš gest dočekivati fanfarama i oduševljenim povicima gomile.

U tami je videla kako se led u njegovim očima topi, a onda je prasnuo u smeh. Ona se malo naljuti, jer je u stvari izgledalo kao da se ne smije tome što je rekla, već njoj. Odigla je bradu.

-Ne podnosim razmažene budale.

-Pa, gospođice Petrović, onda svakako ne podnosite mene. Priznajem da jesam razmažen. Ceo mi se život povlađivalo, i gotovo da uopšte ne poznajem drugačiju reakciju.

-Ali vi ste u najvećem broju puta obzirni, gospodine McIntosh. Zato mi ide na živce kad se odjednom počete ponašati kao blazirani princ u kadi punoj sladoleda.

On učini podsmešljvi naklon.

-Vaša je teorija da ljude određuje njihovo poreklo, i da svako na svetu ima svoje mesto. Ispričavam se zbog deset vekova svojih aristokratskih predaka koji su mi s genima ostavili kratko strpljenje, nepoznavanje neposluha i hedonistički pristup stvarima.

Ona pomirljivo reče:

-U pravu ste. Vi zaista ne možete drugačije. Čak ni kad bi hteli.

-Pitanje je, koliko je to mrsko vama, zar ne?

-Meni, gospodine McIntosh?

-Upravo tako. Da li je moj obzir spram vaše ličnosti dostatan da zanemarite moje povremene blazirane ispade?

Ona je zurila u njega zaboravljajući da joj cigareta dogoreva.

-Zašto bi vas zanimalo tako nešto?

-Zato što sam obziran, zar ne.

-Vi ste zaista veoma fin čovek u mnogo čemu, i vrlo je malo predrasuda kojima sam robovala pre dosad ostalo nepobijeno. Rezonovala sam kao i svi sa ostrva: da ste uvrnuti mizantrop. 

-I ja to zaista jesam.

Ona zavrte glavom.

-Oh, ne. Ne zapravo. Vi ste samo čovek koji svoju privatnost vrednuje više od bilo čega na svetu.

-To je tačno. Ali ja sam tu privatnost podelio s vama, miss Petrović. Zato očekujem određene ustupke s vaše strane.

-Kao naprimer?

-Da mi odgovorite, za početak.

-Na šta? Već sam vam davno rekla da mi niste mrski, gospodine McIntosh. Ponekad ste arogantni, i zapravo ne marite jeste li ponizili ili uvredili čoveka. Ali, to je ono što vi jeste: vaše poreklo, vaša krv, način na koji ste odgajani, jedini ljudi s kojima se ceo život srećete. Uvek se naposletku setim, kao maločas, da se nema svrhe ljutiti na ljude zato što su takvi kakvi jesu.

On joj ništa ne uzvrati.

1

Dom, 41

Kad je otišao, Morag je celog dana bila tiha i zbunjena. Nakon što su se vratili u hotel i večerali, Tatjana ju je stavila u krevet. Angus ju je zadirkivao:

-Zašto si tako ćutljiva, Morag?

Vireći iz mekanog jastuka svojim nosićem i pegama, Morag je žestoko pocrvenela.

-Je li ti se svideo prijatelj gospođice Petrović?

Devojčica pogleda u Tatjanu. Rekla je, bez daha:

-To je najlepši gospodin kojeg sam u životu videla.

Dok se Angus smijao, Tatjana reče:

-Oh, ne brini, Morag! Još ćeš puno lepe gospode da sretneš u životu!

-Je li on vaš momak, miss?

-Ali nikako. Mi smo samo dobri prijatelji. Poznajem Igora još otkad sam bila mala kao ti sad. Njegov je otac radio s mojim, i naše su majke bile prijateljice.

-Išli ste u školu zajedno?

-Uvek smo sedeli u istoj klupi. Igor je samo par meseci stariji od mene.

Devojčica uzdahne.

-Mora da su sve devojčice u vašoj školi bile zaljubljene u njega.

Tatjana se smešila.

-Ali još nikada nisam čula da i sa jednom razgovara kao s tobom, Morag.

-Oh, ima li još dugo do mog šesnaestog rođendana, tata?..

-Ma uopšte ne. Obećavam da ću ga pustiti da pobedi kad dođe s mačem po tebe. Samo ću mu malo pripretiti, tek da McIntoshi ne kažu da sam te dao bez borbe.

-Hoćeš li, tata?

-Kažem da ti obećavam.

Devojčica opet uzdahne i pokri se preko glave.

U drugoj sobi apartmana kojeg je s Morag delila, Tatjana reče:

-Nije lepo da se rugate Morag, gospodine McIntosh. I mala se deca zaljubljuju. Niko ne voli da se s tako čim zbija šala.

On se smijao.

-Ali o čemu pričate? Bio sam savršeno ozbiljan. Zaista ću dati Morag vašem prijatelju ako je potraži na njen šesnaesti rođendan…

-Sva sreća da zaljubljenost ne traje dugo. Inače biste bili prisiljeni ispuniti datu reč.

On se prestao smijati, i sad ju je posmatrao s izrazom koji nije umela objasniti. Rekao je:

-Morag je istrajna kao i svi McIntoshi. Ne bih tu priču tako olako primao, miss.

-Zar zaista? Biste li vi bili u stanju čekati nekoga deset godina?

On se zavali u kožnu fotelju pored kamina. Leno je izgovorio:

-Ali ja sam odrastao, gospođice Petrović.

-Ali vi ste McIntosh, gospodine.

On ju je procenjivački gledao. Vrlo je dug i spor bio taj pogled, i iz nekog blesavog razloga njoj se naježiše dlačice na hrbatu.

-Ne smatram da na svetu ima žena koje su vredne deset godina čekanja.

-Slažem se. Niko se ne čeka deset godina. Život je previše kratak za takve gluposti.

-Da li se i vaš bivši momak slaže?

Ona ga zgroženo pogleda.

Upitao je to bez ikakvog prethodnog nagoveštaja šta mu je na umu, i ona je bila iskreno zapanjena. Dahnula je:

-Kako znate za…

-Ne  budite smešni. Način na koji ste reagovali bio je jasan kao dan.

-O, priznajem da me je Igor uhvatio nespremnu. Saša je poslednja osoba na svetu za koju bih pomislila da je došao u Englesku.

-Zašto?

-Zato što….

Osetila je nervoznu potrebu za cigaretama. Ali hotel je imao protivpožarne alarme u svakom apartmanu, i to uopšte nije dolazilo u obzir. Rekla je:

-Već sam vam rekla da je Saša sasvim nepodesan za život u miru.

-Ali u vašoj je zemlji već neko vreme mir, gospođice.

-Da li ste ikada iskusili posleratni mir, gospodine?

Pogledala je u njega i susrela se sa njegovim mirnim plavim očima iz kojih se ništa nije dalo pročitati.

-Pogotovo mir zemlje u kojoj ste bili pobunjenik.

Trenutak je oklevala, pre nego će nastaviti oporim glasom:

-Znam da zvuči kao otrcana priču za Imigraciono, ali moj je narod zaista obeležen u zemlji iz koje dolazim. Najvećim delom zbog sopstvenih gluposti, naravno, ali to ne menja na stvari. Možda je rat prestao, i krv više ne teče ulicama… Ali nema ni govora o miru kakvim ga vi zamišljate.

Uzdahnula je.

-Većini je ljudi to nesnosno. Meni je bilo – iz tog sam razloga otišla, naravno. Međutim, neki…

Slegnula je ramenima.

-Neki vole da žive takvim životom. Neki uopšte ne smatraju da žive ako ne pripremaju zavere i adrenalin im ne hrli venama.

-Neki kao Saša?

-Tačno. Za Sašu je rat bio kao od bogova poslan, i čak ga i ovaj posleratni “mir” na neki način razgaljuje. Nemam pojma šta bi on mogao raditi u Engleskoj.

-Svako ima prag do kojeg podnosi uzbuđenje.

-Oh, ne on. Ne možete pomisliti kakav je postao kad je barut zamirisao.

-Postao?

Ona se nasmije.

-Da, svakako, u pravu ste. Niko ne – postaje. Ljudi su onakvi kakvi jesu. Ne mogu za svoje slepilo kriviti rat, ili čak i Sašu.

-Međutim, vi niste dozvolili da to potraje, zar ne, miss?

Ona podiže obrve.

-Ne, naravno.

-Vi ste otišli od njega kad ste, najzad, shvatili o kakvom se labilnom momku radi.

-Upravo tako.

-Možda on nije ostavio vas?

Ona je zurila u njega.

-Ne razumem. Šta želite reći, gospodine McIntosh? Saša i ja već godinama nismo zajedno. Otkad sam napustila domovinu, više se nikada nismo sreli.

On sleže ramenima.

-Da, pa? Vaš je prijatelj sasvim ubeđen da ste Saši još uvek veoma dragi.

-Oh, Igor!..

Nemarno je odmahnula rukom.

-Nemojte se pouzdati u sve što Igor kaže, gospodine McIntosh. Svaku njegovu primedbu prethodno treba očistiti od podsmeha i ironije.

Namrštila se.

-Uostalom, sve i da je u pravu… To zaista nema nikakve veze sa mnom. Naši su se putevi odavno razdvojili.

On joj odgovori posle nekog vremena:

-Čini se da ste iskreni, miss.

-Bog s vama, gospodine McIntosh!..

Smijala se.

-Imam previše godina da bi opstajavala u osećanjima spram gimnazijskih ljubavi!.. Skoro mi je neverovatno kako sam ikada mogla biti zaljubljena u Sašu. Ali to tako ide s adolescentima, zar ne. Verovatno ste i vi bili zaljubljeni u neke devojčice s kojima u stvari niste imali ni najdaljih sličnosti.

-Mislite, čak ni kao što je tetovaža na leđima?

Ona se žacne. Ništa mu ne reče na to, i on nastavi veselim tonom:

-Tako sam i mislio. Nisam mogao a da ne primetim da je i vaš prijatelj pripadnik istog bratstva kao i vi, miss.

Ona hladno reče:

-Rekla sam vam da se celo moje društvo tetoviralo.

-Morao sam biti pametniji pa razumeti da time mislite i bivše momke.

-U stvari, to je bila ideja mog bivšeg momka. On je šovinista, a jedno vreme našeg života kojeg se radije ne bih sećala, bili smo i mi.

-Međutim, vas je prošlo.

-Svakako da nas je prošlo. Osim Igora i mene, još je nekoliko ljudi iz društva ovde u Engleskoj. Svi mrzimo tu glupu tetovažu.

-Pretpostavljam svi osim Saše, zar ne?

-Verovatno. Ali to uopšte nije moja briga. Kao ni ceo ovaj razgovor. Možemo li ga završiti, gospodine McIntosh?

On se isceri.

-Zašto vam je to toliko mrsko?

-Zato što me pokušavate isprovocirati. Uopšte ne shvatam kud ciljate. Želite li, možda, ispipati moja trenutna osećanja spram bivših ljubavnika? Zašto me, onda, konkretno ne pitate?

On posprdno reče:

-Zato što biste možda tražili protivuslugu. A ja vam se ne nameravam ispovedati, gospođice Petrović.

Ona mu odbrusi:

-Već ste previše slobode uzeli. Nema potrebe za takvim iznenadnim obzirom, gospodine McIntosh.

On se nasmije.

-Pošteno. Uvek zaostajem za vama, i neprestano me držite u dugu.

-Ali već sam vam rekla da me ne zanima vaš osobni život, gospodine.

-U tome se savim razlikujemo, gospođice Petrović. Vi se volite tucati s neznancima, kako se čini, ali mene intrigiraju sve pojedinosti o ženi s kojom ležem. Smatram da nečiji intimni svet može biti prokleto jebozovan.

-Oh, zavisi.

-Zato sam i rekao: nečiji.

-Ne vidim mnogo šta jebozovnog u mojem intimnom svetu.

-Ali vi ne vidite ni kako na druge delujete. Inače bi vam ručica neprestano bila uposlena dok vaš čovek crpi snage za još. Ne biste mogli prestati tucati samu sebe, kao što ne može ni on.

Ona je blenula u njega.

-Vi ste zaista pogani do srži u…

-Ja sam ono što jesam, gospođice Petrović, i takav vam se dopadam. Uzalud se pretvarate da ste zgroženi.

Udobnije se namestio u svojoj fotelji preko puta nje. Onda je rekao:

-Hajdete, miss. Dve godina apstinirate na mom ostrvu. Nećete mi reći da nikada niste umazali prstiće. Žalim beskrajno svaki put kojem nisam prisustvovao. Zato ćete biti dragi i pokazati mi kako to izgleda.

Nasmešio se.

-Sada.

Njoj je lice gorelo. Rekla je:

-Ne dolazi u obzir. Ne pada mi na pamet da…

-Ali to uopšte nema veze s vašom pameću. Samo s gaćicama koje su već vlažne. Vi ste bestidni, i zbog toga vas poštujem koliko ne možete ni da pretpostavite. Nemam sluha za device. Hoću da spustite gaćice i učinite to.

Glas mu je bio veseo i zabavljen, ali u pozadini je zijala mračna nota.

-Potucaću vas tako da ćete to pamtiti ceo život. Ali prvo vi razveselite mene.

Tatjana shvati da joj je prostorija dobila čudnu dimenziju pred očima, kao da ivice svake stvari vibriraju u ritmu s načinom na koji joj je pulsiralo lice. Kožna fotelja u kojoj je sedela bila je glatka i klizava, a njegove reči činile su joj pubis teškim i vrelim. Kao u snu, polako je podigla rubove svoje crvene suknjice naviše, jedva uspevajući verovati sopstvenim rukama da to čine. Međutim, on je imao opaku moć vešca u glasu, magiju koja ju je hipnotisala kao bespomoćnu zver bez trunke ljudskosti i dostojanstva. Rekao je, tonom u kojem je bilo hiljadu boja:

-Upravo tako… To sam hteo da vidim.

Ispod suknje, ona je imala crne čarape, one koje se penju do vrhova butina i ostavljaju nepokrivene sićušne gaćice kakve je obično nosila. Bile su crvene i već vrlo vlažne. Otkrivši ih, oblila ju je žestina, ali iz pravca nasuprotne fotelje začula je mukli, nestrpljivi uzdah. Bio je u senci, i nije mu uopšte uspevala videti lice, ali su je njegove oči pekle kao da je sposoban otelotvoriti pogled; učiniti ga fizičkim i opipljivim. Zarežao je:

-Prelepo, ali sad ih skinite… Oh, tako, to je lepo… Zaista nema prizora lepšeg od žene koja skida gaćice… Raširite noge, miss, želim da vas vidim…

Osećajući kako joj se znoj u kapima kupi po bedrima, ona ih sporo razmače. Da je iole razuma izdržavalo bitku u njenoj glavi, sad bi možda umrla od stida. Nikad u životu ničijem pogledu nije bila izložena kao sada. Krv joj je šumila u ušima toliko glasno da je jedva čula njegove prigušene reči:

-Isuse, kako ste lepi… Ovakvu kao što ste sad, trebalo bi vas izlagati, i hiljade bi hodočasnika dolazilo da se klanjaju savršenstvu… Učinite da vernici postanu kult, miss, napravite pagansku orgiju… Onda ću vas ja blagosloviti semenom, i proizvesti u sveštenicu… Hajde, želim da te vidim kako svršavaš…

Ona pomače tešku ruku palu među bedra. Bila je toliko vlažna da nije uspevala usredsrediti  prst na jezičku, neprestano joj je bežao. Znala je da ovo neće dugo trajati: svaki će čas početi da svršava. Nestrpljivom kretnjom podigla je nogu na rukohvat fotelje, ugodnije se namestivši, i onda sklopila oči. Začu kako je on jeknuo, metalni zvuk igle kad se nestrpljivo raskopčao. Promuklo je prasnuo:

-Hajde, kučko!.. Samo nastavi, oh, da!.. Sjajno to radiš, i sigurno oduvek!… Rodila si se naopaka, zar ne… Pričaj sa mnom, dođavola!.. Je li tačno da ceo život to radiš?..

Ona je dahnula:

-Oh, da…

-Nego šta nego da jesi… Samo naopake male veštice kao što si ti umeju da… Oh, prokleta da si!

Posve raspojasana, obnevidela, na samoj vibrirajućoj ivici orgazma, ona za časak, ne registrujući umom šta čini, podiže ruku do lica i hitro posisa prst a onda ga vratolomno brzo nanovo vrati među oznojena i skoro natopljena bedra. Istog je trena počela da svršava, dok joj je u glavi pucalo kao da joj se bubnjići raspadaju, i nije imala kontakta sa stvarnošću sve dok iznenada nije postala svesna da je on u njoj već ko zna koliko dugo i žestoko je tuca. Pograbio je rukama naslon fotelje, udarajaću o nju tako da je nameštaj zveckao i tresao se, gotovo do bola grub i mahnit. Ona se ugrizla za usnu do krvi, odižući se na dlanove koji su klizali po mokroj koži fotelje. Svršila je opet, i nanovo dok se u njoj točio. A onda je pomislila da je doživela sve iole na svetu vredno, i da baš može smesta i umreti.

1

Dom, 40

Morag je tražila da proba kroasan i Igor je rekao:

-Ne dopuštam da me se liši ove počasti. Dozvolite, princezo.

Ustao je, duboko se naklonio pred devojčicom i sačekao dok ga je uzela za ruku. Gledajući za njima, Tatjana reče:

-Mislim da se vaša ćerka prvi put u životu zaljubila, gospodine McIntosh.

Otkad je Igor došao, Morag nije skidala oči s njega. Upijala je svaku reč koju je izgovorio, potpuno zaboravivši na svoju čokoladu i, činilo se, ceo preostali svet. Angus reče:

-Ko je, zapravo, rečiti Legolas?

Tatjana se nasmije. Igor je bio visok i platinasto plav, i kosa mu je na jedan poseban način, koji su devojke mahom obožavale, padala preko lica. Stalno ju je sklanjao. Zaista je ličio vilenjaku: imao je šećernobelu put i prozirno plave oči; i već se na prvi ovlašan pogled moglo zaključiti da je izuzetno fin mladi muškarac – jedan s građom lukonosca, nekoga ko se s lakoćom penje do najtanjih grana drveta i uspeva održati ravnotežu i po razapetoj žici. Ona reče:

-Igorova je majka Ruskinja. Bila je balerina, i njegov se otac zaljubio u nju dok ju je gledao u jednom petrogradskom pozorištu.

-Ah, to sve objašnjava. Da li su svi u vašoj zemlji ludi za Tokienom?

-Nikako. Samo oni s kojima sam rasla.

-Otkad datira vaše poznanstvo s Legolasom?

-Oh, oduvek. Moj otac nema sinova, gospodine McIntosh. Izuzetno sam zahvalna proviđenju na Igoru. On je brat kojeg mi je usud poslao.

Odsutno je posmatrala kako Igor s lakoćom podiže Morag na visoku barsku stlicu ne bi li rekla konobaru šta želi. Čula je kako Angus govori:

-Brat, gospođice? Mladi gospodin ima lice koje retko koju ženu ostavlja ravnodušnom. U pravu ste: Morag će otići iz Londona slomljena srca.

-Poznajem Igora predugo da bi njegov šarm imao ikakvog efekta. Ali on je zaista neobično harizmatičan.

-Blagonaklona sestrinska procena?

Ona pogleda u njega.

-Ne razumem šta želite reći, gospodine McIntosh.

-Učinilo mi se da vaš prijatelj ima jak posesivan odnos spram vas.

-Možda. Ali mi smo zajedno došli u Englesku i uvek smo mnogo vodili računa jedno o drugom. Neko smo vreme i živeli zajedno. Migranti su čvrsto povezani u stranoj zemlji, pogotovo ako se poznaju još iz domovine, kao što je slučaj s nama.

Okrenula je glavu od njega.

-Osim toga, Igor je već nekoliko godina u ozbiljnoj vezi. Ana nije uspela dobiti vizu za Englesku, pa su morali čekati da Igor dobije državljanstvo, ne bi li je doveo… Zaista nijedan muškarac kojeg poznajem nije toliko zaljubljen u svoju devojku, ni toliko dugo. Neizdrživo su mnogo vremena bili razdvojeni. Ali su uspeli.

Nasmešila se.

-Ana će uskoro doći u Englesku. Bilo kakve vaše insinuacije neće me uvrediti, gospodine McIntosh. Iako se trudite da unizite nešto što, usled lepote i trpljenja, ni Holivud ne bi odbio staviti na platno.

On joj ništa ne ogovori, i Tatjana se malo iznenadi. Angus McIntosh nikad nije propuštao da joj replicira. Gledala je kako Igor prilazi, držeći Morag za ruku i noseći njen tanjirić s kroasanom. Dok joj je viteški pomagao da se uspne uz stolicu, sagnuo se, i Tatjana odjednom oseti bol u predelu stomaka.

Kako im je Igor okrenuo leđa i sagnuo se, za jedan kratak ali posve jasan delić trena mogli su videti da je od potiljka naniže tetoviran.

On se uspravi i nasmeši na njeno belo lice. Rekao je:

-Čemu taj izraz, Petrović?

Ona nije morala pogledati u Angusa da bi znala kako je i on primetio tetovažu. Ali onda je rekla sebi: pa šta? Angus McIntosh zna za tattoo. Nema nikakvog razloga za takvu reakciju, idiotkinjo. Međutim, ona je mrzela crtež koji je na svojim leđima nosila i stalno se trudila da ga zaboravi. Ali to je bilo teško kad ste žensko, i neprestano morate paziti kakvu odeću odabirete. Nije pamtila kad je zadnji put nosila majice otvorenih leđa. Bilo je na desetine glupih sitnica koje su je uvek iznova podsećale kakva je balava budala bila.

Prenula se kad je shvatila da Igor govori. Rekla je:

-Izvini?

-Mislim da je ta kosa preteška za tvoju pamet, Petrović. Nekako sam se nadao da si je u Škotskoj odsekla.

Pogledao je u Angusa.

-Uvek sam govorio Tatjani da mora paziti gde i pred kim pušta tu kosu, gospodine. Neki ljudi postaju blesavi kad je vide. Ne slažete li se sa mnom?

Tatjana je ljutito zurila u njega. Igor je možda imao lice šumskog vilenjaka, ali mu je jezik bio opak a um izuzetno hitar. Igora je teško bilo zavarati konvencionalnim frazama ili učtivim ponašanjem. Rekla je, s ljupkom notom upozorenja u glasu:

-Ne znam zašto očekuješ da gospodin McIntosh ima ikakvo mišljenje o tome, Igore.

On podiže obrve.

-Zar zaista? Izgleda da sam nešto pogrešno razumeo.

Ona ga je sad streljala pogledom. Sasvim mu je jasno rekla da je dadilja Angusove ćerke, i da su u Londonu zbog njegovih poslovnih obaveza. Pomislila je da će Angus pobesneti zbog drskosti, međutim, on mirno reče:

-Ne izvinjavajte se, gospodine. Ne čini se da ste doneli bilo kakav pogrešan zaključak.

Za tren su se dvojici muškaraca oči sudarile. Onda se Angus nasmešio.

-U pravu ste, gospođica Petrović zaista pleni svojim izgledom.

Tatjana pomisli: i tako je istina rasprostrta po stolu… Osećajući stid, ali i neobjšnjivo olakšanje, rekla je:

-O čemu si, zapravo, govorio?

Igor pogleda u nju. Sekund je oklevao pre nego joj je rekao:

-Rekao sam da si me nazvala u pravo vreme. Naš se izbeglički kružok proširio. Još su se neki ljudi pojavili u Engleskoj.

Ona raširi oči.

-Oh? Ko?

-Neki posve neočekivani. Pao sam na teme kad su mi zakucali na vrata. Tražili su tvoj broj, i izrazili želju da te vide. Ali, znaš mene: nikome ne dajem tvoj broj ako mislim da bi te gosti gnjavili.

Ona nestrpljivo reče:

-Ma o kome se radi?

-Nećeš verovati. Ali izgleda da je i zadnja odstupnica dala petama vetra. Čak i jedan za kojeg bi se mogla zakleti na Bibliji da će ostati na straži.

Tatjana ga zblanuto pogleda.

-Saša? Hoćeš da kažeš da je Saša u Engleskoj?

-Da čovek pukne od smeha, zar ne?

-Ne mogu da verujem da bi Saša otišao iz zemlje!.. Zašto je to uradio?

Igor slegne ramenima. Tatjana se namršti.

-Ali zašto je tražio da me vidi? Nisam ništa čula o njemu sve odkad smo došli ovamo. Znaš da ne pričamo godinama.

-Oh, znam.

Oči su mu zasijale i posprdno je dodao:

-Ali ti si Saši uvek bila draga, Petrović.

Ona oporo reče:

-Ali to je uvek bio njegov problem, zar ne?

Igor se smijao.

-Kako ti kažeš! Ali trebaće ti više Kerbera pred vratima.

-Šta ti to znači?

-Ja mu nisam dao tvoj broj. Ali ja nisam jedini koji taj broj zna.

-Oh, malo me se to tiče. Za dva dana se vraćam u Škotsku. Ne očekujem da sretnem nikog osim tebe.

Igor se podsmešljivo nakloni u svojoj stolici.

-Uvek si bila iznimno ljubazna spram moje malenkosti, Petrović. Znači li to da se još uvek ne nameravaš vraćati?

Njoj se učini da je, govoreći, bacio letimičan pogled u Angusovom pravcu. Rekla je:

-Nisam još razmišljalao tome.

Igor je sad otvoreno pogledao u Angusa.

-Čini se da je ta vaša zemlja mnogo lepa, gospodine McIntosh. Mi migranti imamo krilate pete. Kad napustite sopstvenu, više ni za jednu zemlju ne osećate – srcem.

Tatjana poželi da se može počupati s njim, kao kad su bili deca i Igor je nervirao. Znala je da je drzak, i da retko šta smatra svetinjom dovoljno velikom da je ne bi uzeo u usta; ali naprosto nije imala vremena i prilike objasniti mu kako Angusa McIntosha neizostavno treba ostaviti na miru. Gotovo bi svakom drugom na svetu tako nešto bilo jasno odmah pri upoznavanju. Bilo je dovoljno pogledati Angusa McIntosha pa videti kako on nije čovek s kojim se možete zezati. Međutim, Igor je bio drčan i njegovo je fino vilenjačko lice skrivalo hrabrost na kojoj bi mu mnogi neotesani dripac pozavideo. Još nije srela čoveka kojeg se Igor bojao i pred kojim bi svoj pogani jezik držao za zubima.

Iznenada je shvatila da već sat vremena prisustvuje čudu: njen je najbolji prijatelj bio prva osoba koju je videla apsolutno imunu na Angusa McIntosha.

Da stvar bude još urnebesnija, činilo se da je to ovome – simpatično.

Rekao je:

-To biste morali da vidite sa gospođicom Petrović.

Igor se okrete ka njoj. Podigao je obrve.

-Pa, Petrović?

Obojica su gledali u nju. Čak je i Morag na tren otrgla svoje opčinjene oči s Igora. Tatjana hladno reče:

-To je lepo ostrvo. Ni nalik Londonu.

-Bezveze, Petrović. Pamtim da ti je rečnik uvek bio dobar. Je li to sve što imaš da kažeš o Škotskoj? Ni nalik Londonu?

Prezrivo je frknuo. Ona osta tvrdoglavo ćutati.

-Ah, odustajem. Ovo je jedan od retkih slučajeva kad ti nisi najlepša žena u prostoriji. Ne zaslužuješ ni malo pažnje pored moje gospe.

Okrenuo se Morag, koja pocrveni sve do korena kose.

-Bolovaću svaki dan dvaput do vašeg šesnaestog rođendana, miledi. A onda ću dojahati na belom konju do vašeg zamka, zavijorene kose, i na maču vas dobiti od vašeg oca. Hoćete li me čekati, princezo?

Morag je postiđeno spustila trepavice, malo oklevala, a onda hitro klimnula glavom. Tiho je rekla:

-Hoću, gospodine.

0

Dom, 39

Sedela je s Morag u zgodnom malom lokalu pored knjižare i čekala Igora, svog prijatelja iz detinjstva. Juče ga je nazvala, i nakon što je odslušala pola sata posprdne (mada zapravo uvređene) tirade o nezahvalnicima koji odlaze i dve se godine ne udostoje čak ni javiti; rekla mu je da je može videti sutra u ovom lokalu u kojem su se nekada često nalazili. Bilo je to fino mesto, s vitražnim staklom i ljupkim kružnim stolovima, stisnuto u ulici prepunoj knjižara, galerija i antikvarnica. Dok je živela u Londonu, Tatjana je često prolazila tuda. Kafić u kojem se mogao popiti odličan espreso i pojesti pravi francuski kroasan, bio je možda njeno omiljeno mesto u celom Londonu. Konobari su bili mladi, uslužni i ljubazni.

Morag i ona su ostavile poruku Angusu gde će biti, obzirom da je on ceo dan bio zauzet sastancima. Jutros je otišao iz hotela plah i mračan. On je, svakako, mrzeo sve u vezi izdavaštva. Verovala je da ga neće sresti sve do večeri, ako i onda, međutim, odjednom je primetila kako se vrata otvaraju i sićušno zvoni ispušta cijuk kad je, sagnuvši se na dovratku, ušao unutra.

Kafić je bio pun ljudi, razgovora i smeha. Mnogi su pušili, jer se u ovoj gradskoj opštini još uvek kasnilo s uvođenjem rigoroznih anti-nikotinskih zakona. Ona mahne i onda vide kako im on prilazi kroz svu tu gužvu i graju. Rekla je:

-Nismo očekivale da vas vidimo, gospodine McIntosh.

S nelagodom je pogledala u izmaglicu dima iznad stolova.

-Nadam se da se ne ljutite što sam dovela Morag ovamo.

On reče, sedajući:

-Što pre Morag vidi naličje boemskog života, to bolje.

Tatjana se nasmešila:

-Mislite, preventivno?

-Ima raznih vrsta iskustava, gospođice Petrović. Neka je dobro videti rođenim očima.

Obuhvatio ju je pogledom, sa sve njenim crnim kaputićem, visokim cipelama i prosutom kosom.

-Ili doživeti na sopstvenoj koži.

Ona malo pocrveni i brzo odvrati pogled na Morag. Dete je marljivo skidalo kašičicom šlag sa svoje tople čokolade. Rekla je:

-Vidi, tata! Dobila sam i čokoladne mrvice odgore!

-Umazala si se, Morag.

Nasmijavši se, Tatjana uze salvetu i poče je brisati, kad odjednom jedan glas reče iza njenih leđa:

-Za ime svih bogova Zapada, Petrović! Zašto se ne ošišaš?

Tatjana odgurne stolicu i pritrči visokom momku u zagrljaj. On je odmače od sebe, ne skidajući joj ruke s ramena, i onda je pogleda od glave do pete. Rekao je:

-Naskroz si propala. Zašto si tako mršava i bleda? Zar Škoti ne hrane strance?

Ona se nasmije.

-O čemu govoriš? Ja sam uvek bila mršava!

-Pričaj to nekom drugom. Nekome ko te ne zna još kao čupavo derište izlupanih kolena.

Trenutak ju je opet netremice gledao. Onda je dobacio na hitrom srpskom:

-Da te ne znam, Petrović, rekao bih da se već nedeljama jebeš kao štuka. Pretpostavljam da taj riđi gorštak ima nekog udela. Je li tako ogroman i pod kiltom?

Tatjana ga ćušne po ramenu.

-Govori engleski, budalo!..

-Ali ti ne bi htela da ja to kažem na engleskom, Petrović, zar ne?

Smejući se, lako ju je odgurnuo u stranu i vedro rekao Angusu:

-Oprostite, gospodine, ali nikad ne ostavljam dame da čekaju.

Čučnuo je pred Morag koja je zurila u njega poluotvorenih usta i golemih očiju. On joj reče:

-Moje srce krvari probodeno, gospo. Rekli su mi da su svi vilenjaci otplovili na Zapad odavno. Kako ste vi preostali na ovim obalama, princezo Aruen?

Morag ispusti svoju kašičicu. Tatjana reče:

-Aragorn samo što nije ujahao, a ti si zaboravio svoj mač. Ustani i jednom se u životu ponašaj pristojno.

Onda se okrenula Angusu.

-Ne marite laskavca, gospodine McIntosh. Zapravo je potpuno bezopasan.

Momak je besramno odgurne u stranu i bez oklevanja pruži ruku. Rekao je:

-Ja sam Tatjanin najbolji prijatelj. Ko ste vi, gospodine?

0

Dom, 38

Stojeći u hotelskom holu, ona se nasmeši setivši se tog razgovora. Letimično je videla njegovo društvo dok su dolazili, i posve se slagala kako ono potvrđuje njenu teoriju o snobovima. Morag je povuče za ruku.

-Pogledajte, miss!..

Ona čučne pored devojčice ne bi li pogledala najdonji stalak s knjigama, i dok su tako brbljale pognutih glava, začuše korake i glasove. Tatjana se osvrne preko ramena. Tu je stajao Angus McInosh. Rekao je:

-Morag?

Devojčica se okrete i nasmije.

-Oh, dođi da vidiš šta smo našli ovde, tata!..

Podiglavši se, Tatjana srete njegove oči, i usled tog se lako strese. Pre nepunih sat vremena, dok je Morag spavala posle ručka, oni su se potucali kao životinje u njegovom apartmanu. Ispod odeće, kolena su joj još uvek bila bolna i nadražena.

Pocrvenela je i odvratila oči. On reče:

-Ne sad, Morag. Dođi da se pozdraviš.

Devojčica poslušno uze njegovu ruku. Kako je Tatjana i dalje stajala, on reče, podigavši obrve:

-Gospođice Petrović?

Ona pomisli kako bi to najradije izbegla. Nije imala nikakvu želju da staje pred podsmešljive poglede aristokratske kopiladi koja mu se klatila za repom. Međutim, kako se nije činilo da on namerava odustati, vratila je knjigu na stalak i izašla na hol.

Bilo je nekoliko muškaraca, i jedna žena. Snishodljivo su se smeškali Morag, glasno komentarišući ono što se obično u takvim prilikama komenariše: kako-je-to-lepa-mlada-dama-i-je-li-moguće-da-je-toliko-porasla. Tatjana pomisli kako su odrasli ljudi bez dece isti svugde na svetu, bila im krv plava ili ne. Deca su mrzela kad im odrasli govore slične budalaštine, ali kako je to ijedan odrastao bez sopstvenog poroda mogao znati? Pomislila je: pa, naprimer, kad bi mario.

Jedina žena među njima, raskošna crnka duge talasave kose čučnula je pred Morag i stavila joj svoje negovane ruke na ramena. Bila je tamni velški tip, poput Catherine Zete Jones, s istim takvim bademastim, mačijim očima. Njena kosa, poput razlivenog crnog mastila, odeća i cipele, sve je to bilo toliko skupo da Tatjana nikad ništa slično nije videla izbliza, Takve su žene ponekad promicale pored nje do ivice pločnika kraj koje ih je čekao blistavi automobil s livrejisanim vozačem: nadmene, zavijorene kose, s obaveznim tamnim naočarima.. Dešavalo se da je okrznu pogledom na isti način na koji bi i, naprimer, žohara. Oči joj, mahinalno, i protiv njene volje, poleteše ka jednom od golemih ogledala koji su bili razmešteni svud naokolo po holu; i onda joj se taj prizor učini urnebesan.

Pre sat vremena, kad je krenula da podiže kosu, Angus joj je rekao:

-Ali nećete to raditi, gospođice.

Zatečena u pola pokreta, ona ga je zblanuto pogledala. Nacerio se:

-U Londonu smo, i ja sam Škot. Hajde da se malo pravimo važni.

Uzeo joj je šnale i rapustio kosu niz leđa. Onda se nagnuo nad njeno rame i rekao:

-Hoću da vidim pun hotel Engleza zelenih od ljubomore, gospođice Petrović.

Ona se nasmešila.

-Ali to je moja satisfakcija, gospodine McIntosh.

-Ali vi ste žena koja ide sa mnom, miss.

Sve joj je to bilo smešno, i zato se nije bunila. Sad je stajala u hotelskom atrijumu od mramora i ogledala, i posmatrala svoju dugu zlatnu kosu rasutu skoro do struka. Ni zaogrnuta hermelinom ne bi izazivala više pažnje. To je bila toliko atipična kosa za ovaj hotel, i ovu zemlju, da se na momente osećala kao kakva varvarska kraljica, ili možda Valkyra na konju pod čijim kopitama pršti skupoceni mramor… Divlja ratnička devica s mačem u ruci. I njena je odeća, svakako, bila underground, i ti blazirani dripci u Angusovom društvu nisu znali na čemu prvo da zaustave oko: na njenoj kosi, ili možda kratkoj crvenoj suknjici ispod koje je nosila crne čarape i one opake Doc Martin visoke cipele, ili na njenom uskom crnom kaputu, narukvicama pripadnice veštičjeg kulta i crno nalakiranim noktima…

Bila je oprečno suprotna Catherini Zeti Jones koja je čučala uz Morag, toliko različita da su izgledale kao sudar svetova. Ona jedina nije blenula u nju. Brbljala je s Morag glasom na koji se nikad ne bi odlučila da je Morag bolje znala. Morag je bila prepametna za žene koje su, tepajući joj, krčile put do njenog oca.

Možda sam blesava, pomislila je, ali to je zaista toliko očigledno da me je upravo sram gledati. Žena zagrli Morag, tihu i distanciranu, i onda za jedan izuzetno kratak delić trena preko detetovog ramena pogleda u nju. Imala je precrne oči bez zenica. Ustajući, rekla je raskošnim glasom:

-Ko je ta lepa mlada dama, Anguse?

To je pitanje zvučalo kao da, u stvari, misli: volim da znam imena kučki koje ću na smrt izgaziti svojim štiklama. Angus nezainteresovano dobaci:

-To je Moragina miss.

Onda se okrenuo jednom od muškaraca. Tatjana pomisli da će svakog trena prasnuti u smeh. Niko na svetu, zaista, nije umeo pokazati prezir kao Angus McIntosh. On se nije potrudio ni da pogleda u ženu dok joj je odgovarao. Sad je stajao maltene okrenuvši joj leđa, i žena opet pogleda u nju sa izrazom krajnje hladnoće.

Morag reče:

-Miss, možemo li kupiti onu knjigu?

Poput plahe zverčice, dete joj se uhvatilo za kaput i sakrilo u njenoj zaštitničkoj blizini. Tatjana je primi za ruku i veselo reče:

-Ne, draga, ovo je samo obična hotelska knjižara. Povešću te u grad, i tamo ćemo pronaći prave knjige.

Dete raširi oči.

-Mislite, bolje od ovih?

-Ali naravno. Stotinu puta bolje od ovih. Hajde da se javimo tati pa idemo, može?

-Oh, da!..

Otrčala je do oca.

-Tata, gospođica će me odvesti u grad i kupiti mi knjige!

Angus se okrete ka njoj. Smešio se.

-Nemojte dugo, gospođice Petrović.

-Budite bez brige, gospodine McIntosh. Hajdemo, dušo.

Uzela je Morag za ruku i povela je, i zadnje što je videla bila su uzbuđena, zainteresovana lica muškaraca oko Angusa, i pakosno lice žene kojoj je okrenuo leđa.

Namignuo joj je. Ona se nasmeši i ode.

1

Dom, 37

Bilo je rano poslepodne i ona je odvela Morag u malu hotelsku knjižaru u kojoj su se mogle naći dečje knjige. S druge strane golemog hola s podom od mramora išaranog svetlosmeđim žilicama, Angus McIntosh je sedeo u hotelskom salonu s nekolicinom prijatelja. Preko puta stalka s izloženim knjigama nalazilo se veliko ogledalo, i ona je u njemu mogla videti raskošna staklena vrata salona, širom otvorena. U garnituri udobnih fotelja od kože boje trule višnje, Angusovo je društvo brbljalo i smijalo se. Ona baci hitar pogled u odraz njegove zlatnoriđe, po ramenima prosute kose, i pomisli kako neobično škotski izgleda na tom ultra modernom mestu. Dok je živela u Londonu, nikad nije videla nikog poput Angusa McInsotsha. Činilo se da i gosti hotela dele njeno mišljenje. Tu nijedan muškarac nije imao varvarsku, riđu kosu i bradu, i dva metra. Svi su ostali muškarci bili uredno podšišani i nosili klasična odela. Kad su sinoć ušli u hol, Angus je sve do zadnjeg čoveka nadvišavao za glavu. Oko njih se momentalno napravila čistina puna strahopoštovanja. Način na koji je on držao ramena i glavu, i kako se kretao i govorio, naterao je recepcionara dostojanstvenog poput biskupa da gotovo čelom dodiruje kameni pod, klanjajući se.

Englezi nisu voleli Škote. Ali arogantna linija vilice Angusa McIntosha u svakom je normalnom čoveku izazivala malodušje. On je možda bio Škot, međutim, recepcionar-biskup je video jedino potomka lordova.

Osim toga, on je bio i čuveni pisac.

Rekao joj je da se mora naći s nekim ljudima danas u vreme čaja.

-Oni će, svakako, potvrditi vašu teoriju o snobovima i nadobudnim veganima, gospođice Petrović. Činjenica je da se s tim ljudima poznajem još od univerziteta, ali i da sam čuveni pisac bio i onda. Da li čovek određuje svoje društvo, ili društvo određuje njega?

Ona je odgovorila:

-Svakako oboje.

On se veselo nacerio.

-Želite li možda reći da ti ljudi ne bi cenili moje društvo da nisam čuveni pisac, i McIntosh?

-Ili vi, onda, ne bi cenili njihovo?

On se opet nasmije.

-Nemojte biti tako strogi prema meni, miss.

-Stroga? Ali ja sam još uvek zapanjena što vi uopšte imate nekakve prijatelje, gospodine McIntosh.

-“Prijatelj” je preozbiljna reč.

-Oh, i mislila sam da mora biti neka…

-Zavežite. Najveći deo tih ljudi nije loš koliko izgleda. Šta vi, zapravo, o meni mislite?

-Ali to sam vam već više pita rekla,

-To što je neko aristokrata, ili bogat, ne mora značiti i da je apsolutno nepodesan za ljudskost.

-Pričate li o sebi ili svojim prijateljima? Obzirom da verujem da među njima nema nikoga ko nije sličan vama, aristokrata i bogat.

-Voleo bih da upoznam vaše prijatelj, miss. Koliko ih je među njima koji nisu pripadnici finih porodica iz srednjeg staleža?

-Iznenadili biste se.

-Ali vas je sam život naterao da srećete različite ljude.

-Tačno. A vi ste mogli da birate. Možda niste hteli?

On ju je posmatrao suženih očiju. Ona ljubazno reče:

-Oprostite mi, gospodine McInstosh. Ja posve shvatama da se mlad čovek iz visoke klase neizbežno kreće u društvu sebi sličnih. Vaše poreklo, prijatelji vaših roditelja, škole u koje ste išli… Sve vas je to odredilo. Pre nekoliko sam vam meseci pokušala objasniti svoj pogled na to. Čoveka određuje njegovo poreklo. Tako ovaj svet funkcioniše.

On joj ne odgovori.

-Ali time ne mislim nikakvu pokudu. Smatram da bi se ljudi trebali držati onoga čemu pripadaju. Suprotnosti se privlače samo u petparačkoj literaturi.

Kako je on i dalje ćutao, iskreno je dodala:

-Al zaista nisam mislila ni na koji način vređati vaše prijatelje, gospodine.

-To nisu moji prijatelji. Nikad u životu nisam imao to što tako nazivate. Radi se prosto o ljudima koje ponekad srećem ovde. S kim ćete se vi sresti?

-Oh, čula sam se s nekoliko njih.

-Ali vi ste napustili London pre više od dve godine. Zar nema nikoga kog biste voleli videti?

Ona se naruga:

-Hoću li dobiti slobodno veče za izlazak sa svojim prijateljima, gospodine McIntosh?

-Da li bi vas ti prijatelji bili u stanju nagovoriti da, naprimer, ostanete u Londonu?

Ona podiže obrve.

-Svakako da ne. Moji su prijatelji odavno digli ruke od pokušaja da me ubede kako je odlazak na zabačeno ostrvo u Škotskoj iracionalni postupak osobe s ratnim traumama. Ja nisam naročito povodljiva, gospodine.

On bezobrazno reče:

-Nikad mi ništa u životu nije bilo lakše nego da vas navodim na seks, gospođice.

Ona je hladno rekla:

-Ali to je jedino što upšte možete.

-Zar zaista?

Lice mu je bilo posprdno.

-Možda vas ja samo puštam da se igrate, gospođice Petrović.

-Svakako ćemo jednom saznati odgovor na to, gospodine McIntosh.

1

Dom,36

Stajala je u holu prelepog hotela s Morag. Kad su sinoć stigli, morala je dobro da pazi da ne pokaže strahopoštovanje. Hladnokrvno je hodala, i u isto vreme osećala kako bi svaki čas mogla pasti na mestu mrtva. Unutrašnjost ovakvih hotela ona je dosad viđala samo s pločnika; kad bi se golema zatamnjena stakla razmakla da neki bogati dripac prođe, i za delić joj trena pokazala Aladinovu pećinu koju kriju od nedostojnih očiju.

Nikad nije boravila na sličnom mestu. Tek joj je ovaj hotel pokazao koliko je Angus McIntosh, zapravo, bogat. Od početka je znala da je jedan od najbolje prodavanih britanskih pisaca, i svakako najbolji škotski. Osim toga, ni očevi McIntosh nisu ga baš ostavili bez prebijene pare. Njegov je deda, kako joj je rekao, prodao ostrvo državi; a ostrva ne rastu po drveću i nisu jeftina. Od Shannon je saznala da je Stari McInstosh, kako su zvali Angusovog dedu; bio u zavadi sa sinom, i svoj imetak ostavio jedinom unuku. Međutim, Angusov otac nije stigao da zbog tog zažali – on i njegova supruga poginuli su u saobraćajnoj nesreći ubrzo potom. U nedostatku mačeva, mnogi su McIntoshi ginuli prerano tokom pijane vožnje i sličnih pustolovnih egzibicija. I mlađi je sin Starog McIntosha, Angusov stric, poginuo na moru još kao mladić.

Nekada moćni klan generacijama je kopnio, i danas više nije bilo nikoga osim Angusa i Morag. Ali koliko im je bogatstva preostalo, i da li ga više uopšte ima, to Tatjana nije mogla zaključiti sve dok nisu došli u London. Kuća na litici bila je velika i puna skupih stvari, nameštaja, slika i knjiga; ali mahom su sve kuće propalog plemstva bile takve. Hladni hodnici, prašnjave zavese i pustoš soba koje se ne koriste, možda je to bila slika koja je u njenom umu napravila logične, ali, ispostavilo se, netačne zaključke. Naposletku je ispalo da Angus McIntosh ne drži poslugu iz puke opsesije svojom privatnošću, ne možda zato što nema novaca.

Shannon ju je pitala gde će odsesti. Kad je čula ime hotela, zviznula je.

-Vrlo lepo!  Priznajem da sam čula da postoji nešto što se tako zove…

-On kaže da uvek odsedne tamo kad je u Londonu.

-Ne sumnjam.

Shannon je izgledala u smislu kako-tipično-za-čuvenog-pisca-i-pri-tom-McIntosha, ali Tatjana je mislila kako to nije sasvim pošteno. Angus McIntosh je odabirao luksuz i dobru uslugu zato što je to za njega bilo podrazumevajuće. Ali razlozi iz kojih plemstvo nešto nalazi podrazumevajućim, različiti su od razloga običnog puka. Sitna buržoazija odlazi u skupe hotele zato što su skupi hoteli pokazatelj finansijskog blagostanja i položaja, ali sitnu buržoaziju uglavnom čine snobovi. Angus McIntosh je išao u taj hotel zato što nije trpeo neudobnost bilo koje vrste. On je bio plemić, i stvari je upotrebljavao, ne njima paradirao naokolo.

Kad je rekla da namerava ići u London, Shannon je uzviknula:

-Hvala bogu!..

McGonagallovi su je često gnjavili što za dve godine nije uzimala odmor, niti napuštala ostrvo na više od nekoliko sati na kopnu sa Shannon i decom.

-Ti znaš kako ja gledam na to. Stalno ti govorim da nije normalno da se mlada devojka zakopa na ovom učmalom ostrvu.

Tatjana se nasmijala.

-Ti si ceo život provela ovde. I kad si ipak otišla, nisi mogla dočekati da se vratiš, Shannon McGonagall.

-Da, ali ja sam odavde. Kad si pristala poći s nama, mislila sam da nećeš izdržati ni mesec dana. Na ovom tlu ne uspevaju stranci. Često se pitam je li s tobom sve u redu, devojko. Mora da si uvrnutija nego izgledaš kad možeš živeti ovde s nama!

Ona je slegnula ramenima.

-Oh, ne znam za to.

-Pa, ja znam. Svakako da ćeš ići u London. Trebaš da ideš u London. Da ostaneš u dodiru sa svetom. I da situacija nije kakva jeste, rekla bi ti da neizbežno negde izađeš i napiješ se. I nekog kresneš.

Vragolasto se cerila.

-Ali to ćeš svakako da radiš.

Tatjana je pogleda, ali ništa ne reče. Shannon nije odustajala:

-Hoćeš li mi uopšte reći u kakvom te svojstvu Angus McIntosh vodi u London?

-Kakvo je to idiotsko pitanje?

-Oh, znači ti si dadilja njegove ćerke!..

Veselo se smijala jer je ona crvenela, i onda se još više stidela zbog tog što crveni…

-Iznašli ste sjajan način da pred svetom prikrivate svoje gadosti. Svakako je šteta što to neće nikog zavarati.

-Uopšte me se ne tiče šta misliš, Shannon McGonagall.

-Veurjem! Cela ta farsa s molbom za nekoliko slobodnih dana! Kao da bih te uopšte smela odbiti! Angus McIntosh bi do naveče bio ovde i napravio masakr!

-Svakako da ne bi, šta pričaš?

-Ah, ali ti uopšte ne znaš šta znači usprotiviti se McIntoshu.

Ona to oćuti. Želela je da može reći: ponekad mislim da nema ničeg što tako dobro shvatam, Shannon McGonagall.

1

Dom, 35

Stajala je dlanovima oslonjena o skupocenu komodu od crvenog ružinog drveta i noge su joj podrhtavale. Nije je lagao: njene su gaćice ležale rascepane do njenih cipela. Pokidao ih je s lakoćom za kakvu je uvek mislila da se specijalno lažira za filmske kamere, i u stvarnosti nije izvodljiva. Ali šta je za muškarca poput Angusa McIntosha bilo pocepati njene fine gaćice od tako tankog materijala da poput vode teku između prstiju? Ona je uvek imala besprekorno donje rublje. Smatrala je da se po tome poznaju devojke iz dobrih kuća. Na uvrnut je način dobar veš bio dužnost spram sopstvene porodice.

Ali, čovek koji ih je pokidao nije video ništa osim svoje želje.

Samo su malograđani marili za odeću. U mentalnom sklopu jednog plemića, ručno rađen, skup veš; muzejski nameštaj; umetnička remek-dela i fine devojke iz srednjeg staleža postojali su samo da bi udovoljili.

Građanske su porodice od svojih domova i života pravile hramove. Aristokratija je sve uzimala na upotrebu.

Znala je da bi se morala osećati poniženo. Ali njeni skliski dlanovi, mišići njenih bedara koji su podrhtavali od napora, njeno oznojeno čelo i plitki, bolni dah – to je sve besramno uživalo.

Čim su Morag i Rory otutnjali stepeništem na sprat, on je zalupio vrata i prislonio je uz tu komodu. Rekao je, otkapčajući se za njenim leđima:

-Znam da sam vam juče obećao potrošiti život na tucanje s vama, gospođice Petrović, ali čini se da je moja hitnja sada još deset puta veća. Naprosto me niste smeli ostaviti da čekam.

Jeknula je kad ju je grubo pritisnio sobom, terajući je da polegne po klizavoj površini drveta. Bio je težak kao nebo, i jedva ga je izdržavala na sebi. Osetila je kako joj se vruće suze prelivaju preko trepavica kad joj je bešćutno razmakao noge i stavio dlan među bedra. Nikad se u životu nije postidela svoje želje, ali sad je gotovo mrzela reakciju svog tela. On reče:

-Ali ne izgleda da vam moja žurba pravi probleme, miss.

Za časak je njen gnev uspeo odgurnuti želju u stranu, i ona ga sočno i glasno opsuje. On se isceri.

-Da to zaista mislite, gospođice, ne biste se topili u mojoj ruci.

Ona je nokte ukopala u ivice komode kad je osetila njegove prste u sebi, i zaista je i sama verovala da već beskrajno dugo vremena curi na pod. Ugrizla se za usnu i zacvilela kroz zube, bivajući posve spremna da preklinje, baš kako joj je obećao. Čula je njegov promukli glas iz svoje kose:

-Ni kučka u teranju ne bi bila željnija… Oh, ti si zaista božiji dar! Večito spremna.. Kaži mi koliko ga želiš, veštice!..

Ona više nije poznavala reč: dostojanstvo. Cvilela je:

-Oh, stavi mi ga, proklet bio!..

Koliko ga želiš?..

-Nikad ništa nisam želela više…

-Znam da nisi…Nikad nikog nisi želela kao mene, zar nije tako?..

-Oh, jeste, da…

-Ko je tvoj čovek, Tatjana? Reci mi čija si…

-Tvoja, dođavola…

-Oh, da, moja si.

Onda ju je silovito pograbio za potiljak i prislio da se povije dok se uspravljao nad njom, rastao poput boga, sve do tavanice, do neba. I već je ušao, glatko i ceo, i dok je ludački pulsirao u njenoj utrobi ona je bila spremna da mu sagradi oltar i prinosi žrtve.

 

Pograbila ga je za mišicu i provukla se ispod nje. Morala je iskoristiti taj momenat dok je stajao, u raskoraku, rukama oslonjen o komodu i duboko dišući. Ako propusti da ga uhvati dok nanovo uspostavlja kontrolu nad sobom i dok je ranjiv, drugu priliku neće dobiti. Naslanjajući se leđima na zid, jer je noge inače ne bi držale, rekla je:

-Sad sam ja na redu.

On reče, ne okrečući se ka njoj:

-Reci.

Ona pomisli: možda si bestidno kopile, Anguse McIntoshe, ali si plemenito bestidno kopile. Ti nikad ne bi pogazio svoju reč.

Rekao joj je da može tražiti od njega šta god hoće. Dopustiće da se tavanica McIntoshevih svali na zemlju, ali svoju reč neće pogaziti. Drhtavo je rekla:

-Hoću da mi date vremena. Da li me razumete, gopodine McIntosh? Nećete tražiti da dolazim pod vaš krov ni da ostavljam McGonagallove dokle god ja ne odlučim otići. A čak se ni tad ne obavezujem doći vama. I ako me još samo jednom ponizite kao maločas, izvadiću vam oči iz glave i pojesti ih tople.

Na njene reči, on prasne u smeh. Mišići njegovih leđa grali su dok se smijao kao da u životu nije bio tako zabavljen. Ona je ćutala, slušajući ga. Proteklo je neko vreme dok nije prestao i konačno joj okrenuo svoje nasmijano lice.

-Koliko ste vi ludi, gospođice Petrović? Ne pamtim kad sam se zadnji put ovako slatko nasmijao!..

-Da li ste čuli ijednu reč koju sam izgovorila, gospodine McIntosh?

-Sve do zadnje. A pogotovo zadnje. Gospođice Petrović, želim da vam ukažem svoje puno poštovanje. Ako sam uopšte mogao tražiti jedinu nedostajuću dragocenost u kruni vaše savršenosti; onda bi to svakako bilo da budete luđi i od mene. Priznajem da nisam očekivao toliko mnogo. Ali vi ste premašili moje nade.

-Znači li to da pristajete?

On se još uvek veselo cerio, ali oči su mu bile pažljive. Rekao je:

-Tražite od mene da izgaram kao petnaestogodišnjak ovde, sam, bez nade u milost veću od mrvica s vašeg stola.. Ali ja ne želim pribegavati tinejdžerskim rešenjima kad moja želja dosegne plafon a vama se slučajno ne mili doći.

-Onda nemojte.

-A kako to da izvedem?

-Vi odavno već ne tucate karlicom već glavom. gospodne McIntosh.

Gledala je kako mu se oči sužavaju.

-Ne znam čime tucam kad ste vi u pitanju, gospođice Petrović. Izgleda mi da vas tucam već mesecima, od prvog dana. Svaki je naš susret bio tucanje, i samo smo mislili da razgovaramo.

Ona za časak razmisli o tome što je rekao. Onda je oklevajuće izgovorila:

-Čini mi se da razumem šta…

Prekinuo ju je:

-Ceo je moj život tucanje sve od kad sam sreo vas, gospođice. I vi mi sad kažete da se kontrolišem?

Zakoračio je ka njoj.

-Upravo sad kad više ne mogu?

-Dali ste mi reč, gospodine McIntosh.

-Kakvu reč?

-Da mogu da tražim šta hoću.

-Dođavola! Da sam mogao i da sanjam kakav će taj zahvev biti, vi sinoć ne bi izašli iz ove kuće.

-Bez obzira.

Obrva mu zaigra.

-Vrlo dobro. Dao sam vam svoju prokletu reč. Uzdravlje vam bilo! Nemojte mi posle doći i tražiti još jednu priliku.

Ona hladno reče:

-Sasvim sigurno ne. Ništa vam više u životu neću tražiti, gospodine McIntosh.

On je neko vreme potom samo netremice gledao u nju. Onda je rekao nešto što je njoj zazvučalo kao s neba palo:

-Sledeće nedelje moram da idem u London. Da li biste Morag i meni učinili čast da pođete s nama?

Ona se zbuni.

-Pretpostavljam da bih mogla, ali…

-U pitanju je moja knjiga koja izlazi ovoga meseca. Imam sastanke s izdavačem i agentom, i još gomilama nekih blesavih ljudi čije je postojanje neizbežno skopčano s pisanjem. Morag bi najveći deo vremena morala da bude sama u hotelu. Ona ne voli ostajati sama u Londonu.

-Ne mogu vam sad odgovoriti.

-Sumnjam da bi se McGonagallovi protivili, gospođice Petrović.

-Svakako da ne.

-Onda ćemo tu stvar smatrati rešenom.

Ona ozlojeđeno pomisli: nema nikakve svrhe. Kako god pristupila tom čoveku, on je pronalazio način da svoj uticaj na nju očuva neokrnjenim. Bahatim se naredbama znala usprotiviti. Ali onda bi on počeo da govori kao vitez, i svaka je njena primedba počinjala da zvuči neargumentovano. Tukao ju je njenim sopstvenim oružjem. Nikad se nije znala protiviti učtivosti.

1