Edda Leifa Gunnarsona

On stajaše sam sred polja dimom okovanog. Umoran; od zadaha krvi zauvek pijan a večito usta suvih; stajao je i čekao.
Šta ili koga; nije znao.
Znao je samo da čekati mora.
Kako su zvali polje ovo pre nego ga Smrt svojim nazva? Šta osta od sela u fjordu u koji, sa zmajevom glavom na pramcu; jutros pristaše? Ko će ikada više zaći međ crne kosti kuća popaljenih? Pepeo žareći što umire. On nikoga više ogrijati neće u noćima mrzlim kada od gladi mahniti čopori iz šuma silaze. Ni zle ptičurine što ljudskim mesom svoj porod hrane neće se gnezditi ovde.
Ni jedan čovek nije preostao.

Koja je majka pred spavanje kose splitala onoj bezimenoj bosih peta koju je danas s braćom podelio? Kakvim ga je samo očima pogledala kad joj na pragu ubi ono golobrado muško što ju je spasti pokušalo!.. Očima plavim kao lednička jezera u praskozorje čistog zimskog dana. Nije zaplakala njima.
Još ne silova i ne pogubi ženu a da joj suzu u oku uhvati.
Narod moj, on plakati ne ume.
Ta krv što mi se za stopama cedi; to krv je i Leifa, sina Gunnarovog.
Silovah sestru svoju. Braća mi silovaše sestru našu. Ubih svog oca kad ubih njenog sred polja ovog na kome stojim.
Zmajevog pramca jutros pristadosmo da svoje pljačkamo.

U mač pogleda o koji se oslanjaše. Mač do balčaka u gustu i crnu krv ogrezao. Mač nenapojiv što večito žeđa. Kad li jedno postaše; Čovek i Mač; da li ih ikada bejaše dvoje? Kada si prvi put ožedneo; Leife, Gunnarov sine? Ono kad se prvi put na drakkar svog oca Gunnara pope? Kad prvi put ubi, pa ti braća tvoja rekoše: tek sad si muško? Tek kad se ratnikom uzmogneš zvati, tek onda i muškarcem smeš?
Ili si žeđati počeo uz vatru skalde slušajući još onda kad ni imena svoga pravo znao nisi.
Možda si se žedan rodio; Leife, Gunnarov sine.

Tad glas reče:
-Leife Gunnarsone.
Preko ramena se obazre; ne mareći. Ne pitajući ko bi to progovarati mogao sred polja ovog na kojem još jedino on diše. Ni u parama lešina ljudskih koje se u crveno dizaše nebo njena pojava ne iznenadi njega; umornog ratnika, usta suvih.
Upita tek:
-Tebe li čekah ni ne znajući koga?
Odgovorila mu je:
-Ja kći sam Oca svoga. Po tebe dođoh, da.
On pogleda bolje.
Na belom konju bela žena. Na pastuva vitkih, u dim zgarišta uronjenih nogu uzjahala žena kože kojoj su samo visoki snegovi glečera nalik. Ista rubin-vatra u oku im odsijava; ko da su brat i setra.
Ili jedno.
Ne mogaše razabrati, skoro, posrebreno zlato njene, od grive zveri s kojom se mešala. Niz gola joj bedra do kolena padaše. Na čelu mir i spokoj; na štitu, balčaku i mišici nagoj svete rune; na licu ništa: ni oholosti ni milosrđa; ni podsmeha ni prijateljstva.

Mač je držala.
Kao obećanje. Ne opomenu.
Mač napojen a sjajan kao tek iskovan.
Mač po kojem se krv ne hvata.

Htede joj reći: sestro, kćeri, majko. Nazvati je milosnicom, robinjom i gospodaricom svojom.
Iz plemena dolazeći što plakati ne ume i čije su reči teške i oštre kao i mačevi im za pasom; on nem osta.

-Po tebe dođoh; ponovi ona; po tebe dođoh, Leife Gunnarsone. Braća i otac tvoj čekaju.
Mršteći se, rekao je:
-Otac moj, zar? Davno otpremismo Gunnara u plamtećem njegovom drakkaru niz vodu. U šaku mu stavismo mač njegov; pod noge robove njegove. I moja majka ode s njime tada. Dođe li po mene da me odvedeš mrtvim očevima mojim?
-Sve vas odvodim njima. Svi se ocima svojim vraćate.
-A ti?
-Ja od Svoga nikad ne otidoh.
On okrete glavu i pogleda još jednom: paru lešina, crveno nebo, umiruće tinjanje sela dole u fjordu. Reče:
-Ne mogu s tobom.
-Zašto ne, Leife Gunnarsone?
-Mač mi je u krvi.
-Opraćeš ga.
-Hoću li oprati ruke, sestro? Činjah krivo.
Bela i zlatna; žena se nasmija; a crveno nebo preseče žežena munja.
-Pramac sa zmajevom glavom, selo u fjordu, ona kojoj nikada ime saznati nećeš a čijeg si oca i brata danas ubio… Nikad ne činjaše ni pravo ni krivo; Leife, Gunnarov sine. Ti si tek svojim putem hodio.
-Dokle me dovede?
-Do granice. Ja dođoh da te preko nje prevedem. Ne vidiš li da se smrkava? Ne vide li Sumrak kako nailazi? Nikoga više nema. Sam ostade. Vreme je da pođeš sa mnom, brate.
Samo je na tren pogled skrenuo; ili ga zaslepi štit njen i odsjaj rubina u oku. Mača koji je, neizgovoreno obećanje ispunjavajući; podizala mišicom runama iscrtanom.

Tada se nasmijao; i podižući sopstveni u odgovor; rekao:
-Skaldi mi istinu govoraše. Nema smrti časnije do smrti u boju.
Ona obode konja i odvrati veselo; skoro kao devojčicu da sluša:
-Svi ratnici ginu u boju; Leife Gunnarsone. Ja dolazim samo po najbolje.

2

Herbarium

Izađeš u majsko, svetlo jutro.
Trebaš paziti da dan ne sluti na oblake i kišu. Cvet bereš čim počne da cveta, a list pre cvetanja. Čičak je grimizan; kantarion žut i cveta do jeseni. Zova žbunasta, mlečnog soka. Pečurka raste sred vilinskog kola.
Čuvaj se klobuka jarkih boja, i odbaci sve što ti nije od koristi.
Ne svlači odeću pod lunom ćudljivom. Sutra ćeš imati groznicu, ali ne i pameti. Ostavi priče iz zapećka neukima.
Pod lunom zabuna plete varke i obmane.
Trebaš kuću u šumi, na proplanku. Nema straže bolje od grane i debla; i pažljivih očiju zverčica. Kad zorom sa praga osmatraš svetlo nebo i njušiš dan; neka ti noge ostanu na zemlji. Pazi da kakav potok teče blizu. Voda sve nosi: bol, strah, zebnju i zle namere. Nađeš li oko kuće učvoreno platno, baci ga u vodu da se vrati onome ko ga je pleo. Spali ga u vatri. Nemoj da unosiš preko praga.
Budi milostiv spram onoga što raste iz zemlje i živi pri zemlji. To su ti sestre i braća. Ne ranjavaj drvo da potpališ ognjište: poberi umrlu granu iz trave. Ne prisvajaj ništa iz obesti, i poštuj sve što si uzeo. Nauči da kažeš: oprosti, i hvala. I reči mogu biti žrtve paljenice.
Ne trebaš da prosipaš krv da bi te nebo čulo. Krv se uvek prosipa zbog čoveka. Ni zemlja ni nebo ništa nemaju s tim.
Neka ti na ognjištu uvek ima vatre. Peri lice i ruke. Nemoj da ti se gamad zapati pod krovom. Plevi baštu. Gledaj lica onih koji ti govore, osluškuj im boju glasa. Pazi da li kriju dlanove i oči. Neko ti neće reči istinu, a neko ne ume. Nauči da napraviš razliku.
Razmišljaj kad puštaš ljude sebi. Uštedi si vreme, trud i rane. Ne ismevaj dobru nameru i želju, sve i kad im ne možeš uzvratiti.
Ne uzvraćaj tek iz pristojnosti, zbog straha, ugleda i koristi. Uzvrati kad upoznaš i kad ti prija.
Pazi šta ti prija.
Kad okasniš svečeri daleko od kuće, svetlo što igra u srcu šume možda je odsjaj ćumurdžijske vatre. Ne plešu vile za svačije oči; i nikad ne plešu onima koji ih vide svukud. Bace li se kamenom za tobom dok hodaš selom, seti se toga. Ne mari za imena koja ti nadevaju. Ne osvrći se zbog šapata. Često se desi da čovek kudi baš ono što potajice želi.
Uvek se desi da kudi ono što ne razume.
Budi čist telom i glavom, i sam pred sobom. Nema osvete gore od one kojom ćeš sam sebi naplatiti ako se na to oglušiš. Ali ne uzmi olako savete i još ih škrtije davaj.
Od boljke i žeđi zavisi koji ćeš cvet uzbrati jutros.
Zato ih ne uzmi ni od mene.
Ja pričam o čajevima koji leče moje grlo, i samo mom nepcu prijaju.
Ti treba da izađeš sam.

3

Pedalj kože

Znam tačan datum, tačan trenutak kad sam zamrzeo Pata. Znam kakva je gužva bila u pubu. Znam da je bio St.Patrick’s Day. Sećam se kako su neke pijane irske budale urlale secesionističke pesme IRA-inih bombaša – šta, vraga, sećam se i koje su to pesme bile. Sećam se kako je neko prevrnuo onu besmislicu od trbušaste staklenke sa mirisnom svećom i kako se vreo vosak rasuo duž celog stola, crven poput sveže krvi. Izgledalo je kao masakr, ili oltar tokom crne mise. Kao nešto sasvim primereno rađanju demona.
Ne verujem u slučajnosti, a vi?

Danas bih se mogao zakleti da sam osetio momenat u kojem se u mojim slabinama neki važan deo otkačio. Ne kažem: glavi; jer sam sasvim siguran da to s glavom nikakve veze i nema. Na svetu postoje planski, sračunati, ledeno racionalni pomori kojima su smisao, i svrha – kad im jednom sagledate krajnji cilj – bleštavo jasni, i svetle bakljama logike. Ima ljudi koji svesno, s potpunim razumevanjem uzroka, načina i posledice gaje svoje lične demone, hrane ih kakvog su god mesa gladni i vode, ili bivaju vođeni, krajnjem cilju neopterećeni savešću ili krivicom.
Ako je vaše zlo od takve vrste i korena, vi ste sretan čovek.

Ja nikad nisam hteo da sretnem Celinu. Da mi je ostavljeno da biram, poslednje što bih izabrao bilo bi da sretnem Celinu – pored Pata. Da sam te večeri u pubu znao šta će se dogoditi trenutak pre nego me je moj nabolji prijatelj – moj brat – pozvao da se okrenem; verovatno bih radije slomio vrat nego to učinio.
Ali, okrenuo sam se; posred svih onih pijanih i ludih Iraca, sa prstom zlatne tekućine u svojoj čaši i svojom besramnom arogancijom bogatog naslednika koji zna da mu se bogovi smeše. Život je bio sjajan pola sekunde pre toga. Samo delić udisaja, treptaj – jedna vlas trepavice debljine rascepina između trenutka u kojem sam bio siguran da se bogovi na mene smeše, i sledećeg u kojem sam shvatio da mi se, zapravo, smeju.

Morate razumeti jedno: Celina nije najlepša žena koju sam u životu sreo. Da su stvari toliko banalne, onda bi ih i glava objasnila. Čak i tokom tog prvog magnovenja u kojem smo se upoznali, bio sam potpuno svestan da sam već video – a i ne samo video – devojke pravilnijih crta, lepšeg kroja usana, izdašnijih oblina. Ako postoji neka pokora za izdajništvo; ako se teret koji nosim na ramenima ičim pod nebom (i zemljom) može iskupiti; ako postoji pravilna raspodela između greha i kazne; kosmička pravda; onda je to moja potpuna, celovita svest da je Celina, mada ne najlepša žena na svetu – iako, sasvim sigurno, ne najslađa, najduševnija ili najplemenitija – u mojim očima svejedno savršena.
Ne može biti prostije. Od te večeri u pubu ja ženski rod delim na Celinu, i sve ostale.

Slepi, zahvalite bogovima. Razumni, nosite svetom glavu visoko i oholo. Vi, koji ne vidite, nećete prepoznati muziku sfera u rečima koje pet godina nisam pobio čak ni kad sam bio u pravu. Pošteđeni ste sramote da u tom glasu uhvatite notu koja me čini malim i drhtavim čak i kada sam mu otvoreno uzvraćao da iznosi besmislice i naopakosti. Vi ćete čuti srž, ali nećete propratiti sjaj u oku; nemate pojma kako su dugoprste ruke, kao u volšebnice, kojima se srž podupire i u vazduhu uobličava. Vama, koji glavom procenjujete proporcije, vrline i istinu; nikako se ne može dogoditi da vas do nogu razoruža jedna od koje ima plavlje kose i zamamnije obline kolena; plemenitijih ideala i veće nesebičnosti; mednijeg jezika i blažih kriterija. Bez vida, bez subjekta, vaša će ocena biti na pravdi bogova istinita, i znaćete da sam trebao odlučiti bolje.
Ono što nećete znati, to je da me niko nije pitao za odabir.

Jer, u trenutku kad sam se obazreo u onom sumračnom pubu, smoren irskim plebsom koji peva o porazima umesto o pobedama; sa svojih prstom skupocene, zlaćane tekućine u čaši i svojom nikad ozleđenom oholosti momka koji uvek dobije šta želi i bez saosećanja prezre sve što mu dosadi, ili mu nikad i nije bilo zanimljivo; prvo što sam video, a što je moje oči uhvatilo kao u paučju mrežu tako da se ni danas, posle pet godina, nisam uspeo rasplesti; bio je pedalj Celinine gole kože dok se propinjala na prste da okači neki mali blesavi crni kaput dvorednog kopčanja na blesavu vešalicu pored stola; delić njene kože boje alabastera ili, možda, onog kamena od kojeg su neimenovani antički vajari klesali svoje boginje rođene iz morske pene; pedalj njene kože ne duži i ne širi od mog dlana. Nakon toga, nikada nisam poželeo ništa više nego da svoj dlan stavim na to mesto; da pod njegovim reljefom osetim toplinu koja ga čini živim, pokretljivim, jedinim. Ponekad, kada su noći naročito teške, kada egzotični mirisi mojih beskrajnih karavana pod nebom stranih pustinja i njihove čudne, drugačije žene mošusne puti ne uspevaju zavarati glad koju već pet godina ćutim pod nepcem; tada pomislim da bi mi bio dovoljan samo jedan put, jedan dodir mog dlana na golom pedlju Celinine kože kojim bih uhvati smisao.
Ne kažem, nit verujem, da bi mi to olakšalo. Možda bih bio čak još i gladniji.
Ali možda bih znao zašto.

Staza duž naprslih kamenih ploča je prekratka. Ona me ne može osloboditi ni razrešiti nada za koje bih lagao kad bih rekao da ih ne očekujem, a koje su možda tek varka, iluzija. Pet godina sam dolazio u ovu kuću, u poset svom najboljem prijatelju i njegovoj ženi, i njušio vazduh. Lešinarski vrebao svaki trenutak ne bi li uhvati nagoveštaj nesreće, usahle naklonosti, zla. Demonski paroščići koji su pre pet godina načinili rascep tamo negde pri dnu mojih slabina, danas su oštrovrhi bodeži što ruju po zjapećoj, živoj rani. Ja nemam ni stida ni srama. Smrt čoveka kojeg sam pola svog života smatrao bratom za mene je bila ekstatični nalet trijumfa koji nikakav sumpor pakla ne može dovoljno da naplati. Ni suzu nisam pusti za Patom. Vest o njegovoj nesreći učinila je da mi usta ovlaže kao i onom vampiru koji mi urla u grudima. Prvi put posle pet godina, i jednog venčanja u srednjevekovnoj seoskoj crkvi na vlastelinskom imanju, ja sam se od srca nasmejao.
Ali, pa šta sad.

Bio sam jedini i koji je, dok su svi nazdravljali, čučao u noći među nadgrobnim pločama nepoznatih, i ridao.
Kad čovek živi dovoljno dugo na svetu, nauči da postoje kosmičke pravde, i kosmičke pravde.
I da ljubav, takvu kakva je, ne moraju na svojim paperjastim krilima nositi serafimi s rupicama na obrazima. Strele koje poleću s njihovih lukova mogu imati vrhove umočene u žuč, pelin i otrov.
Mogu ih odapinjati demoni opnastih krila i krivih kandži i rogova.
Čovek može hoditi božijim svetom i biti vampir žedan krvi pod pedljom nečije tople kože.
A voleti.
Voleti.

Ona mi otvara vrata, i kaže:
-Hej. To si ti. Dugo te nije bilo, zar ne?
Nikada me nije bilo, zar ne, hoću da odgovorim.
Ono što kažem, jeste:
-Pa, sad sam tu.

2

Pogled

Ako bi mi, milošću bogova, zapao trijumf da svetom pokazujem otelotvorenje svega čemu stremim i protiv čega lajem, pomislio je mladi doktor; onda bih molio samo za jedno: ovu ženu.

Sa prozora svoje ambulante posmatrao je staricu istim onim fasciniranim očima kao i svaki retki put ranije. Kažu da je teško skinuti pogled sa lepote, ali kako je bizarno tek druga strana ogledala; možda je i zanesenost ružnoćom potpuno razumljiva. Čovek će opčinjeno zuriti i u jedno i u drugo.
Ta je energija od iste loze i korena.

Nije trebalo dokaza jačeg od površnog pogleda na ženu da bi vam njena sudbina postala kristalno jasna i očigledna. Izraz arhetip tu je gotovo neprimeren. Hiljadu godina ljudska se mladunčad zastrašuje ovakvom vrstom ružnoće; i dete koje sutra rodite, verovaće vam na reč. Ono se neće dati zavarati kućicom od marcipana – i sa druge strane proplanka nanjušiće garež peći.

Današnje oštrooke Snežane nemaju respekta spram sirotih, guravih torbarki koje im dođu na vrata; i ako ste dovoljno naivni da se pouzdate u njihovu bolećivost, najverovatnije će vam jabuku zgurati u grlo.
Ali to nije bio evolucijski domet koji je on cenio.

S ponosnim beskompromisom svoje mladosti, verovao je da napredak koji tek razrađuje predrasude; umesto da ih eliminiše; nije nikakav napredak.
Pomislio je to baš u trenutku kad je prva kamenica poletela.

Nije to bio velik kamen, više blatna gruda; i ruka koja ju je hitnula nije bila dorasla želji; ali nije se ni radilo o posledici. Već o uzroku. Mladi se čovek trsio da zadrži mirno lice. Kad je prvi put, po svom dolasku u selo, prisustvovao sličnoj sceni; reagovao je na hvalu svojim godinama, odgoju i obrazovanju. Istrčao je napolje iz ambulante i rasterao osionu, bezobraznu dečurliju. Pobegli su čoporski: tek toliko da mu nisu na dohvat ruke i dovoljno blizu da bi čuo svaku pogrdu koju mu dobacuju. Znajući da se riba čisti od glave, nije se raspitao o njihovim roditeljima. Umesto toga otišao je pravim autoritetima koje jedno selo u nedođiji može imati. Nije pomislio ni trenutka – tada, dok se tinta na njegovoj krasopisnoj diplomi još nije valjano ni osušila a staž na prvom radnom mestu karijere još uvek brojao danima – da njegov postupak neće doneti ploda; i ni u ludilu kako ga, možda, neće razumeti. Zar učitelj, sveštenik i doktor nisu svetionik razuma u jednoj zajednici koja živi pri zemlji i od zemlje; sveto trojstvo kojem se bespogovorno veruje i klanja? On nije sumnjao ni trena.
Možda je baš zato razočaranje bilo toliko veliko.

Sram ih bilo; pomislio je srameći se sebe što se njegov revolt najposle sveo na malograđansko negodovanje kao da je u pitanju ružan rečnik kojem je svedočio. Ali naprosto nije znao kako bi jezgrovitije uobličio svoju osujećenost. Sram da ih bude, slepce. Ta se reč toliko često rabi da se već odavno olinjala do neprepoznatljivosti. Niko više, valjda, ne shvata pravo značenje srama. Ali nikako drukčije do sramotom nije mogao imenovati ponašanje kojim je selo maltretiralo tu nesretnu ženu.

Eno je tamo, mislio je, gledajući kako joj se sitni lik udaljava stazom. Možda ima i svih sto godina, e, a ko bi to sa sigurnošću znao? Čak i ona? Ako sto godina živite takvim životom, možda odlučite da više ne brojite. Znao joj je kuću, skrajnutu na rubu sela i zarasle staze kojom se nigde ne stiže i niko je ne koristi. Kućerak čađav ko i ona; uleglog krova od trule slame. Koliba u kojoj čovek ni svom psetu ne bi dao da prespava. Ali ta žena nije imala čime da nahrani pseto. Kad god bi je ugledao da ide selom nekog je vraga teglila na grbavim leđima: naramak suvog granja; šareni torbak; snop paprati. Pod teretom, čelo joj se priklanjalo kolenima. Vukla je stazom onu ćopavu nogu kao da je privezala nečiju tuđu.
Ono što još nikad video nije, bilo je lice.
Pramenje kose sive i bele kao kudelja uvek joj je visilo pod maramom kao dronjava zavesa; mada je išla pravo, vukući zlosrećnu nogu; ali ne sapličući se i ne oklevajući. Pomalo je sumnjao da ide po mirisu, ne po očima. A ako je to bilo tačno, onda je njušila nešto što njegov nos nikad ne bi mogao; jer koraku joj nije smetala ni kamenica ni pogrda. Musava seoska dečurlija klatila su joj se za repom kao pokora. Ako bi na putu susrela kakvo odraslo čeljade, ono joj se sklanjalo. Jednom je gledao kako nakostrešena a poleglih ušiju mačka sikće na nju vukući trbuh po zemlji; i svugde na puškomet seoski bi psi onemeli dokle god ne bi zamakla na krivini.

To ni Grimmova braća ne bi zabuncala.
Ostavivši svog Andersena tamo gde mu je bilo i mesto; u vrućem, od instinkata slepom i bezglavom detinjstvu; mladi je doktor postavio prava pitanja pravim ljudima. Ko je ta žena? S kim živi? Ima li rodbine? Ima li primanja? Je li ju neko obišao? Šta jede? Da li ima šta da jede? Zašto joj selo ne popravi kuću? Šta rade ti roditelji kad puštaju da im se dečurlija na ulici baca blatom i kamenjem po ljudima? U kojem veku i svetu vi živite? Šta vam fali, srca ili pameti?

Taj odvratni mali pop što balavi nad svakom suknjom; kasno je saznao od kog traži odgovor. Ima obraza da nedeljom sa propovedaonice proriče pakao ognjeni preljubnicima, dok on sam gori u skarednoj požudi. Onaj ko se jutrom budi u vlažnim čaršavima, poslepodne će biti najvatreniji zagovornik telesne čistote. Učitelj, sa onim njegovim kao lenjirom izvučenim razdeljkom i opsesivnom potrebom da vrhove penkala slaže u istoj ravni; a čija žena ne izlazi iz kuće dok joj modrice ne počnu žuteti – koji je odgovor tražio od njega?
Sveto trojstvo.
Prihvatajući rizik da počini blasfemiju, mladi je doktor odlučio istupiti.

Došavši u selo, bio je siguran u svoje stavove taman onoliko koliko mladost, obrazovanje i svest o sopstvenoj pameti mogu biti. Za razliku od nekih ljudi koje je znao, njemu izazov započinjanja prakse iza sedam gora nije predstavljao razočaranje. Nije mario za slavu, novce i poklopce. Iskreno, iz dna svoje humane, saosećajne duše, on je verovao u pomoć čoveku.

Zabludeli i oni nikad pošli tim putem neće ga sprečiti. Andersen je ostao ležeći zanemaren u fioci s njegovim dečijim dokolenicama. U spuštenim glasom ispričane priče o porodičnom belegu Onih Koji Vare U Kotlovima ionako je slabo verovao.
U priče moralno manjkavih nije verovao uopšte.
Kad je navukao zavesu i okrenuo se od prozora, dublje nego ikada ranije, upravo u srži svojih kostiju, osećao je da je sujeverje jedno od smrtnih greha.
Bio je spreman da unese nov red u svete knjige.

Vrata su se otvorila uz škripu nikada podmazanih šarki.
Prostorija je imala težak miris jedne bez prozora u kojoj se bar vek spava mrtvim snom; i u kojoj spavači podvijaju pod sebe sve četiri noge. Mošusni miris zemlje, suve trave što i u smrti miriše na zemlju i repa bliskog zemlji i u životu i u smrti.
Starica je sipljivo udahnula uživajući.
To je bio miris koji je poznavala, miris njenih sopstvenih sukanja.
Šuštanje slame, nespretno podizanje na tanke, krive noge. Pružajući ruku krivu poput kandže da pomiluje rogatu glavu; žena je protepala:
-Milo babino, rođeno…
Meko meketanje u odgovor i hrapav i zahvalan jezik koji joj liže dlan.
Nad gornjim pragom vrata mesec je sedeo okrugao i žut kao dukat tek izašao ispod čekića.
Zagrčući blatom poprskane skute, žena je opkoračila životinju usahlim belim butinama. Dve reči prošaptane u crno jareće uvo.

Pod kotlom je tinjalo, a sestre čekaju.

1

Anomalija

Dan kada je Mary Thibodeau uvidela grešku u sistemu bio je mračan i kišan.

Nalazila se ispred prodavničice u ribarskom selu u kojem je odjednom shvatila da joj je nestalo cigareta. Bila je slab vozač, dozvolu je dobila već sa trideset godina; i svaki put kad je morala negde ići kolima po lošem vremenu; postajala je nervozna. Putevi su tog dana bili gadni i klizavi, a deca u onoj predškolskoj ustanovi u kojoj je jutros čitala svoju knjigu, cmizdrava; pa su roditelji insistirali da se čas završi ranije. Što se nje ticalo, to je bilo u redu. Mrzela je javno eksponiranje; a pljusak duž vrletnih priobalnih drumova bio je zadnji trenutak u kojem bi tako nešto poželela.

Kasnije je mislila da je sve to od početka imalo smisla.

I ranije je prolazila ovim mestom ali nikad se pre nije zaustavljala. Cigarete je mogla kupiti u onom ogromnom supermarketu na izlasku iz grada. Najposle, uvek je mogla ostvariti pretnju koju već godinama obećava Agnes, svojoj agentici, kako je jednom zasvagda gotova sa promocijama po obdaništima. Možda je bila dečiji pisac, ali nije bila i klovn.

Međutim, nije uradila ništa od toga; i zato se zatekla u ribarskom seocetu stisnutom na litici, po strašnom pljusku, ispod nadstrešnice sa koje je lilo; i shvatila da na drugoj strani ulice gleda svog muža u kolima sa nekom veoma mladom ženskom osobom.

Naprosto glupavo, ali glavni razlog zbog kojeg je zaključila da se radi o Willu; bila je boja devojčine kose. Will je voleo plavuše, a bio je dosledan čovek.

Na trenutak je stajala tamo kao kakva prepadnuta usedelica koja je upravo uhvatila seoskog vikara u kompromitujućoj situaciji sa dečakom. Ali nije bilo nikakve sumnje: to je Will. Automobil se jedva nazirao kroz kišni mlaz, međutim, ona je imala radar za Willa i za sve što mu je pripadalo. Istog momenta kad je pogledala, prepoznavanje ju je udarilo u pleksus: elegantna, lucidna linija francuskog vozila; s mužjačkim ponosom održavana šasija koja prosijava bleskom čak i tokom najstrašnije oluje veka; rubincrveni a kos ugao svetala poput očiju zakukuljičenog azijatskog asasina. Isti je prizor posmatrala svaki put kad bi se Willov automobil zaustavljao na prilaznoj stazi njihove kuće. Zaista nije morala trepnuti da otera kišu iz očiju – mada jeste – da bi pogledala u staklo i da bi je položaj muškarčevih ramena i način na koji je naginjao glavu konačno dotukao.

Trepnula je, i taj gest kao da ju je u isto vreme i odmrzao. Podižući kapuljaču a pognuvši glavu pod kišom, otrčala je na drugu stranu, prema svom automobilu.

Ruke joj nisu podrhtavale dok je otključavala vrata i palila cigaretu. Vozila je onako kako je to radila od prvog dana: pažljivo, obazrivo, ispod svakog ograničenja; načinom kojim voze nenavikli i ljudi koji ne vole voziti, a kakav ostali sudionici u saobraćaju mrze iz dna duše. Kad je pogledala u retrovizor, videla je sivu težinu kiše na zadnjem staklu i svoje oči, suve i mirne.

To je bilo neobično.

Ona nije imala izgovora za koje bi se hvatala. Nije imala na raspolaganju niti jednu od onih smešnih racionalizacija koje druge žene rabe u ovakvim slučajevima. Ni Will ni ona nisu bili druželjubivi. Mlada žena u Willovim kolima nije mogla biti daleka rođaka ili poslovna saradnica. Nikakav posao nije mogao odvesti Willa u taj ribarski gradić u kojem je civilizacija dosegla svoj zenit Heinz-ovim kečapom u bakalnici. Willov i njen brak nije bio jedan od onih u kojima žena nikad tačno ne zna čime joj se muž bavi, koliko ima na svom bankovnom računu i kuda odlazi kad nije s njom. Will nije bio radoholičar. Nije bilo ohlađenih večera i postavljenih stolova na kojima se cveće sparušilo dok žena, zarozana od previše vina, plače da ne mora više gledati u sat. Nikad u osam godina svog braka Mary Thibodeau nije posumnjala ni zadnjim delom svog bića kada bi joj muž rekao gde ide i s kim, i kada će se tačno vratiti.

S druge strane, ona nije sumnjala ni sad.

Elementarno, dragi Watsone.

Will je bio dosledan čovek. Njegovi su postupci uvek imali savršeno jasne i razumne razloge. Zar to nije upravo i bila ona stvar koja ju je njemu privukla? Nikad se ne bi udala za Willa da je bio kakva neodgovorna umetnička duša, naprimer. U svemiru je mogao postojati samo jedan logičan odgovor na pitanje zašto Will ovoga trenutka nije tamo gde je rekao da će biti, sa ženom koju Mary Thibodeau lično ne poznaje.

Dok je pažljivo vozila uz ogradu koja je delila cestu od provalije i urlajućeg mora; najviše od svega ju je čudila istina da je u jednom tako besprekorno doslednom mehanizmu kao što je bio njen brak s Willom, upravo otkrila anomaliju.

Savršeno funkcionalne stvari imaju potku od čelične logike. Ako se pridržavate pravila, naprosto morate dobiti željeni rezultat. To je bila mantra kojoj je celog života slepo verovala. Ona je sve radila prema uputstvu. U svojoj trideset i šestoj godini još uvek je imala kilograme iz gimnazije. Njenu su kosu, ten i nokte održavali profesionalci. Nikada nije dozvolila sebi da se preobrazi u jednu od onih žena koje hodaju kućom u pocepanim čarapama, prljavim trenerkama i lošim zubima samo zato što više ne izlaze svakog petka i već su prebrodile brigu zvanu lov na alfa mužjaka. S druge strane, mada je bila pametna, to ju nije odvela u suprotnu krajnost. Nikad joj zaveka nije palo na pamet da se poziva na žensku emancipaciju kao odgovor na pitanje zašto se kuća ne održava ili kuhinja nikad ne koristi. Na braku se, kao i na svemu ostalom u životu, moralo raditi. Ako ste hteli da se vaš čovek svake večeri željno vraća kući, onda ste i kuću i sebe morali učiniti poželjnim.

Osam godina, do ovog pljuska na cesti uz liticu, Mary Thibodeau je verovala da je ispoštovala celu proceduru.

Proces je negde omanuo.

Kako to nije bilo nešto sa čime se bila voljna složiti, Mary je odbila da prihvati rezultat. Zapitala je sebe: ako zaključak ne valja, može li biti da nešto nije bilo u redu sa premisom?

Stigla je kući u prerano palo veče. Kiša nije jenjala, ali sad kad je mogla izaći iz auta, to više nije bilo ni od kakvog značaja. Mnogo joj je više smetalo što se činilo da ceo njen ljupki, u grmove i puzavice urasli cottage, više nema smisla. S gorućim je ushitom pre pet godina odabrala ovo mesto. Dok je prolazila sobama, paleći svetlo jedno za drugim, stalno je pokušavala negde otkriti izvor zla; uzrok zašto su stvari pošle u ovom pravcu. Gledala je i gledala, i ma koliko se trudila, nije videla ništa. Sve je bilo kako bi trebalo biti. Njeno je cveće bujalo životom po saksijama. Grozdovi čaša sa kuhinjske tavanice blistali su kao i uvek. Willu drago jelo, koje je još jutros pre polaska napola pripremila; čekalo je na mestu na kojem je trebalo: tamo gde ga je još samo valjalo gurnuti u pećnicu i završiti. U ogromnom ogledalu u kupaonici pogledala se sa svih strana. Uska je suknja pratila liniju njenih bokova i struka gimnazijalke; koliko juče opeglana kosa, sjajna kao sa reklama za šampon, besprekorno je padala niz njena leđa. Ni jedna joj se trepavica nije razmazala.

Nigde nije bilo nikakve greške.

Način je bio ispravan.

Dok je završavala večeru, razmišljala je kome bi se trebala zahvaliti. Po prvi je put shvatila u kakvoj se dilemi nađe ateista kad oseti potrebu da zahvali proviđenju. Vernici nemaju takvih problema. Neka prilježna vernica sada bi rekla da je to bio prst samog gospodina našega koji ju je tog dana zaustavio u onom seocetu što je bazdilo na ribu. Da je pljusak bio način na koji joj je bog omogućio da uvidi svoju zabludu. Da su misteriozni putevi gospodnji.

Kako Mary Thibodeau nije bila vernik, ipak; ona je stvarima prišla na drugi način. Odgovore koje je dobila protumačila je kroz prizmu uloženog truda. Da je njena posvećenost bila manja; možda bi protekla desetleća pre nego bi uvidela da je u krivu. Ili ne bi, čak, nikada ni shvatila.

Najposle je ispalo da ima da zahvali samoj sebi.

Postavila je escajg, poravnala ivice stoljnjaka i upalila sveću. Bila je zaokupljena popravljanjem karmina kada je čula Willov auto na prilazu. Pogledala je na sat, iz čiste navike; i, kao i uvek, shvatila da ne kasni.

Ali po prvi put u osam godina nije joj na um palo ništa drugo dok je slušala kako Willovi koraci kotrljaju šljunak približavajući se. Nije se više sećala one večeri kada joj je prišao u studentskom baru i kad je porculanski plava boja njegovih očiju naterala njeno srce da preskoči otkucaj. Nije više pamtila kako je bio prvi muškarac s kojim nije morala odglumiti orgazam. Više nije osećala da su podelili bilo šta što su ikad zajedno učinili. Nije se sećala nežnosti; onih momenata kada bi im se prsti isprepleli a oči srele tokom vođenja ljubavi; malih, svakom osim supruzi nebitnih pokona koje je vadio iz džepova po povratku kući; poverenja i poštovanja. Nije osetila drhtavicu kad je čula Willov ključ u bravi kao svako prethodno veče zadnjih osam godina.

Sve što joj je bilo na pameti tada, bio je potpun, sveprožimajući osećaj pogrešnosti.

Ali ne u načinu. Ne u sistemu.

Kada je ušao u trpezariju, dočekala ga je kao i obično: sedeći u čelu stola, nasmešena. I on se smešio, i već je zaustio da nešto kaže, možda: zdravo, ljubavi, kako si; kao i uvek. Onda mu je pogled pao na tri identična, uredno jedan uz drugog poslagana kofera, odmah uz stolicu koja je, od samog početka, bila njegova.

Rekao je:

-Šta je to?

Mary Thibodoeau sa mesta na kojem je sedela zapravo nije mogla videti svoj odraz u staklu vrata za njegovim leđima; ali osećala je da joj se smešak ne dotiče očiju.

0

Pozdrav

Ako misliš da sam ti se došla pravdati, Martine; razmisli bolje.

Naravno da misliš. Postojalo je vreme kad te nisam morala pogledati da bih znala o čemu razmišljaš.

Kako samo mrzim tu kretensku rečenicu.

Sav onaj gnjecavi, bljutavi holivudski merde zasniva se na jednoj od takvih, i sličnih. Sudbinska predodređenost. Karmička povezanost. Prerađena antička metafizika o savršenim uklapanjima i ljubomori bogova. Instant-romantika zasnovana na pogrešnim premisama, krivo tumačena i u zle svrhe korištena; temelj je na kojem počiva ova naša nesretna civilizacija.

Nemoj.

Onomad sam zadnji put u trideset godina slušala o tome kako te smaram svojim amaterskim, kvazi-filosofskim nedorečenostima. Ti si jednostavan čovek, rekao si mi. Dobar zalogaj, udobna fotelja, malo iščašenog sexa. To na šta trošiš svoju energiju i vreme; tako si rekao; to su samo ludosti zaludnih. Kurčenje. Infantilna potreba za pažnjom, srce – to je sav odgovor.

Želiš li čuti odgovor, Martine?

Ne postoje krivi i pravi ljudi. Tumačiti ko misli i postupa pravo a ko krivo; isto je kao i ceniti ludilo. Ili umetnost. Ko je merilo? Akademije? Diplome iz psihijatrije? Čikam te da navedeš ijedno a da ga nije osmislio – čovek. Kusi, bezrepi čovek; koji svakih sto godina svoje u kamen uklesane istine izvrne naglavce. Ne priznajem sud čoveka nad čovekom.

Ako razmisliš, videćeš da sam u svojoj perfidnoj, zatucanoj glavi zapravo vrelo političke korektnosti. Ja ne vrednujem nikakav čovečiji sud nad sudom sebe, čoveka.

Ni tvoj.

Zato što smo podjednaki, Martine. Ni jedno od nas nije bilo pogrešno. Ni više vredno.

Jedino što postoji, to su krivi spojevi.

Zabluda je fakt. Pogrešno tumačenje. Želja da vidiš ono što želiš. Goruća potreba da sebi dokažeš da umeš. Da si bolji od drugih; pametniji, pronicljiviji. Da si upravo ti razotkrio tajne svemira.

Jedini je fakt naša potreba da ne priznamo grešku.

Trideset godina suživota.

Trideset godina suludog ponosa koji nije dao da priznamo grešku, Martine.

Danas sam došla da se konačno povredim. Ne tebe. Ne svoju ljubav spram tebe. Došla sam da svom Egu pljunem u lice kako sam trideset godina besramno lagala. O tome kako je naš spoj bio pogrešan od početka do kraja. Kako je pogrešan bio svaki trenutak tokom kojeg sam mislila da sve to ima smisla. Da je moja lična nesreća prolazna i zanemarljiva; proizvod situacije, lošeg sticaja okolnosti, besparice, životnih problema; uranka na levu nogu. Da smo ti i ja, Martine, jači; bolji; lepši.

Da smo iz nužde nesretni.

Iz one nužde koja najposle opet porodi sunce.

Ja više neću, Martine. Danas sam ti došla reći kako te nikad nisam volela. Volela sam ideju o tebi. Volela sam sopstvenu projekciju tebe. Volela sam predstavu o našoj ljubavi.

Volela sam laž, Martine.

Niti koje su nas vezivale tanje su od paučine. Od tebe nikada nisam doživela razumevanje. Nikada nisi osetio za moje potrebe. Nikada nisi zaista shvatio šta mi je na pameti; čemu težim; zašto me raduju stvari koje me raduju; zašto govorim to što govorim. Pazi, obrati pažnju.

Ja te ne krivim. Ništa ti ne prebacujem. Niko nije ni kriv ni prav, sećaš se?

U sebi samom nikada nisi ni nosio uslov da me voliš, jer me nikada ne bi mogao razumeti.

Jer si ti, prosto, drukčiji čovek, Martine. A suprotnosti, one se privlače samo u petparačkoj literaturi.

Ni ja nisam volela tebe. Za mene, ti si, prosto, bio – drukčiji čovek.

Taman onoliko koliko sam i ja tebi bila drukčija.

Znam da si očekivao da dramim, padam u vatru, ridam. Znam da si čekao scenu. Priliku da se još jednom dostojanstveno ogradiš. Ono što ne znaš, Martine, to je da su sve moje suze isplakane noću pod jorganom još odavno.

Nisam se došla pravdati tebi.

Trideset godina laži i nejači. Trideset godina gušenja svoje prave naravi; kakva god da je. Možda smešna, možda infantilna, verovatno sebična. Ali takva kakva je.

Danas sam došla ovamo da molim za oproštenje – sebe. Došla sam sebi da se pravdam, Martine.

Ti vidi šta ćeš.

Ja želim da umrem kako nikad nisam živela: mirna sa sobom.

Ustala je podupirući se rukom.

Vetar je bio prejak za njene kosti. Ali mislila je da može izdržati još tren.

Još samo jedan.

A onda je bilo dosta.

Nije se osvrnula dok je odlazila stazicom između grobova.

0

Sve o Evi

U prijemnoj kancelariji neimenovane državne službe grada kojeg je bolje ne imenovati; zvoni telefon. Brižni komšiluk prijavljuje porodično zlostavljanje. O čemu, konkretno, pričamo?

Muž lak na ruci i žena koja redovno beži iz kuće; usred noći, bosa i plava (nije reč o frizuri). Delatnici neimenovane službe neimenovanog grada postupaju prema prijavi. Odlaze da bace svoj stručan pogled na poprište zločina.

Zatiču: kuća, ko i sve druge u ulici. Bračni par, rane četrdesete, ni nepismeni ni obrazovani. Po jus-u. Ko i svi drugi u ulici. Standard koji ulicu određuje. (Sa svrhom naglašeno). Nakon pola sata razmene informacija, situacija jasnija. Podaci za dosije: deca skoro već obrkatila. Ćerka i udana. Žena, u stalnom radnom odnosu s primanjima kojima, doduše, ne bi mogla platite bahanalije na Ibizi; ali dovoljnim za lebac; uzevši u obzir da je u izričitom posedu kuće pokojnoga ćaće dve ulice dalje. Mlada delatnica neimenovane državne službe gunđa za sebe: i bejaše. (Ona se još uvek premišlja da li da uzme stambeni kredit na dvadeset pet, ili trideset godina i da li je poštenije ostaviti u zelenaškom dugu decu ili unuke. One koje još ne sme ni da planira.) Dolazeći na crime scene imala je žučnu raspravu sa kolegama. Mlada, fakultetski obrazovana, odrasla na E. Yong i tribinama nevladinih organizacija, privatno se poznavajući sa glasnogovornicima manjinskih, osveštenih, liberalnih, pro-evropskih grupa; upravo se stidela mržnje koju je spram tih zatucanih matorih drkadžija osetila. Pitala se: je li to nešto što dođe s godinama? Kako neke stvari mogu prosto ulaziti u rok službe? Pa ne broje tikve po vašarima!.. Ona sve zna: i da je posao težak i nezahvalan; i da svako ima svoje granice. Slušala je o teretu razočarenja, gubitku vere u sebe i druge, sistem i boga. Koliko god se trudila, ne nalazi im opravdanje. Debele guzice, misli; sve što ih još zanima jeste da plata redovno legne svakog meseca! Broje dane do penzije popunjavajući formulare između dve puš-pauze! Za koliko sitno najposle kupite čoveka koji se prodao? Ona kaže sebi: pre ćeš crći nego ispasti takva. I smrt je bolja od potpune ravnodušnosti. Od te ogavne dosade.
Od ravnodušne dosade spram patnje živog čoveka.

Onda je izašla iz auta, i stala pred ovu ženu; ni mladu ni staru; ni pismenu ni neuku; ženu sa sopstvenim hlebom u rukama; ženu koja nije imala ni toliko srama da slaže kako je pala niz stepenice. Zašto ste došli, pita ih ona. Ko vas je zvao? Taj gnev pravednika nije gluma. Ona je iskreno, svim srcem uvređena što je neko (ma ko!) bio dovoljno drzak da pomisli kako u njenom braku, eventualno, ima problema. Jeste, da; kaže; on s vremena na vreme popije koju. Pa? Pre dve godine ostao je bez posla. Ko sme da mu zameri? Zar nemate srca? A i kako bi? Baš briga vas. Vaša plata dolazi svaki mesec. Pa šta i ako ju ponekad udari? Ona priznaje da je uglavnom sama za to kriva. Sigurno nije s kruške pala, zna ona svog čoveka. Zar se nisu zabavljali godinu dana pre nego se za njeg udala? Nije njen čoek tamo neki peder. Uvek je bio muško. Nikad nije dao preda se. Pravo muško teško trpi da ga žena izdržava. Kad se udate, mlada damo, onda ću da vas pitam. Uostalom, šta vi, u stvari, hoćete? Dolazite ovamo da vas komšiluk gleda… Šta će svet da kaže? Šta će mi deca reći? Jeste li vi majka? Imate li svoje dece? Onda mi ne pametujte. Da ostavim oca svoje dece? Jeste li sišli s uma? Pa ko da bi decu s njim pravila da ga ne volim! Čujte sad, i prenesite to tamo onima što su vas zvali, umesto da gledaju svoja posla… On je dobar čovek. Nije on loš. Samo nekad, pa, ljudi smo, božemeprosti. Nisam ni ja svetica. Ne znate vi kakva ja mogu bit. I onda, šta? Pa i da me udari, neka je. Valjda se zna ko je muško u kući.
Ne pravite mi više sramotu pred ljudima.
Nemojte mi više dolaziti.
Idite.

Pamfleti u blatu provincijske uličice. E. Yong u vidu lastinog repa; ne plašeći se letenja više. Kompletna filozofija ženskog pokreta do nogu poražena pred večitim argumentom.


Ljubav i stid pred svetom.


Treba nam više tribina, misli mlada delatnica neimenovane službe.
Ono što nam treba, jeste jedan sveobuhvatan program koji bi se ticao ne naprosto osveštenja žene, već društva u celini.
Treba nam…

Iz čudnog razloga, odjednom želi prokletoj kučki razbiti zube.

0