Snoviđenje, 1

Katlin je stajala na dohvat iza stolice. To nije bio tron, jer Eogan još nije bio kralj, a ako mu je blizanku za sve ove godine sasvim pogrešno procenila; možda to nikada neće ni biti. Tron se, naravno, nalazio u prestonoj dvorani, i na njemu je tokom kraljevskih banketa i primanja sedeo Aed, Eoganov otac. U zadnje ga je vreme retko viđala. Govorilo se da pod stare dane više zadovoljstva nalazi u postelji svoje poslednje miljenice, nego stolujući banketima. Poznavajući i miljenicu i bankete, Katlin mu je davala za pravo.

Feidlimid se nezadovoljno premestio s noge na nogu. On je uvek nešto vrljao nogama. Bio je najstariji na Eoganovom dvoru, i po pravu je trebao imati starešinstvo. Da nije bilo jednog voćnjaka punog prezrelih, zlatnožutih jabuka pre skoro pet godina; to bi verovatno i bio. Katlin je spustila pogled na svoje ruke preklopljene na mahovina-zelenom brokatu svoje haljine. Njen položaj niko osim Feidlimida nije nalazio pogrešnim. Pričali su joj da je u svoje vreme i Aed imao ljudskog savetnika. Lepi je Narod to radio, uzimao ljude za svoje potrebe.

Ona pomisli kako je ovde već toliko dugo da ih više ni u sopstvenoj glavi ne zove Elfima.

Mrzeli su to. Feidlimid ju je na dvor dočekao pljuskom preko lica, samo zato što se usudila izgovoriti to ime koje je Lepi Narod smatrao odvratnim i ponižavajućim. Niko joj nije pritekao u pomoć. Tačnije, niko se nije ni osvrnuo. Ovde su se lekcije učile na samo jedan način, teži.

Shvatila je da se položaj Eoganovih ramena promenio. To je prene. U dvorani je sad vladala savršena tišina. Katlin učini taj polukorak koji ju je delio od stolice i onda se naže nad nju. Ne okrečući se da je pogleda, Eogan reče:

-Savetniče Katlin, pridružite nam se.

Ona oseti da joj se lice zapalilo. Bio je to poziv na red, da se vrati svom poslu.

Od Eogana je udarao slab, onaj samo za njega karakterističan miris, nešto između borovine i tamjana. Bio je to miris najdublje šume koju sunce nikad nije obasjalo i u kojoj drveće, starije od vremena; upleteni grozdovi otrovnih gljiva jarkih boja, mahovina i neprohodna paprat; crpe život iz tla, ne s neba. Kao i obično, bio je obučen u besprekorno crno i nije na sebi imao nikakvog dragulja koji bi uspela videti, osim prstena od platine na kojem je prelepom, nezamislivom veštinom graviran; bio minijaturni, višekraki list tise.

Isti taj simbol, takođe od platine, njihao se sa njenog zapešća, okačen o kolut belog zlata. Koliko je znala, niko ga drugi na sebi nije nosio, jer Eogan nikoga osim nje nije vezao za sebe doživotnim dugom. Nije morao. U Lepog se Naroda izgovorena reč uzimala kao dovoljan zavet, jer su mu posledice kršenja bile preko svake moći mašte smrtnika. Samo se se ljudi morali vezati poput stoke u oboru. Ljudski zaveti nisu ništa vredeli zato što su ljudi umeli da lažu.

Dva vojnika u uniformi sa amblemom Eoganove kuće stajala su se obe strane jedne jedre, mlade, punačke seoske žene. Žena je drhtala u svojim širokim suknjama i okrugli su joj obrazi bili mokri pod povezačom kojom je pokupila gustu kosu boje kestena. Kad joj je uhvatila pogled, ženine se oči promene. Bilo je očigledno da je tek tog trenutka shvatila da je Katlin čovek kao i ona. Lice joj sine nadom, i već je napola otvorila usta, kad Katlin reče:

-Dovedena si na dvor kralja Aeda da bi služila kao dojilja. Nemaš se razloga plašiti za svoj život. Bićeš dobro hranjena i na tebe će se dobro paziti. Tvoja porodica kod kuće biće više nego odgovarajuće zbrinuta. Ne moraš za njih strahovati.

Sve je to izgovorila gledajući kroz ženu u udaljeni zid za njenim leđima. Žena propenta:

-Ali, ali…

Eogan se osvrte preko ramena ka njoj. Ona reče:

-Lord Eogan ti nema više šta reći. Poći ćeš s nekim od posluge na mesto koje je spremljeno za tebe.

Delujući u prevelikom šoku da bi ma kako reagovala (to će, znala je Katlin, doći kasnije), žena kao u snu dozvoli da je vojnici prepuste jednom jedva metar i po visokom, zbrčkanom stvoru s kožom kao u drveta. Bilo je teško reći kojeg je pola, iako je nosilo suknju. Feidlimid je sporim pokretima gladio svoju dugu bradu. Lepom Narodu retko rastu dlake po licu, i to jedino ako pripadaju Dvoru Noći. Ovde ih je bilo malo od te sorte, jer se noćni stvorovi drže sebe i sasvim nevoljko kontaktiraju s bićima Dana, međutim, Eoganova majka je bila princeza s noćnog Dvora, i on nije pravio razliku između svog roda s očeve i majčine strane. Feidlimid je bio s njim takoreći od kako se rodio.

Kad su ženu izveli iz dvorane, Eogan reče:

-Feidlimide… Je li to sve za danas?

Starac s licem satira, nakostrešene bele kose i čupavih obrva, neobično lako doskoči do stolice, i Katlin po ko zna koji put pomisli: kao jarac. Duboko se poklonio u svom skupocenom noćnomodrom kaputu zlatnih dugmadi.

-Zaista, gospodaru. Ovo je bilo poslednji zahtev.

-Vrlo dobro.

Eogan poče da ustaje. I da ustaje; sve dok se nije činilo da bi glavom mogao dodirnuti tavanicu. Imao je sigurno preko dva metra. Kad se okrenuo da izađe, Katlinine se oči na tren sretoše s njegovim. Već sledećeg momenta je sagibala glavu u naklon. Prošao je pored nje, nanovo je zapljusnuvši daškom onog čudnog, divljeg mirisa, dok mu je Feidlimid poskakivao za leđima.

Katlin još neko vreme osta spuštene glave i sklopljenih očiju. Najžalosnije je bilo to što više nije marila.

2

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.