Dom, 10

Kao i svake godine za Noć veštica, lokalna je škola spremala predstavu. Rory je već nedelju dana jurio po kući u svom kostimu vođe vilenjaka, vitlajući drvenim mačem i sa divljih konja (stolica!) pozivao svoj narod u boj protiv omraženih gnoma. Rory nije imao problem da se uživi u šta god. Obožavao je glumiti u školskim predstavama i, svakako, reč “trema” nije postojala u njegovom rečniku.

Bilo je poslepodne nedelju dana pre Noći veštica kad ga je Tatjana dovela na probu. Shannon je već ranije otišla u školu, jer je ona bila predsednik Veća roditelja, a sve su se predstave uglavnom organizovale udruženim nastavničko-roditeljskim snagama. Ova je proba bila od izuzetnog značaja i okupila je i sve mame.

Danas su se, naime, prvi put oblačili kostimi.

Stojeći pored improvizovane pozornice, Tatjana je posmatrala ozarene mame i njihovu nakićenu dečicu. Neko uzdahne pored nje i ona se osvrne. To je bila Roryjeva nastavnica, fina postarija gospođa s naočarima. Rekla je:

-Uvek je problem kad radimo predstave. Ima tako malo dece.

Tatjana se složi. Gospođa Riley je uvek bila ljubazna s njom. Smatrala je Tatjanu profesionalnom vaspitačicom, i često joj se obraćala kao kolegi znalcu. Sad je rekla:

-Pretpostavljam da je vama sve ovo smešno. Mogu samo zamisliti kako izgledaju dečije predstave u Londonu.

Tatjana pomisli: i ja. Odgovorila je neodređeno, i osetila blag stid pomešan s krivicom.

Shannon i ona su iz sprdnje ostavile gospođu Riley u njenom pogrešnom zaključku o Tatjaninom kredibilitetu. Shannon je smatrala urnebesnim to kako se na ostrvo vratila s vaspitačicom za svoju decu, nešto što ovde niko nikada nije imao. Lokalne su mame bile ubeđene da su se McGonagallovi oparili u Londonu. Za njih je vaspitačica bila hodajući dokaz prosperiteta jedne porodice. Nisu mogle zamisliti da postoje devojke poput Tatjane koje ulete u tu priču ni same ne shvatajući kako ni zašto, bez ikakve obuke ili prethodnog iskustva.

U početku je to izgledalo kao obična šala, i zaista je nije pekla savest spram mahom zavidnih i surevnjivih mama, ali pred gospođom RIley se uvek nekako stidela. Ona je već preko trideset godina bila nastavnik na ostrvu, i danas u prostoriji nije bilo nikoga ko nije ustao iz njene klupe. Bilo ju je stid da je gospođa Riley smatra profesionalcem u rangu sa sobom.

Sad joj se ljubazno smešila.

-Stalno mislim kako su McGonagallovi dobro prošli. Malo je vaspitačica koje odluče napustiti London i zakopati se na ovom ostrvu. Shannon McGonagall vas neprestano hvali. Kaže da ste joj od ogromne pomoći, i to ne samo s decom.

-Oh, pa znate… Blizanci su još mali, i ona često ne zna gde joj je glava. Hamish je stalno u pubu, a meni ne smeta da uskočim ukoliko je potrebno.

-Mnoge mlade gospođice bi u slobodno vreme radije išle na kopno ili, ako ništa drugo, duvale u svoje nalakirane nokte.

Tatjana se nasmije.

-Ali ja ne volim biti besposlena.

-Tako je to. Neka deca dobiju dve majke, a neka nemaju ni jednu.

Glas joj je bio zamišljen, i Tatjana je upita:

-Mislite li na nekog određenog, gospođo Riley?

-Ah, na koga bih ako ne na Morag McIntosh.

Pokazala je ka mirnom ćošku na suprotnom kraju prostorije.

-Kaže mi kako je zaboravila reći ocu da najmlađi razred ima danas ima čas manje, zbog probe. Gospodin McIntosh ne voli da Morag ide sama kući, i s tim se slažem. Oni žive daleko od grada a ona je još mala. Zato sam joj rekla da ga sačeka ovde. Međutim, sve mi se čini da je ovo namerno izvela. Morag je bistra kao retko koje dete koje sam srela u svom poslu, gospođice Petrović.

Tatjana trepne.

-Ne razumem. Zašto mislite da svom ocu namerno nije rekla za probu?

-Zato što je to jedini način da vidi kako ona izgleda. Ne verujem da će je gospodin McIntosh dovesti da gleda predstavu.

-Zar ona ne učestvuje?

Gospođa Riley pogleda u nju.

-Bog s vama, miss. Morag McIntosh i školske predstave?

-Ali svakako želi da učestvuje. Pogledajte samo kako gleda naokolo, kao u poslastičarnici.

-Nema nikakve sumnje da ona želi, naravno.

Tatjana reče:

-Da, baš sam budalasta.

-Naravno, ja sam je nagovarala. Uvek nam nedostaje dece za ovakve stvari, a ima uloga kao stvorena za nju. Međutim, rekla je da ne želi. Nikad ne kaže da joj otac ne dopušta. Tako nešto nećete čuti od Morag McIntosh.

Tatjana lane:

-On je sasvim lud.

Gospođa Riley je pogleda iskosa.

-Gospodin McIntosh može da bude kakav god hoće. On je uvek postupao po sopstvenom nahođenju.

-Jeste li znali kakav će ispasti kad ste mu bili nastavnik?

-Svakako sam mogla da slutim. Bio je svojeglav dečak. Ali pa dobro, svi su McIntoshi svojeglavi.

Tatjana pomisli da joj je već muka od te priče o McIntoshima.

-Ali gospođo Riley, Morag laže. Ona bi htela glumiti u predstavi.

-Znam. S druge strane, ja je ne mogu naterati.

Uzdahnula je.

-Šteta. To je dete prelepo, zar ne? Kao iz bajke. Bila bi divna vilinska kraljica.

Na pozornici iznenada izbi plač i galama. Jedan od vilenjaka je preozbiljno shvatio svoju ulogu i žestoko po glavi odalamio gnoma u crvenom kaputiću. Gospođa Riley se ispriča i ode da sredi stvar.

Tatjana je nekoliko trenutaka oklevala. Onda je pomislila: ah, dođavola!.. Otišla je do Morag.

Dete podiže oči kad joj se primakla. Nasmešila se, i postala lepša od bilo koje vilinske kraljice iz bajke.

-Zdravo, Morag. Čekaš tatu?

Ona malo pocrveni.

-Da.

-Sviđaju li ti se kostimi?

Devojčica pogleda u jednu buckastu malu vilenjakinju obučenu u čipkanu haljinu i s krilima od ružičastog tila. Još dok ju je posmatrala s drugog kraja prostorije, primetila je da Morag najviše gleda tu devojčicu.

Rekla je:

-Oh, da.

Glas joj je bio tih i nesretan. Tatjana odlučno pruži ruku.

-Dođi.

Dete je pogleda. Oči joj postaše oprezne.

-Moram da čekam tatu, miss.

-Neću te izgubiti. Samo ćemo da potražimo gospođu McGonagall jer su kod nje krojački metar i makaze. Tvoja učiteljica kaže da bi bila divna vilinska kraljica, a kraljica mora imati lepšu haljinu od svih ostalih vila, zar ne?

Dete je razrogačenim očima piljilo u nju.

-Ali ja neću glumiti u školskoj predstavi, miss. Tata kaže da sam još mala. Ne bih da ljutim tatu. Neću glumiti…

-Tata se neće ljutiti, ne brini. Kad bude video kako lepu haljinu imaš, odmah će se odobrovoljiti.

Morag nije izgledala ubeđena.

-Mislite?…

Tatjana joj se nasmeši.

Znam, dušo.

 

Sutradan je pocupkivala pred vratima učionice. Rory je bio besan na nju i celim se putem do škole durio. Rekao joj je:

-Samo male bebe neko vodi u školu! Svi će mi se smijati!

-Ne idem u školu zbog tebe, već Morag McIntosh. Moram njenom tati da dam haljinu.

Moragina haljina je bila uvreda na povredu. Još više se smračio.

-Celo si poslepodne pravila tu glupu haljinu. Nisi mi ni čitala sinoć! Ti nisi miss kod McIntoshevih! Zašto si Morag McIntosh ne nađe svoju miss?

-Zato što sam ja najbolja miss na svetu. Prestani, Rory. Zar ti se nije dopala haljina? Mama kaže da če to biti najlepša haljina u predstavi.

Rory se izdere:

-Haljina je odvratna!

Onda se okrete na peti i utrča u školu. Ona prevrne očima i požuri za njim. Nadala se da Morag još nije stigla. Ali, kad je zavirila u učionicu, odmah je spazila žaruće crvenu kosu u klupi do prozora. Tiho je opsovala. Namislila je uvaliti haljinu Angusu McIntoshu na ulici, i izgubiti se pre nego joj on pojede glavu. Jednom kad Morag vidi haljinu, on neće imati izbora. Čak je i Morag McIntosh bila obična devojčica kad se radilo o haljinama za školsku predstavu. Celo je poslepodne radila uz Shannoinu pomoć, i još dugo nakon što je ona otišla da spava. Začudo, nije bilo nikakvih komentara. Tatjana je rekla: napraviću tu hajinu bez obzira šta bi ti mogla reći, i makar šila celu noć. Shannon je trenutak zurila u nju, a onda je rekla: mislim da imam nekog tila u ormaru. Ne možeš napraviti haljinu za vilinsku kraljicu bez tila.

Kasno u noć, haljina je najzad bila gotova. Sad je ležala opeglana i pažljivo složena u velikoj kartonskoj kutiji, zajedno s plavičastim krilima i štapićem sa zvezdom od folije na vrhu. Bila je to prekrasna haljina, takva da se devojčica od sedam godina smesta u nju smrtno zaljubi. Ako je išta na svetu moglo naterati Morag McIntos da se usprotivi svom ocu, to je bila ta haljina.

Osećala se malčice obeshrabreno kad je ponela kutiju stazom van grada. Ali bilo je pošteno da pokusa čorbu koju je skuvala. Poštenije nego da haljinu lukavo uvali Angusu McIntoshu nasred ulice i besramno pobegne, ako ćemo pravo. To je bila njena ideja, i njena haljina.

Zašto se svejedno osećala kao da ide u lavlju jazbinu?

Trebalo joj je dugo dok konačno nije došla do kuće na litici. Osmotrila ju je pažljivije nego prethodni put. Bila je prastara i čudno izmeštena iz epohe, bez obzira što su sve kuće na ostrvu bile stare. Ali civilizacija se neizbežno dotakla grada dole za njenim leđima, dok joj ovde nije bilo ni traga. U posvemašnjoj pustoši i osami, stajala je stara srednjevekovna kuća na litici iznad mora… Za tren je imala dojam da budna sanja. Trgnula je glavom i nastavila.

Nakon što je pokucala, zimogrožljivo je okrenula leđa vetru. Bilo je hladno kao u Sibiru. Nije joj išlo u glavu da iko može tu živeti, od sopstvene volje. U gradu je bilo toplije, i barem je bilo ljudi. Onda je začula kako se vrata otvaraju, pa se okrenula.

Tamo je na pragu stajao Angus McIntosh, negostoljubivo držeći ruku na dovratku. Pogledao ju je kao da je pala s Marsa. Ona se hrabro nasmeši.

-Dobro jutro, gospodine McIntosh. Donela sam haljinu za Morag.

Očekivala je da on upita o kakvoj se haljini radi. Ili da joj kaže kako za haljinu zna, ali da se, što se njega tiče, s njom lepo nosi dođavola. Međutim, on ne učini nijedno od toga. Posle gotovo olovno teškog trenutka tišine tokom kojeg je samo u nju zurio, rekao je:

-Uđite.

Onda se pomerio s dovratka.

 

 

1

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.