Dom, 11

Sedeli su jedno nasuprot drugom u prostranoj, kamenom uzidanoj kuhinji. Ona je samo za sekund bacila pogled na pećinasto visoku tavanicu s njenim ogromnim, teškim crnim gredama, pa odmah poplašeno odvratila pogled. Činilo se da su ovu kuću pravili divovi. Sve na šta bi joj pogled pao bilo je masivno, staro i kao tuč teško. Golemi stol za kojim je sedela bio je željezom prikovan za pod.

Osećala se majušna i bespomoćna. Međutim, Angus McIntosh je ostavljao utisak da mu je i ta golema kuća tesna. Bio je prototip onoga što je njen istočnoevropski um zamišljao kao ogromnog Nordijca. Takvi su se ljudi danas mogli naći samo u Skandinaviji, a i to retko. Narod s ostrvlja bio je šašav proizvod vikinških osvajanja u kojima su starosedeoci pojeli okupatore. Nordijci su vekovima upadali na istočne obale Škotske, mnogo zemlje naselili i najposle se pretopili u Kelte. Ali na zabačenijim mestima, kao što je bilo ovo ostrvo, još uvek su se ponekad mogli sresti ljudi kojima je samo ime bilo škotsko. Oni su se osećali i nazivali Škotima već vek za vekom; i kad bi bili u stanju zaroniti u misteriozne lavirinte svojih gena, verovatno bi se i sami zapanjili onim što bi tamo otkrili. Aristokratski McIntoshi bi okrenuli vilicu na leđa svakom ko bi se usudio reći da im venama ne kola stoprocentna, čista keltska krv, ali njihov je klan verovatno napravio kakav vikinški pljačkaš u dokolici između dve paljevine.

Angus McIntosh je bio najautentičniji Škot kojeg je ona ikad srela, međutim, šta je uopšte značilo biti autentični Škot?

Ona se natera da obrati punu pažnju na razlog što, uopšte, sedi ovde i razmišlja o glupostima. Baš je zaustila, kad se on najzad pokrete. Celo je vreme sedeo, bahat i zavaljen preko puta, poput razbojnika zabacivši jednu ruku za naslon stolice, i ćutke je posmatrao. Izgledao je toliko ležeran da je to upravo vređalo čoveka. Sad se konačno pokrenuo, nagnuo prema njoj. Rekao je:

-Da se vi i ja lepo objasnimo, miss.

Trgnuo je glavom prema kutiji na stolu.

-Šta je to?

Ona odgovori glasom koji nije bio ni upola jak koliko je želela.

-Haljina za Morag.

-Ko vam je rekao da pravite haljinu za Morag?

Ona pomisli: zaista, ko?

Odjednom je shvatila da je celu stvar izvela u afektu, ne razmišljajući. Bila je besna posle razgovora s gospođom Riley, a njen je bes uvek bio tesno skopčan s inatom. Sad joj je bilo jasno da uopšte nije prihvatila ispriku Angusa McIntosha, i da ga još uvek gotovo pa mrzi. Izbeglištvo ju je naučilo da osećanja drži na lancu. Mnogo šta nije uzimala lično već neizbrojivo dugo vremena. Međutim, u Angusu McIntoshu je bio neki vrag koji ju je neprestano dražio. Nikako nije uspevala ubediti sebe da je se ne tiče njegova ćerka, kao ni način na koji on s njom postupa.

Stvarno, ko joj je rekao da pravi haljinu za Morag?

Ugrizla se za jezik. Inače nije bila takva. Druge je ljude ostavljala da idu s milim bogom. Ako je nešto mrzela, onda je mrzela mešanje u nečije privatne stvari. Zašto se, onda, nije uspela držati po strani kao što je ceo svoj život i činila?

Na um joj pade onaj nesretan izraz Moraginog lica, i od tog joj se ramena mahinalno ispraviše. Nijedno dete ne bi smelo biti tako nesretno, pa sve i da mu je otac još pet puta po pet Angusa McIntosha.

Pomislila je: ja nisam silovala nikoga. Ponudila sam pomoć, i ona je prihvaćena. Rekla mu je:

-Morag mi je rekla.

On je pogleda kao da je izvalila stvar toliko neverovatnu da mu je ispod svakog dostojanstva čak i da je čuje.

-Morag vam je rekla da joj napravite haljinu?

-Nije se bunila.

On se neočekivano nasmije, tako naglo i ničim nagovešteno da joj se zavrtelo u glavi. Zbunjeno je rekla:

-Zašto se smijete?..

Oslonivši glavu o ruku, sad ju je netremice posmatrao. Još uvek se cerio kad je rekao:

-Gospođice Petrović, ne bi se reklo da ste blesavi. Jedini preostali smisao koji ja pronalazim u vašem ponašanju, jeste taj da ste ludi. Pokušaću da govorim najprostijim engleskim za ludake i imigrante: Morag neće glumiti u školskoj predstavi. Ovo vam je bio prvi i poslednji put da ste se mešali u moje privatne stvari. Sad uzmite tu haljinu i nosite se s njom dođavola.

Tatjana je zurila u njega. U ušima joj je bubnjala vruća, crvena, goruća krv, ali se krajnjim naporom volje naterala na ljubazan odgovor.

-Imate svo pravo na svetu da me šaljete dođavola, gospodine McIntosh. Petljam se u stvari koje me se uopšte ne tiču. Ali vi niste videli lice vaše kćeri juče. Ona želi da glumi u predstavi. Sad idem bestraga, ali haljina ostaje ovde, i, što se mene tiče, baš je i bacite u vatru. I, svakako, objasnite svojoj ćerki da ne može biti sretna ni dana jer joj je otac skot.

Ustala je, lupivši stolicom o pod.

-Želela bih da Morag zna da mi je žao, ako biste bili tako ljubazni, gospodine. Ovo se ipak tiče samo nje.

-Jeste li sigurni?

Tatjana je toliko čvrsto stezala naslon stolice da su joj zglobovi pobeleli. Na njegove se reči zatresla na nogama, osećajući kako joj je sva boja otišla s lica.

-Šta vam to znači?

On gadljivo otpljune:

-Da li biste zaista hteli čuti?

-Bog s vama, Anguse McIntoshe. Ne bih znala ni kako bih počela. Ne verujem da ste u stanju i zamisliti na koliko sam bolje naviknuta.

Onda se okrenula na peti i otišla.

 

Ušavši u kuću, samo je dobacila Shannon:

-Ništa me ne pitaj.

Sela je i odmah potražila cigarete. Ćutke i mirno, Shannon je stavila šolju pred nju. Onda je rekla:

-Ne umem da pravim ono što zoveš “turska kafa”, ali dala sam najbolje od sebe.

Tatjana joj se slabašno nasmeši.

-Hvala ti, Shannon.

-Pa? Napolje s tim.

-Rekla sam ti da me ne pitaš.

-Ma kako da ne. Šta je bilo?

-Šta misliš?

-Vidim da ti je glava još uvek na ramenima.

-Ali s dostojanstvom sad mogu još jedino dupe da obrišem.

-Lepo.

-Nemoj da kažeš: rekla sam ti.

-Nisam. Ali sam mislila da si razumela nagoveštaje.

-Bila si potpuno u pravu. On misli da titram oko Morag jer sam se namerila na njega.

Shannon sleže ramenima.

-Svi to ovde misle, draga.

Tatjana izbeči oči. Shannon zavrte glavom.

-Nije moguće da si toliko naivna.

-Ali ja mrzim kopile!..

-Zašto to meni govoriš?

-Trebam li okačiti obaveštenje iza šanka, za ostale?

-Zašto bi?

Tatjana klimne.

-U pravu si.

-Baš te briga šta oni misle. Zar ne?

-Nikad me nije bilo briga.

-Upravo tako.

-Ponašam se kao budala. Već mi je jednom udario packe. Zašto se, kog vraga, neprestano vraćam po još?

-Ja ti ne mogu odgovoriti na to, Tatjana.

-U svemu si bila u pravu, od početka. Trebam tu stvar ostaviti s mirom. I baš ću to i učiniti.

Ugasila je cigaretu.

-Idem da vidim da li su se blizanci probudili.

Izašla je iz kuhinje, ne videvši kako Shannon zamišljeno klima glavom.

0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.