Dom, 12

Shannon je rekla: sve se izvrnulo naglavce. Kad sam bila dete, sneg bi zavejao grad od oktobra do aprila, nigde se nije moglo izaći. A pogledaj sad! Samo te proklete kiše!

Bio je novembar, i sneg je zaboravio da padne.

Imala je slobodno poslepodne, i oblačila se u hodniku kad je Shannon prošla držeći jednog od blizanaca i prasnula:

-Šta ti to misliš da radiš?

-Idem malo na vazduh.

-Na vazduh? Novembarski vazduh na ovom ostrvu mogao bi poslati tvoju nežnu istočnoevropsku dušu bogu na istinu. Smesta izuvaj te cipele!

-Okani me se, Shannon. Već nedeljama nisam izašla iz kuće.

-Nije ni predviđeno da izlaziš! Do proleća!

-Da, da.

Izašla je dok je ona vikala za njom: ja ti neću plaćati bolnicu!..

Pokorica mraza uhvatila se staze kojom je pošla van grada. Razmišljala je koji vrag nije u redu s ovom zimom. Mogla je namirisati sneg u vazduhu. Hodala je hvatajući u tom vazduhu daleke odjeke doma. Nijednom otkad je otišla od kuće nije uspela namirisati sneg. U Londonu čovek nije mogao namirisati ništa do smoga. Međutim, ovde, daleko od svake civilizacijske gadosti… Glava joj hitro poleti.

Zastala je pored neke stene razmišljajući odsutno koliko bi još daleko bilo pametno ići, kad je shvatila da joj Angus McIntosh dolazi u susret. Usprkos hladnoći, osetila je kako je obliva vruće crvenilo. Prvi joj je impuls bio da se iz istih stopa okrene i vrati, ili barem skrene; međutim, onda je pomislila: neka sam prokleta ako ću bežati od Angusa McIntosha. Ako hoće da me izbegne, neka se on vrati.

Ali on je nastavljao da hoda iako nije bilo nikakve šanse da ju je mogao prevideti.

Okrenula se prema moru u daljini, i uskoro je mogla čuti njegove korake. Očekivala je da će proći, međutim, on joj se sasvim približi i onda stade. Ona podiže pogled ka njemu.

Mirno je rekao:

-Izgleda da je neizbežno da se nas dvoje srećemo po divljini, gospođice.

Tatjana mu istog trena otpovrne:

-Neizbežno je jedino da me zaobiđete.

On opet učini onaj svoj mađioničarski trik s osmehom.

-Stojite mi na putu, gospođice Petrović.

-Pretpostavljam da su McIntoshi vlasnici puteva ovde.

-Ne više.

-U svakom slučaju, oprostite. Imigrant sam, i još luda. Da li se bojite za svoj život, gospodine McIntosh?

Otpljunula je to s krajnjim prezirom. Međutim, on se nastavi smešiti. Tatjana pomisli kako bi dala ne znam šta da mu može izbrisati taj osmeh s lica. Rekao je:

-Kažete to kao da bih u stvari trebao.

Ona sleže ramenima.

-To vi najbolje znate. Do viđenja, gospodine McIntosh.

Pomerila se u stranu sa staze. On reče:

-Nameravate li nazad u grad?

Ona ga zgroženo pogleda.

-Ne. Naprosto vam se sklanjam s puta.

On reče kao da ništa nije čuo:

-Možda biste trebali. Ovo nije godišnje doba za šetnju.

-Vi šetate, koliko vidim.

-Deset generacija mojih predaka se rodilo ovde. Imun sam na hladnoću.

Sa svojih dva metra visine i tom divljom riđezlatnom kosom, svakako je delovao kao neko ko je imun na hladnoću.

I na bilo šta drugo. Rekla je:

-Zahvaljujem na brizi. Ali ne, hvala.

-Sasvim ste sigurni da vam ne bi prijala šolja čaja, naprimer?

Ona ga ponovo pogleda razrogačenih očiju, ne verujući sopstvenim ušima.

-Šolja čaja?..

-Ili šta god da je to što ludi imigranti piju.

Bila je toliko zapanjena da je mahinalno počela govoriti svoj maternji jezik. Prene je način na koji je podigao obrve, pa se smesta ispravi:

-Oprostite.

On upita:

-Šta ste rekli?

Tatjana kroz zube odgovori:

-Da vas se ne tiče šta piju ludi imigranti.

-Pa, ne zvuči toliko lepo na engleskom.

Ona se okrete ka njemu i otvoreno ga upita:

-Šta hoćete, gospodine McIntosh?

Par je trenutaka samo gledao u nju. Onda je rekao:

-Hoću da potrošim sat vremena vašeg žvota.

-Zašto?

-Recimo da sam deficitaran sa novim iskustvima na ovom ostrvu.

-Žao mi je što to čujem. Možda bi vam prijala promena klime.

-Ne. Prijala bi mi promena ljudi, gospođice.

Ona se podrugne:

-Pre par nedelja ste se uplašili da sam se namerila na vašu čast, gospodine McIntosh. Usuđujete li se proveriti jeste li bili u pravu?

-Usuđujete li se vi?

Ona prebledi. On ju je mirno gledao. Vrlo je miran i hladan bio taj pogled, ali je u njoj svejedno probudio inat. Rekla je:

Znam da se igrate. Ali možda i sama nađem razonodu u tome.

-Pošteno. Znači li to da pristajete?

-Sat vremena, gospodine McIntosh. Potrošiću samo sat svog života na vas.

Onda je pošla ispred njega.

0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.