Dom, 13

Kad su ušli u kuću, ona upita:

-Gde je Morag?

-Spava. Čaj ili kafa, miss Petrović?

Namrštila se.

-Kako vi uopšte znate moje ime?

-Imigrantkinja iz Istočne Evrope na ovom ostrvu? Mora da se šalite.

Ona oporo reče:

-Volela bih kada biste imali tursku kafu. Ali to ne umete napraviti

On se osmehne.

-Prosvetlite me.

Otvorio je vrata od kuhinje pred njom. Ona je sekud oklevala, a onda reče sebi: ah, nek se sve nosi dođavola. Odlučno je ušla.

Bio je neki sumnjivo neostrvski manir u njegovom ponašanju. Već se na ovlašan pogled moglo zaključiti da je ovaj čovek video sveta, ali obzirom da je bio čuveni pisac kojem su se knjige prodavale kao alva, i koji je, verovatno, usled toga često morao odlaziti u London ili već gde; to možda i nije bila stvar za čuđenje. Angus McIntosh je sasvim sigurno bio dobro potkovan za kontakt s ljudima.

Zašto onda s ljudima ne kontaktira?

Sipala je kafu u dve velike šolje za čaj i pri tom upravo nacionalnim dostojanstvom našla za shodno da objasni:

-Ova se kafa ne pije iz ovakvih šolja. Kod McGonagallovih imam svoj komplet.

On reče:

-Voleo bih to da vidim, jednom. U čemu je razlika između ove, i svih drugih kafa na svetu, gospođice?

-Uz ovu se puši, gospodine.

-Tražite li moju dozvolu da zapalite?

-Ne. Na to ste se obavezali kad smo sklopili pakt.

Izvadila je cigarete iz džepa. On ju je posmatrao.

-Godinama nisam video da neko puši.

-Ja sam raritet. A vi slabo izlazite iz kuće.

Narugala mu se:

-I to verovatno samo među snobove, polaznike tečajeva joge i nadobudne vegane.

-Vi nemate pojma o meni.

-Ne moram imati. Mogu zamisliti kako izgleda svet čuvenog pisca.

On otpljune:

-Ne verujem da ijedan imigrant to može.

-Vređate se kao da sam u pravu.

-Zaključili smo da ste dovoljno pametni za ironiju i popularnu psihologiju. Možemo li sad zakopati ratne sekire?

Ona sleže ramenima.

-Ja ih nikad nisam otkopala.

-Nizak udarac.

Bacio je pogled na stari sat preko puta.

-Već sam potrošio petnaest minuta vašeg života, miss.

-To je, pretpostavljam, upozorenje. U redu, gospodine McIntosh.

Zapalila je cigaretu i nalaktila se na stol preko puta njega.

-Znam da vam je zlo kad ljudi to kažu, ali ja sam zaista pročitala sve vaše knjige koje sam uspela naći.

On je sedeo zavaljen, skrštenih ruku, i na njene reči mirno otpovrnuo:

-Ne znam kakvim izborom raspolažu na ovom ostrvu, ali od mene se nećete ovajditi. Ne držim svoje knjige u kući.

-Zašto?

-Zato što je to prošlost. Nikad se ne zamajavam prošlošću.

-Oh? Radite li na čemu sada?

Preko lica mu preleti onaj veseli izraz na granici sa smehom, kao kad se umusala brašnom tokom njihovog prvog susreta. Bio je to izraz koji je dražio čoveka, jer se činilo da bi svaki čas mogao prerasti ne toliko u smeh, koliko u otvoreno ruganje.

Rekao je:

-Ne pišem, ako na to mislite.

Ona hladno izgovori:

-Pretpostavljam da bi iznenadna pojava imigranta-fanatika koji ljudima nasrće na kuće zgodno poslužila za inspiraciju kakvom petparačkom piscu. Ali vi ste iznad takvih stvari, naravno.

Slegnuo je ramenima.

-Čovek ne bira kada će i kako da bude zaintrigiran.

-Upravo suprotno. Vi mi niste morali prići danas, i ja sam vas mogla odbiti.

-Ali sve je to došlo posle.

-Posle čega?

-Posle zaintrigiranosti, gospođice Petrović.

Ona povuče dim i onda ga hitro oduva iz pluća. Osećala je da joj se ne sviđa u kojem pravcu ova igra ide.

-Kako god, sada smo ovde. Šta vas zanima, gospodine McIntosh?

-Kako ste vi upali u tu priču s McGonagallovima?

Nasmešila se.

-Ponudili su mi posao.

-Posao na zabačenom ostrvu u Škotskoj?

-Engleska mi se nikad nije preterano dopadala.

-London je Meka za izbeglice.

-Ne za mene.

-Da li mi pokušavate reći da vam se dopada život na ovom ostrvu, gospođice Petrović?

-Upravo tako, gospodine McIntosh.

Veselo je dodala:

-Sad bi vi trebali reći hvala, ili nešto slično.

On posprdno upita:

-Mislite, kao Škot?

-Kao patriota, zaboga.

-“Patriota” je reč izmišljena za mnogo veća mesta od ovog ostrva, miss.

-Zar se vi ne osećate Škotom?

-Osećam se svojim.

-Pogrešno pitanje. Verovatno bih trebala iskoristiti džokera.

On se nasmeši.

-Čini mi se da sam ja počeo da postavljam pitanja.

-Oprostite. Kažu da sam sugestivna.

-Zaista ste vrlo vešti. Koliko je godina izbeglištva potrebno da čovek dobije hitar jezik?

-Ne bih znala. Moj je oduvek takav.

-Čoveku na um ne pada šta može da očekuje dok s vama ne progovori, zar ne?

-Žao mi je što ja to isto ne mogu reći za vas.

On je nagradi onim svojim osmehom za bilborde.

-Otkud znate da je to bio kompliment?

-Onda smo kvit. Zanima li vas još šta, gospodine McIntosh? Vreme teče.

-Biću tolerantan s rokovima.

-Ne, hvala. Još nešto, gospodine?

-Vi svakako niste profesionalna vaspitačica, zar ne?

Usta joj lako zadrhte.

-Pretpostavljam da Udruženje britanskih dadilja ima specifičan esnafski način češljanja i tajni pozdrav. Ili svoj posao radim toliko traljavo da se smesta razotkrijem.

-Ne znam za vaš posao. Znam za vas. Vi se niste školovali za vaspitačicu.

-Nisam se školovala ni za šta. Došla sam u Englesku s devetnaet godina.

-Onda ću skinuti kapu srednjoškolskom obrazovanju u vašoj zemlji, gospođice.

-To je sve što od njega imam. Nikad nisam mislila da škola ima nešto s tim. Čovek se može pouzdati jedino u sebe i svog konja.

On se smešio.

-Svog konja, miss?

-To je uzrečica u mojoj zemlji. Znači da se svako mora postarati za sebe.

-Slutim da ste ćerka jedinica koja je detinjstvo provela slušajući ode o svojoj posebnosti.

-Zaboravili ste jastuk od baršuna. Ali, vaš je, verovatno, bio od tartana i imao izvezen grb. Shvatam kako je došlo do zabune.

Za jedan kratak delić trena, tako brzo da se možda i prevarila, njemu oči blesnuše. Međutim, kad je progovorio, glas mu je bio savršeno miran, kao i do maločas.

-Primećujem da me niste osporili.

-Ja jesam jedinica. Ali moj je otac bio strog i želeo sina. Put do svesti o svojoj “posebnosti” morala sam proći sama.

-Pričate o tome kao o duhovnom sazrevanju.

Slegnula je ramenima.

-Vi najbolje znate, gospodine.

Onda se ljupko nasmešila.

-Mislim da ste upravo potrošili sat vremena mog života, gospodine McIntosh.

Počela je da ustaje, kad on, ne dižući se, odole isprati njen pokret i pri tom reče:

-Dopustili ste da samo ja pitam.

-Ali vi ste taj kojeg je interesovalo.

-Ostaću vam dužan.

-Nikako. Za tako nešto bi i vi morali zanimati mene.

-Što nije slučaj?

-Ne, gospodine McIntosh.

On se leno podiže na noge i uspravi pred njom u svojoj gorostasnoj visini.

-Pozdravite Morag, molim vas. Dugo je nisam videla.

Trenutak je ćutao. Onda reče:

-Još uvek čuva vašu haljinu.

Tatjana oseti navalu krvi u lice.

-Ne vidim zašto. Nije ničemu poslužila.

-Zar ničemu?

Ona se malo zbuni. Nije joj bilo najjasnije kuda s tim cilja. Međutim, kako nije izgledalo da namerava ikako proširiti ili obrazložiti tu primedbu, rekla je:

-Zbogom, gospodine McIntosh.

Ne odgovorivši, on nemarnim pokretom zalupi vrata još pre nego se okrenula da pođe.

0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.