Dom, 15

Nekoliko dana posle, izlazila je iz prodavnice i zatvarajući vrata za sobom našla se licem u lice s Angusom McIntoshem. Vodio je Morag za ruku. Ona se nasmeši na dete koje joj spremno uzvrati osmeh. Ovaj put nije tražila dopuštenje od oca.

On reče:

-Tražili smo vas, gospođice Petrović.

-Oh?

-Da li imate malo vremena?

Škrto zimsko sunce, hladno poput groba, zapalilo mu je kosu surovom vatrom bez toplote, tako da joj je bilo teško da gleda nagore u njega. Oči su joj uvek bile osetljive na jarke boje i svetla; ali činilo se da je Angus McIntosh preintenzivan ne naprosto za njene oči. Stajao je pred njom poput kakvog paganskog boga, u punom sjaju. Ni da su mu iz ramena nicala krila, to ne bi bitnije doprinosilo utisku koji je ostavljao.

Rekla je:

-Da, gospodine McIntosh?

On reče bez oklevanja, kratko i jasno:

-Da li vam vaše obaveze kod McGonagallovih ostavljaju vremena za dodatni posao?

Odavno je shvatila da samo ljudi potpuno sigurni u sebe i svoje mesto na ovom svetu umeju govoriti bez ikakvog ustručavanja. Trebalo vam je deset generacija plavokrvnih predaka da bi vam manir bio tako neposredan. Nije se činilo da je Angusu McIntoshu ikada trebala galama ili zastrašivanje da bi dobio šta želi. On je svakako mogao dozvoliti sebi da bude učtiv – njegova je učtivost imala konstrukciju od sjajnog čelika. Takvi ljudi kažu: molim vas; i: da li biste bili ljubazni; a vaš mentalni sklop reaguje na to s poštovanjem s kakvim bi i naspram biča.

Svaka je budala u stanju prepoznati čoveka koji ume da zapoveda i u čijoj porodičnoj istoriji vekovima nije zabeležen neposluh.

Tatjana je nelagodno prebacila kartonsku vrećicu s namirnicama na prevoj druge ruke, i oklevajuće izgovorila:

-Imam jedan dan slobodno tokom nedelje, ako na to mislite.

-Meni bi trebalo samo nekoliko sati.

-Za šta?

-Za Morag, naravno.

Ona hitro pogleda devojčicu koja joj se opet nasmeši. Ništa nije govorila, ali joj je lice bilo kao otvorena knjiga, jasno ko dan. Tatjana neodređeno ponovi:

-Za Morag, gospodine..?

-Upravo tako. Morag kaže da bi volela imati prijateljicu. Očevi su sposobni za mnogo šta, ali takvom zahtevu ne mogu odgovoriti.

Ona je slušala kako joj u ušima bubnja. Naložila je sebi: pašćeš na teme kasnije; pa vrlo dostojanstveno objasnila:

-Zar ne mislite da je za tako nešto bolje da Morag nađe prijatelje svojih godina i, svakako, sama?

-Slažem se. Zato vas i nisam birao ja.

Tatjana opet svrne pogled na devojčicu. Ona je očima okruglim od iščekivanja zurila u nju, i uglovi usana su joj jedva primetno podrhtavali, kao da je pod golemim pritiskom.

-Svakako, bićete adekvatno plaćeni za svoj trud.

Ona hladno reče:

-Svakako da neću. Koliko cenite naklonost svoje kćeri?

On odgovori isto tako hladno:

-Ja plaćam vašu naklonost, ne njenu.

-Vidi se da nemate pojma o tome. Inače svoje pare ne biste nudili za stvari koje nemaju cenu.

Pre nego je on ikako odreagovao na to, čučnula je pred Morag.

-Da li želiš da budemo prijateljice, dušo?

Dete nemo klimne glavom.

-Ali ja sam starija od tebe, i Rory kaže kako često ništa ne valjam.

Morag neočekivano reče:

-Vi ste lepi kao neka princeza. Tata mi je u Londonu kupio knjigu s ruskim bajkama, i tamo ima slika princeze koja izgleda baš kao vi, miss.

Zatečena, Tatjana je lako pocrvenela.

-Oh! Hvala ti, Morag.

-Samo mi je neka princeza iz bajke mogla napraviti onakvu haljinu. Hoćete li doći kod nas, miss?

Zaustavila je dah dok je iščekivala njen odgovor. Tatjana reče:

-Ali naravno da hoću, dušo. Kako bih ikako mogla tebe odbiti?

0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.