Dom, 16

Moragina je soba imala krevet s ružičastim zavesama i tavanicom oslikanom mesecom i zvezdama koji su se videli samo noću. Zidovi su bili oblepljeni tapetama po kojima su cvetali suncokreti i leptiri pomicali svoja veselo obojana krila a trava se na vetru povijala. Bila je to soba za Zvončicu, majušnu cvetnu vilu. Tatjana nikad u životu nije videla sličnu sobu. Kad je prvi put ušla u nju, za trenutak su decenije spale s nje, i osetila je čist, ničim okrnjen detinji ushit. Ne bi se baš moglo reći da je takvu sobu ikada htela za sebe.

Dotad, ona nije znala da takve sobe postoje.

Svaka je igračka bila kvalitetna i basnoslovno skupa. Moragina je omiljena lutka imala skupocenu krinolinu s dve podsuknje, poput markize raskošnu plavu kosu i sićušne, rukom rađene svilene cipele. Njena je zbirka Andersenovih bajki bila dopremljena direktno iz Danske i, uspravljena, Tatjani dopirala do kolena. Težila je barem dvadeset kilograma a ilustracije su bile takve da čovek sedne i plače.

Ništa vas u toj golemoj, prastaroj, mračnoj kući srednjevekovnih okana nije pripremalo na prizor koji biste ugledali ušavši na vrata Moragine sobe. Ne krijući strahopoštovanje, Tatjana je rekla njenom ocu:

-Nikad nisam videla sobu opremljenu s toliko pažnje i ljubavi. Koliko ste samo vremena i truda uložili, gospodine McIntosh!..

On joj nekoliko trenutaka ništa nije odgovorio. Onda je leno rekao:

-Ne žalim vremena i truda kad je u pitanju Morag. Ljude morate staviti gde pripadaju.

Ona je uzdahnula.

-Tačno. Morag je divno dete.

Pogled joj pade na devojčicu koja je malo dalje sedela za rezbarenim drvenim stolićem i crtala. Morag nikad nije pravila buku, a to je za Tatjanu, naviknutu na Roryja, bio upravo neverovatno. Uvek je bila tiha i pažljiva, tokom igre se nije prljala i sve što je uopšte činila, bilo je s dubokom posvećenošću. Imala je tek sedam godina, ali je čoveka umela ostaviti bez daha odabirom svojih reči i tema. Sedela je u svojim lakovanim cipelicama i riđim pletenicama uvezanim plavom mašnom, princeza na zrnu graška sedefnog tena i krhkih kostiju. Ali je rezonovala britko poput njenog velikog oca.

Na mnogo je načina Morag McIntosh bila kći svog oca. Bili su izuzetno slični. Boja njihovih očiju bila je istovetna, i oboje su imali tu kosu poput požara, kvalitetnu i divlju kosu rođenih gorštaka. U načinu na koji su hodali i govorili, Tatjana je hvatala nešto zbunjujuće srodno, upravo neobjašnjivo pukom krvnom vezom. Venama im je tekla ista, ali svakako plava krv.

Oboje su bili aristokrate.

Tatjana je rekla njenom ocu:

-Učinila sam neoprostiv gaf. Kad sam tek upoznala Morag, smatrala sam da je strašljiva i da zazire od ljudi.

Odgovorio joj je:

-Bog s vama, gospođice. Morag nema straha ni od koga.

-Izgleda da ste u pravu.

-Ona je samo tiha. Voli da posmatra ljude. Ali ako odluči da nešto kaže, uradiće to bez oklevanja ili okolišanja.

-Dobar ste posao uradili, gospodine.

Slegnuo je ramenima.

-Besmisleno je bojati se ljudi. Ljudi će vam nauditi ako im dopustite.

Ona ga pogleda, a onda reče, i sama zapanjena sopstvenom smelošću:

-Vaše ponašanje ne govori u prilog toj teoriji. Čovek bi rekao da ste se izolovali upravo usled straha od drugih ljudi.

Njemu se izraz ne promeni. Nije ni trepnuo. Sekund ili dva, gledao ju je od glave do pete, polako i bez ustručavanja, a onda leno izgovorio:

-Ne od drugih ljudi.

-Šta vam to znači?

-Ali za tako nešto vi i ja bi se morali mnogo bolje poznavati, gospođice Petrović.

Ona se ugrize za usnu.

-Oprostite. Nisam imala pravo da vam postavim slično pitanje.

-Zaista niste. Ali ne mari.

Glas mu je sad zvučao zabavljeno.

-To je, čini se, jače od vas.

U njegovim je očima neosporno bilo obesnog ruganja. Ona hladno reče:

-Navika da se mešam u ono što me se ne tiče? Ali niste u pravu. Ma koliko vam bilo mrsko da priznate, ali vi ste mene pustili u svoj život.

-Pod svoj krov. Od života smo još daleko.

Ona se malo naljuti, i u isto vreme zbuni od načina na koji je rekao to: još.

-Neprestano mi spočitavate drskost. Ali zaboravljate da ja uopšte danas ne bih bila pod vašim krovom da je bilo po mojem.

-Međutim, ja sam navikao da bude po mojem.

Još uvek joj se sasvim očito rugao. Ona reče kroz zube:

-To mi je savršeno jasno.

-I neizmerno sam vam zahvalan što ste mi udovoljili.

-Zbog Morag?

-Pada li vam šta drugo na pamet?

Tatjana malo pocrveni.

-Svakako da ne.

-Bio sam savršeno iskren s vama. Morag je bila ta koja mi je došla i rekla: htela bih da zamoliš gospođicu Petrović da dođe kod mene, tata. Rekla je da na ovom ostrvu niko nikada nije bio tako dobar prema njoj. Da ste joj vi napravili haljinu jer ste videli da bi je ona htela imati, mada ste znali da ću vam ja to zameriti. Što je u Moraginim očima golema hrabrost od ma kog. Ona smatra da sam ja najveći čovek na svetu i da mi se niko ne usuđuje protivurečiti.

Glas mu je bio veseo. Tatjana reče:

-Pitam se otkud joj samo to.

-Možda otud što je tačno?

Ona se podrugne:

-Kako? Ja vam jesam protivurečila.

-I Morag se slaže. Rekla je: mora da me gospođica Petrović smatra jako dragom kad se usudila posvađati s tobom, tata.

-To je tačno. Ali zbog čega dopuštate da vas ćerka smatra toliko strašnim?

On se nasmije.

-Šta je smešno? Ne vidim da bi ijednom razumnom ocu trebalo imponovati da ga ćerka smatra nekim ko ide okolo i jede ljude.

-Sasvim ste naopako shvatili tu stvar, gospođice.

Još uvek je izgledao urnebesno zabavljen.

-Morag me ne smatra strašnim. Njoj uopšte ne ide u glavu zašto me iko takvim smatra. Pa je onda svojom dečijom logikom došla do zaključka da su ostali plašljivi.

Tatjana oporo reče:

-Morag je pametno dete. Svakako mi nećete reći kako ne uviđa da to ima neke veze s vama.

-Morag razume da čovekov strah, pre svega, ima veze s njim. Zato toliko ceni vas. Jer vi niste dospustili da vas uplašim.

Veselo je dodao:

-Mada sam se trudio, priznajem.

Ona ga otvoreno pogleda.

-Vi ste izuzetno neugodan čovek, gospodine McIntosh.

-Misite?

-Ali pretpostavljam da to zavisi s koje strane posmatrate. Možda bi neko moju drskost ocenio neprijatnom. Za britanski um, ja sam previše napadna.

-Ali ne verujem da je to vama ikad bio problem, miss.

-Oprostite?

-Vi ste zgodni, gospođice Petrović. Lepim devojkama ljudi su skloni gledati kroz prste.

Ona pomisli: nosi se do vraga! Ruganje u njegovim očima bilo je nepodnošljivo. Imala je želju da bude bezobrazna i zla, iako je osećala da ne bi bilo pametno mnogo se u to pouzdati. On nije izgledao kao čovek kojeg bi bilo kakve njene primedbe uspele naljutiti.

Rekla je pakosno:

-Je li moje lepo lice razlog što ste mi vi progledali kroz prste?

-Ko kaže da jesam?

-To uopšte nije odgovor.

-Šta biste hteli? Da vam laskam?

-Možete uštedeti daha. Da sam laskanje ikada uspela unovčiti, danas bih bila milioner. Imuna sam na njega u istoj meri u kojoj vi na lepa lica. Što ovaj razgovor čini totalno besmislenim.

Rekavši to, napustila ga je i otišla  kod Morag.

0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.