Dom, 19

Tatjana je slegla ramenima.

-Na davnu istoriju pre civilizacije. Na mir i tišinu duboke šume. Na šume. Na gust sneg noću. Na irsku narodnu muziku i legende. Tek progledale kučiće ostavljene na ulici u kartonskoj kutiji. I na Tolkiena.

On ju je ćutke posmatrao dok je govorila. Onda se nasmešio:

-Tolkiena?

-Da. Kod kuće sam imala Gospodara prstenova, ali je izgoreo zajedno s pola mog rodnog grada. Planirala sam da se u Engleskoj jednom častim luksuznim izdanjem, znate, onim s originalnim ilustracijama. Ali to je uvek bilo van mojih finansijskih moći. Kraljevske se knjige ne štampaju za imigrante.

-Knjiga je puka pisana reč. Priča je ono što vredi, ne skupocena hartija.

-Tačno. Zašto se vaše knjige ne štampaju u džepnom formatu, gospodine McIntosh?

-Nemam pojma. Možete da kontaktirate mog izdavača, ako vas baš zanima.

-Zar vas ne interesuje kako vaše knjige izgledaju?

-Ne interesuju me moje knjige nakon što ih završim.

-Ali neka literatura zavređuje da bude u skupim koricama.

-Pripadnici nekih srednjevekovnih kultova su smatrali da bi određene knjige trebale biti uvezane u ljudsku kožu. I nacisti su razmišljali o tome. Ali što se mene tiče, korica uopšte ne mora biti.

-Kruna mora da stoji na jastuku od damasta.

-Ili prestaje biti kruna?

-Zar nisu vaše reči da ljude treba staviti tamo gde pripadaju?

-Ljude, miss Petrović. Ne knjige. Da li smatrate knjige važnijim od ljudi?

-Licemerni ste. To je vaša teorija, ne moja.

-Ja ne marim za ceo ljudski rod. Ali do nekih njegovih pripadnika mi jeste stalo.

Nasmijao se.

-A vi ste svakako snob. Zašto bi Tolkien bio u luksuznom povezu, ili kruna na jastuku od damasta? Zato što se to podrazumeva?

Ona se malo uvredi.

-Andersen kojeg ste kupili Morag dopire mi do kolena. Koštao je pravo bogatstvo, pretpostavljam.

-Ali Morag je dete. Nju je još uvek moguće zaslepeti sjajem.

-Što ne zadire u bit Andersena kao takvog.

-Tačno. Zato su skupe ilustracije bespotrebna budalaština.

Ona hladno reče:

-U redu. Snob sam, i imam određene trivijalne nazore. Ali baš me briga šta vi o tome mislite.

-Potpuno se slažem.

-Pitali ste me na šta sam slaba. Na šta ste vi slabi, osim na svoju ćerku?

-Na mir sobe. I na ovo ostrvo. Nikad ne bih živeo nigde drugde.

-Rekli ste mi da niste patriota.

-I nisam. Svakako ne u smislu onoga što Škoti smatraju za patriotizam.

-Ali to je možda balast velikih porodica. Aristokrate imaju drukčiji stav spram zemlje.

On je zablesne onim svojim savršenim zubima mladog i snažnog muškarca.

-Koliko aristokrata poznajete, miss?

-Znam vas.

-Ne bi se baš reklo da sam ja tipičan primer, zar ne?

-Gluposti. Zato što ne sedite u zamku koji se nedeljom otvara za turiste? Vi ste direktan potomak gospodara. Svakako mi nećete reći da vam krv nije plava?

-Krv je krv, gospođice. Svaki čovek krvari crveno kad ga posečete.

-Poštedite me. Odrasla sam u zemlji koja je imala pedeset godina besomučne propagande o jednakosti. Naše je plemstvo poklano još pre nego su mnoge loze ovde i ustoličene. Ali ono što sam ja uvek mislila o tome, jeste da se nasleđe ne može zanemariti.

-Zar zaista? Mislite li da ljude određuju njihova prezimena?

-Ne. Mislim da ljudi od svojih očeva nasleđuju određene predispozicije. Od vas zavisi šta ćete s tim napraviti.

On ju je neobično posmatrao.

-Nemate baš nazore tipične za 21. vek i urbanu mladu devojku.

-Rekla sam vam da sam raritet, zar ne? Verujem u neke temeljne, tradicionalne stvari. U poštenje, obraz i datu reč. U viteštvo. U podele na muške i ženske uloge na ovome svetu. Muškarci i žene se razlikuju, šta god feministkinje volele čuti.

On se nasmije.

-To svakako ne bi volele da čuju.

-Možda je slučajnost, ali sve feministkinje koje sam lično znala bile su ružne, brkate muškarače; ili duboko frustrirane. Žena podiže revoluciju kad muškarci za nju ne mare.

-Nema besa u paklu do besa prezrene žene? Je li tako, gospođice Petrović?

Slegnula je ramenima.

-Ericu Jong je ljutila teorija o snazi iza prestola. Zato se udavala četiri puta i pisala besne knjige o razočaranjima i muškim izdajstvima. Ali žena jeste snaga iza prestola. Ne vidim zašto bi to ikome bio problem. Tako ovaj svet funkcioniše: muškarci poseduju, a žene vladaju.

On se ponovo nasmije.

Sad zvučite kao feministkinja.

-Ne. Zvučim kao moja baba kod koje je bio novčanik i ključevi od kuće. Nekada su žene bile mudrije. Nisu nadizale galamu jer su znale da su one stub društva.

-Teorija o boginji majci?

-Civilizacija je napravila haos u ljudskim glavama. Volela bih da sam se rodila u jednostavnije vreme.

-Ali i sa ovim se sasvim dobro snalazite.

Ona ga pogleda.

-Mislite? Izbeglica sam u ksenofobičnoj zemlji. Nemam stalno zaposlenje niti sigurnost bilo koje vrste.

-Ali imate pamet i jezik.

-Utoliko gore. Od izbeglice se ne očekuje da bude mnogo vispren. Ako Englezi išta mrze, onda mrze da im stranci pokažu da mogu sve što i oni, kamoli bolje.

-Međutim, sad ste u Škotskoj. Možda nađete da smo drukčiji od Engleza.

Ona veselo reče:

-Nabusitiji, naprimer? Bahatiji?

-Možda. Ovde ljudi nisu naročito trpeljivi.

-Šalim se, gospodine McIntosh. Englezi mi se ne sviđaju. S mojim nasleđem, Kelti su kudikamo prihvatljiviji.

-Jeste li i vi plah narod?

-Mi smo jedini narod koji je ratovao u Evropi posle Drugog svetskog rata. “Plah” je preblag izraz.

-Ne zvuči kao da ste mnogo ponosni.

-Nisam. Temperament je jedno, ali započinjati ratove u današnje vreme mogu samo budale.

-Amerikanci ratuju po celom svetu.

-Ali ne u svojoj kući. Oni su beskrupulozni, ne budale.

-Nekako sam imao utisak da ste vi patriota, gospođice Petrović.

-Niko ko ode na zabačeno ostrvo u Škotskoj nema se pravo tako nazivati.

Nasmijala se.

-Izgleda da smo deficitarni s patriotizmom pod ovim krovom. Ali pretpostavljam da su vaši preci to odradili i za vas.

-Zar niste rekli da plemstvo drukčije gleda na zemlju?

-Na državu. Ne sumnjam da su vaši preci srčano branili ovo ostrvo kad je situacija to zahtevala?

-Zaista jesu.

-Plemstvo se vezuje za svoj posed, ne za nacion. Možda zato vi danas ne marite za to što ste Škot. Umesto toga, marite za ovo ostrvo, kao i svi McIntoshi ikada.

Pogledala je na sat.

-Kasno je. Hoćete li se dugo zadržati u Londonu, gospodine McIntosh?

-Ne.

-Lepo. Onda ću brzo videti Morag, odmah posle Božića.

-Zašto posle? Pretpostavljam da ste za Božić slobodni.

-Da, ali McGonagallovi su mi kao porodica. Otkad sam počela da radim za njih, svaki sam Božić provodila pod njihovim krovom.

-Ne želim da vam remetim navike. Ali znam da bi Morag bilo drago da vas vidi za Božić, ukoliko nađete vremena. Nadam se da to ne smatrate prevelikom drskošću?

-Naprosto sam mislila da je Božić porodični praznik i da biste ga voleli provesti sami s Morag.

-Ne mislite valjda da bih vas u tom slučaju zvao?

-Ne, naravno. Ne vi.

-Nisam mnogo uljudan čovek, gospođice Petrović. Pogotovo ako se to kosi s mojim ličnim željama i navikama.

-To mi je savršeno jasno, gospodine McIntosh. Pretpostavljam da vi sve uređujete tako da vam odgovara.

-Svako bi pametan trebao. Do viđenja, miss.

Ona mu okrete leđa i ode bez pozdrava.

0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.