Dom, 37

Bilo je rano poslepodne i ona je odvela Morag u malu hotelsku knjižaru u kojoj su se mogle naći dečje knjige. S druge strane golemog hola s podom od mramora išaranog svetlosmeđim žilicama, Angus McIntosh je sedeo u hotelskom salonu s nekolicinom prijatelja. Preko puta stalka s izloženim knjigama nalazilo se veliko ogledalo, i ona je u njemu mogla videti raskošna staklena vrata salona, širom otvorena. U garnituri udobnih fotelja od kože boje trule višnje, Angusovo je društvo brbljalo i smijalo se. Ona baci hitar pogled u odraz njegove zlatnoriđe, po ramenima prosute kose, i pomisli kako neobično škotski izgleda na tom ultra modernom mestu. Dok je živela u Londonu, nikad nije videla nikog poput Angusa McInsotsha. Činilo se da i gosti hotela dele njeno mišljenje. Tu nijedan muškarac nije imao varvarsku, riđu kosu i bradu, i dva metra. Svi su ostali muškarci bili uredno podšišani i nosili klasična odela. Kad su sinoć ušli u hol, Angus je sve do zadnjeg čoveka nadvišavao za glavu. Oko njih se momentalno napravila čistina puna strahopoštovanja. Način na koji je on držao ramena i glavu, i kako se kretao i govorio, naterao je recepcionara dostojanstvenog poput biskupa da gotovo čelom dodiruje kameni pod, klanjajući se.

Englezi nisu voleli Škote. Ali arogantna linija vilice Angusa McIntosha u svakom je normalnom čoveku izazivala malodušje. On je možda bio Škot, međutim, recepcionar-biskup je video jedino potomka lordova.

Osim toga, on je bio i čuveni pisac.

Rekao joj je da se mora naći s nekim ljudima danas u vreme čaja.

-Oni će, svakako, potvrditi vašu teoriju o snobovima i nadobudnim veganima, gospođice Petrović. Činjenica je da se s tim ljudima poznajem još od univerziteta, ali i da sam čuveni pisac bio i onda. Da li čovek određuje svoje društvo, ili društvo određuje njega?

Ona je odgovorila:

-Svakako oboje.

On se veselo nacerio.

-Želite li možda reći da ti ljudi ne bi cenili moje društvo da nisam čuveni pisac, i McIntosh?

-Ili vi, onda, ne bi cenili njihovo?

On se opet nasmije.

-Nemojte biti tako strogi prema meni, miss.

-Stroga? Ali ja sam još uvek zapanjena što vi uopšte imate nekakve prijatelje, gospodine McIntosh.

-“Prijatelj” je preozbiljna reč.

-Oh, i mislila sam da mora biti neka…

-Zavežite. Najveći deo tih ljudi nije loš koliko izgleda. Šta vi, zapravo, o meni mislite?

-Ali to sam vam već više pita rekla,

-To što je neko aristokrata, ili bogat, ne mora značiti i da je apsolutno nepodesan za ljudskost.

-Pričate li o sebi ili svojim prijateljima? Obzirom da verujem da među njima nema nikoga ko nije sličan vama, aristokrata i bogat.

-Voleo bih da upoznam vaše prijatelj, miss. Koliko ih je među njima koji nisu pripadnici finih porodica iz srednjeg staleža?

-Iznenadili biste se.

-Ali vas je sam život naterao da srećete različite ljude.

-Tačno. A vi ste mogli da birate. Možda niste hteli?

On ju je posmatrao suženih očiju. Ona ljubazno reče:

-Oprostite mi, gospodine McInstosh. Ja posve shvatama da se mlad čovek iz visoke klase neizbežno kreće u društvu sebi sličnih. Vaše poreklo, prijatelji vaših roditelja, škole u koje ste išli… Sve vas je to odredilo. Pre nekoliko sam vam meseci pokušala objasniti svoj pogled na to. Čoveka određuje njegovo poreklo. Tako ovaj svet funkcioniše.

On joj ne odgovori.

-Ali time ne mislim nikakvu pokudu. Smatram da bi se ljudi trebali držati onoga čemu pripadaju. Suprotnosti se privlače samo u petparačkoj literaturi.

Kako je on i dalje ćutao, iskreno je dodala:

-Al zaista nisam mislila ni na koji način vređati vaše prijatelje, gospodine.

-To nisu moji prijatelji. Nikad u životu nisam imao to što tako nazivate. Radi se prosto o ljudima koje ponekad srećem ovde. S kim ćete se vi sresti?

-Oh, čula sam se s nekoliko njih.

-Ali vi ste napustili London pre više od dve godine. Zar nema nikoga kog biste voleli videti?

Ona se naruga:

-Hoću li dobiti slobodno veče za izlazak sa svojim prijateljima, gospodine McIntosh?

-Da li bi vas ti prijatelji bili u stanju nagovoriti da, naprimer, ostanete u Londonu?

Ona podiže obrve.

-Svakako da ne. Moji su prijatelji odavno digli ruke od pokušaja da me ubede kako je odlazak na zabačeno ostrvo u Škotskoj iracionalni postupak osobe s ratnim traumama. Ja nisam naročito povodljiva, gospodine.

On bezobrazno reče:

-Nikad mi ništa u životu nije bilo lakše nego da vas navodim na seks, gospođice.

Ona je hladno rekla:

-Ali to je jedino što upšte možete.

-Zar zaista?

Lice mu je bilo posprdno.

-Možda vas ja samo puštam da se igrate, gospođice Petrović.

-Svakako ćemo jednom saznati odgovor na to, gospodine McIntosh.

1

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.