Dom, 39

Sedela je s Morag u zgodnom malom lokalu pored knjižare i čekala Igora, svog prijatelja iz detinjstva. Juče ga je nazvala, i nakon što je odslušala pola sata posprdne (mada zapravo uvređene) tirade o nezahvalnicima koji odlaze i dve se godine ne udostoje čak ni javiti; rekla mu je da je može videti sutra u ovom lokalu u kojem su se nekada često nalazili. Bilo je to fino mesto, s vitražnim staklom i ljupkim kružnim stolovima, stisnuto u ulici prepunoj knjižara, galerija i antikvarnica. Dok je živela u Londonu, Tatjana je često prolazila tuda. Kafić u kojem se mogao popiti odličan espreso i pojesti pravi francuski kroasan, bio je možda njeno omiljeno mesto u celom Londonu. Konobari su bili mladi, uslužni i ljubazni.

Morag i ona su ostavile poruku Angusu gde će biti, obzirom da je on ceo dan bio zauzet sastancima. Jutros je otišao iz hotela plah i mračan. On je, svakako, mrzeo sve u vezi izdavaštva. Verovala je da ga neće sresti sve do večeri, ako i onda, međutim, odjednom je primetila kako se vrata otvaraju i sićušno zvoni ispušta cijuk kad je, sagnuvši se na dovratku, ušao unutra.

Kafić je bio pun ljudi, razgovora i smeha. Mnogi su pušili, jer se u ovoj gradskoj opštini još uvek kasnilo s uvođenjem rigoroznih anti-nikotinskih zakona. Ona mahne i onda vide kako im on prilazi kroz svu tu gužvu i graju. Rekla je:

-Nismo očekivale da vas vidimo, gospodine McIntosh.

S nelagodom je pogledala u izmaglicu dima iznad stolova.

-Nadam se da se ne ljutite što sam dovela Morag ovamo.

On reče, sedajući:

-Što pre Morag vidi naličje boemskog života, to bolje.

Tatjana se nasmešila:

-Mislite, preventivno?

-Ima raznih vrsta iskustava, gospođice Petrović. Neka je dobro videti rođenim očima.

Obuhvatio ju je pogledom, sa sve njenim crnim kaputićem, visokim cipelama i prosutom kosom.

-Ili doživeti na sopstvenoj koži.

Ona malo pocrveni i brzo odvrati pogled na Morag. Dete je marljivo skidalo kašičicom šlag sa svoje tople čokolade. Rekla je:

-Vidi, tata! Dobila sam i čokoladne mrvice odgore!

-Umazala si se, Morag.

Nasmijavši se, Tatjana uze salvetu i poče je brisati, kad odjednom jedan glas reče iza njenih leđa:

-Za ime svih bogova Zapada, Petrović! Zašto se ne ošišaš?

Tatjana odgurne stolicu i pritrči visokom momku u zagrljaj. On je odmače od sebe, ne skidajući joj ruke s ramena, i onda je pogleda od glave do pete. Rekao je:

-Naskroz si propala. Zašto si tako mršava i bleda? Zar Škoti ne hrane strance?

Ona se nasmije.

-O čemu govoriš? Ja sam uvek bila mršava!

-Pričaj to nekom drugom. Nekome ko te ne zna još kao čupavo derište izlupanih kolena.

Trenutak ju je opet netremice gledao. Onda je dobacio na hitrom srpskom:

-Da te ne znam, Petrović, rekao bih da se već nedeljama jebeš kao štuka. Pretpostavljam da taj riđi gorštak ima nekog udela. Je li tako ogroman i pod kiltom?

Tatjana ga ćušne po ramenu.

-Govori engleski, budalo!..

-Ali ti ne bi htela da ja to kažem na engleskom, Petrović, zar ne?

Smejući se, lako ju je odgurnuo u stranu i vedro rekao Angusu:

-Oprostite, gospodine, ali nikad ne ostavljam dame da čekaju.

Čučnuo je pred Morag koja je zurila u njega poluotvorenih usta i golemih očiju. On joj reče:

-Moje srce krvari probodeno, gospo. Rekli su mi da su svi vilenjaci otplovili na Zapad odavno. Kako ste vi preostali na ovim obalama, princezo Aruen?

Morag ispusti svoju kašičicu. Tatjana reče:

-Aragorn samo što nije ujahao, a ti si zaboravio svoj mač. Ustani i jednom se u životu ponašaj pristojno.

Onda se okrenula Angusu.

-Ne marite laskavca, gospodine McIntosh. Zapravo je potpuno bezopasan.

Momak je besramno odgurne u stranu i bez oklevanja pruži ruku. Rekao je:

-Ja sam Tatjanin najbolji prijatelj. Ko ste vi, gospodine?

0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.