Dom, 41

Kad je otišao, Morag je celog dana bila tiha i zbunjena. Nakon što su se vratili u hotel i večerali, Tatjana ju je stavila u krevet. Angus ju je zadirkivao:

-Zašto si tako ćutljiva, Morag?

Vireći iz mekanog jastuka svojim nosićem i pegama, Morag je žestoko pocrvenela.

-Je li ti se svideo prijatelj gospođice Petrović?

Devojčica pogleda u Tatjanu. Rekla je, bez daha:

-To je najlepši gospodin kojeg sam u životu videla.

Dok se Angus smijao, Tatjana reče:

-Oh, ne brini, Morag! Još ćeš puno lepe gospode da sretneš u životu!

-Je li on vaš momak, miss?

-Ali nikako. Mi smo samo dobri prijatelji. Poznajem Igora još otkad sam bila mala kao ti sad. Njegov je otac radio s mojim, i naše su majke bile prijateljice.

-Išli ste u školu zajedno?

-Uvek smo sedeli u istoj klupi. Igor je samo par meseci stariji od mene.

Devojčica uzdahne.

-Mora da su sve devojčice u vašoj školi bile zaljubljene u njega.

Tatjana se smešila.

-Ali još nikada nisam čula da i sa jednom razgovara kao s tobom, Morag.

-Oh, ima li još dugo do mog šesnaestog rođendana, tata?..

-Ma uopšte ne. Obećavam da ću ga pustiti da pobedi kad dođe s mačem po tebe. Samo ću mu malo pripretiti, tek da McIntoshi ne kažu da sam te dao bez borbe.

-Hoćeš li, tata?

-Kažem da ti obećavam.

Devojčica opet uzdahne i pokri se preko glave.

U drugoj sobi apartmana kojeg je s Morag delila, Tatjana reče:

-Nije lepo da se rugate Morag, gospodine McIntosh. I mala se deca zaljubljuju. Niko ne voli da se s tako čim zbija šala.

On se smijao.

-Ali o čemu pričate? Bio sam savršeno ozbiljan. Zaista ću dati Morag vašem prijatelju ako je potraži na njen šesnaesti rođendan…

-Sva sreća da zaljubljenost ne traje dugo. Inače biste bili prisiljeni ispuniti datu reč.

On se prestao smijati, i sad ju je posmatrao s izrazom koji nije umela objasniti. Rekao je:

-Morag je istrajna kao i svi McIntoshi. Ne bih tu priču tako olako primao, miss.

-Zar zaista? Biste li vi bili u stanju čekati nekoga deset godina?

On se zavali u kožnu fotelju pored kamina. Leno je izgovorio:

-Ali ja sam odrastao, gospođice Petrović.

-Ali vi ste McIntosh, gospodine.

On ju je procenjivački gledao. Vrlo je dug i spor bio taj pogled, i iz nekog blesavog razloga njoj se naježiše dlačice na hrbatu.

-Ne smatram da na svetu ima žena koje su vredne deset godina čekanja.

-Slažem se. Niko se ne čeka deset godina. Život je previše kratak za takve gluposti.

-Da li se i vaš bivši momak slaže?

Ona ga zgroženo pogleda.

Upitao je to bez ikakvog prethodnog nagoveštaja šta mu je na umu, i ona je bila iskreno zapanjena. Dahnula je:

-Kako znate za…

-Ne  budite smešni. Način na koji ste reagovali bio je jasan kao dan.

-O, priznajem da me je Igor uhvatio nespremnu. Saša je poslednja osoba na svetu za koju bih pomislila da je došao u Englesku.

-Zašto?

-Zato što….

Osetila je nervoznu potrebu za cigaretama. Ali hotel je imao protivpožarne alarme u svakom apartmanu, i to uopšte nije dolazilo u obzir. Rekla je:

-Već sam vam rekla da je Saša sasvim nepodesan za život u miru.

-Ali u vašoj je zemlji već neko vreme mir, gospođice.

-Da li ste ikada iskusili posleratni mir, gospodine?

Pogledala je u njega i susrela se sa njegovim mirnim plavim očima iz kojih se ništa nije dalo pročitati.

-Pogotovo mir zemlje u kojoj ste bili pobunjenik.

Trenutak je oklevala, pre nego će nastaviti oporim glasom:

-Znam da zvuči kao otrcana priču za Imigraciono, ali moj je narod zaista obeležen u zemlji iz koje dolazim. Najvećim delom zbog sopstvenih gluposti, naravno, ali to ne menja na stvari. Možda je rat prestao, i krv više ne teče ulicama… Ali nema ni govora o miru kakvim ga vi zamišljate.

Uzdahnula je.

-Većini je ljudi to nesnosno. Meni je bilo – iz tog sam razloga otišla, naravno. Međutim, neki…

Slegnula je ramenima.

-Neki vole da žive takvim životom. Neki uopšte ne smatraju da žive ako ne pripremaju zavere i adrenalin im ne hrli venama.

-Neki kao Saša?

-Tačno. Za Sašu je rat bio kao od bogova poslan, i čak ga i ovaj posleratni “mir” na neki način razgaljuje. Nemam pojma šta bi on mogao raditi u Engleskoj.

-Svako ima prag do kojeg podnosi uzbuđenje.

-Oh, ne on. Ne možete pomisliti kakav je postao kad je barut zamirisao.

-Postao?

Ona se nasmije.

-Da, svakako, u pravu ste. Niko ne – postaje. Ljudi su onakvi kakvi jesu. Ne mogu za svoje slepilo kriviti rat, ili čak i Sašu.

-Međutim, vi niste dozvolili da to potraje, zar ne, miss?

Ona podiže obrve.

-Ne, naravno.

-Vi ste otišli od njega kad ste, najzad, shvatili o kakvom se labilnom momku radi.

-Upravo tako.

-Možda on nije ostavio vas?

Ona je zurila u njega.

-Ne razumem. Šta želite reći, gospodine McIntosh? Saša i ja već godinama nismo zajedno. Otkad sam napustila domovinu, više se nikada nismo sreli.

On sleže ramenima.

-Da, pa? Vaš je prijatelj sasvim ubeđen da ste Saši još uvek veoma dragi.

-Oh, Igor!..

Nemarno je odmahnula rukom.

-Nemojte se pouzdati u sve što Igor kaže, gospodine McIntosh. Svaku njegovu primedbu prethodno treba očistiti od podsmeha i ironije.

Namrštila se.

-Uostalom, sve i da je u pravu… To zaista nema nikakve veze sa mnom. Naši su se putevi odavno razdvojili.

On joj odgovori posle nekog vremena:

-Čini se da ste iskreni, miss.

-Bog s vama, gospodine McIntosh!..

Smijala se.

-Imam previše godina da bi opstajavala u osećanjima spram gimnazijskih ljubavi!.. Skoro mi je neverovatno kako sam ikada mogla biti zaljubljena u Sašu. Ali to tako ide s adolescentima, zar ne. Verovatno ste i vi bili zaljubljeni u neke devojčice s kojima u stvari niste imali ni najdaljih sličnosti.

-Mislite, čak ni kao što je tetovaža na leđima?

Ona se žacne. Ništa mu ne reče na to, i on nastavi veselim tonom:

-Tako sam i mislio. Nisam mogao a da ne primetim da je i vaš prijatelj pripadnik istog bratstva kao i vi, miss.

Ona hladno reče:

-Rekla sam vam da se celo moje društvo tetoviralo.

-Morao sam biti pametniji pa razumeti da time mislite i bivše momke.

-U stvari, to je bila ideja mog bivšeg momka. On je šovinista, a jedno vreme našeg života kojeg se radije ne bih sećala, bili smo i mi.

-Međutim, vas je prošlo.

-Svakako da nas je prošlo. Osim Igora i mene, još je nekoliko ljudi iz društva ovde u Engleskoj. Svi mrzimo tu glupu tetovažu.

-Pretpostavljam svi osim Saše, zar ne?

-Verovatno. Ali to uopšte nije moja briga. Kao ni ceo ovaj razgovor. Možemo li ga završiti, gospodine McIntosh?

On se isceri.

-Zašto vam je to toliko mrsko?

-Zato što me pokušavate isprovocirati. Uopšte ne shvatam kud ciljate. Želite li, možda, ispipati moja trenutna osećanja spram bivših ljubavnika? Zašto me, onda, konkretno ne pitate?

On posprdno reče:

-Zato što biste možda tražili protivuslugu. A ja vam se ne nameravam ispovedati, gospođice Petrović.

Ona mu odbrusi:

-Već ste previše slobode uzeli. Nema potrebe za takvim iznenadnim obzirom, gospodine McIntosh.

On se nasmije.

-Pošteno. Uvek zaostajem za vama, i neprestano me držite u dugu.

-Ali već sam vam rekla da me ne zanima vaš osobni život, gospodine.

-U tome se savim razlikujemo, gospođice Petrović. Vi se volite tucati s neznancima, kako se čini, ali mene intrigiraju sve pojedinosti o ženi s kojom ležem. Smatram da nečiji intimni svet može biti prokleto jebozovan.

-Oh, zavisi.

-Zato sam i rekao: nečiji.

-Ne vidim mnogo šta jebozovnog u mojem intimnom svetu.

-Ali vi ne vidite ni kako na druge delujete. Inače bi vam ručica neprestano bila uposlena dok vaš čovek crpi snage za još. Ne biste mogli prestati tucati samu sebe, kao što ne može ni on.

Ona je blenula u njega.

-Vi ste zaista pogani do srži u…

-Ja sam ono što jesam, gospođice Petrović, i takav vam se dopadam. Uzalud se pretvarate da ste zgroženi.

Udobnije se namestio u svojoj fotelji preko puta nje. Onda je rekao:

-Hajdete, miss. Dve godina apstinirate na mom ostrvu. Nećete mi reći da nikada niste umazali prstiće. Žalim beskrajno svaki put kojem nisam prisustvovao. Zato ćete biti dragi i pokazati mi kako to izgleda.

Nasmešio se.

-Sada.

Njoj je lice gorelo. Rekla je:

-Ne dolazi u obzir. Ne pada mi na pamet da…

-Ali to uopšte nema veze s vašom pameću. Samo s gaćicama koje su već vlažne. Vi ste bestidni, i zbog toga vas poštujem koliko ne možete ni da pretpostavite. Nemam sluha za device. Hoću da spustite gaćice i učinite to.

Glas mu je bio veseo i zabavljen, ali u pozadini je zijala mračna nota.

-Potucaću vas tako da ćete to pamtiti ceo život. Ali prvo vi razveselite mene.

Tatjana shvati da joj je prostorija dobila čudnu dimenziju pred očima, kao da ivice svake stvari vibriraju u ritmu s načinom na koji joj je pulsiralo lice. Kožna fotelja u kojoj je sedela bila je glatka i klizava, a njegove reči činile su joj pubis teškim i vrelim. Kao u snu, polako je podigla rubove svoje crvene suknjice naviše, jedva uspevajući verovati sopstvenim rukama da to čine. Međutim, on je imao opaku moć vešca u glasu, magiju koja ju je hipnotisala kao bespomoćnu zver bez trunke ljudskosti i dostojanstva. Rekao je, tonom u kojem je bilo hiljadu boja:

-Upravo tako… To sam hteo da vidim.

Ispod suknje, ona je imala crne čarape, one koje se penju do vrhova butina i ostavljaju nepokrivene sićušne gaćice kakve je obično nosila. Bile su crvene i već vrlo vlažne. Otkrivši ih, oblila ju je žestina, ali iz pravca nasuprotne fotelje začula je mukli, nestrpljivi uzdah. Bio je u senci, i nije mu uopšte uspevala videti lice, ali su je njegove oči pekle kao da je sposoban otelotvoriti pogled; učiniti ga fizičkim i opipljivim. Zarežao je:

-Prelepo, ali sad ih skinite… Oh, tako, to je lepo… Zaista nema prizora lepšeg od žene koja skida gaćice… Raširite noge, miss, želim da vas vidim…

Osećajući kako joj se znoj u kapima kupi po bedrima, ona ih sporo razmače. Da je iole razuma izdržavalo bitku u njenoj glavi, sad bi možda umrla od stida. Nikad u životu ničijem pogledu nije bila izložena kao sada. Krv joj je šumila u ušima toliko glasno da je jedva čula njegove prigušene reči:

-Isuse, kako ste lepi… Ovakvu kao što ste sad, trebalo bi vas izlagati, i hiljade bi hodočasnika dolazilo da se klanjaju savršenstvu… Učinite da vernici postanu kult, miss, napravite pagansku orgiju… Onda ću vas ja blagosloviti semenom, i proizvesti u sveštenicu… Hajde, želim da te vidim kako svršavaš…

Ona pomače tešku ruku palu među bedra. Bila je toliko vlažna da nije uspevala usredsrediti  prst na jezičku, neprestano joj je bežao. Znala je da ovo neće dugo trajati: svaki će čas početi da svršava. Nestrpljivom kretnjom podigla je nogu na rukohvat fotelje, ugodnije se namestivši, i onda sklopila oči. Začu kako je on jeknuo, metalni zvuk igle kad se nestrpljivo raskopčao. Promuklo je prasnuo:

-Hajde, kučko!.. Samo nastavi, oh, da!.. Sjajno to radiš, i sigurno oduvek!… Rodila si se naopaka, zar ne… Pričaj sa mnom, dođavola!.. Je li tačno da ceo život to radiš?..

Ona je dahnula:

-Oh, da…

-Nego šta nego da jesi… Samo naopake male veštice kao što si ti umeju da… Oh, prokleta da si!

Posve raspojasana, obnevidela, na samoj vibrirajućoj ivici orgazma, ona za časak, ne registrujući umom šta čini, podiže ruku do lica i hitro posisa prst a onda ga vratolomno brzo nanovo vrati među oznojena i skoro natopljena bedra. Istog je trena počela da svršava, dok joj je u glavi pucalo kao da joj se bubnjići raspadaju, i nije imala kontakta sa stvarnošću sve dok iznenada nije postala svesna da je on u njoj već ko zna koliko dugo i žestoko je tuca. Pograbio je rukama naslon fotelje, udarajaću o nju tako da je nameštaj zveckao i tresao se, gotovo do bola grub i mahnit. Ona se ugrizla za usnu do krvi, odižući se na dlanove koji su klizali po mokroj koži fotelje. Svršila je opet, i nanovo dok se u njoj točio. A onda je pomislila da je doživela sve iole na svetu vredno, i da baš može smesta i umreti.

1
What’s your Reaction?
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.