Dom, 42

Navukla je svoj uski crni kaputić i izašla na balkon apartmana da zapali cigaretu. Hotelski balkoni su bili jedini azil za nikotinske ovisnike, i prethodne dve noći kad je izlazila da popuši jednu pre spavanja, videla je još nekoliko usamljenih crvenih tačaka po okolnim terasama. Rekla je Angusu:

-Društvom anatemisani poroci povezuju ljude ma kojeg da su socijalnog ili imovinskog statusa. Ni sa kim u ovom hotelu nemam ni jedne zajedničke stvari, ali kad izađem ovde da zapalim cigaretu, bez obzira što smo neznanci i ne vidimo si lica u mraku, odmah se osetim kao pripadnik kakvog bratstva. Pomislim: oh, evo moje sirote prokažene braće…

On je izašao za njom i sad je sedeo na mramornoj ogradi balkona koja je mutno sijala u tami, okrenut ka njoj. Rekao je:

-Ljudi vole da vide da neko robuje istom poroku kao i oni. Onda je teret krivice lakše podneti.

-Ne osećam se nimalo kriva jer pušim.

-Upotrebljavaš reči kao: prokaženi, anatemisani… Ne bih rekao ni da se ponosiš.

Ona se nasmije.

-Ali to je uvreda na povredu, gospodine McIntosh. Nije dosta što sam imigrant u Engleskoj, već sam još i imigrant-pušač… Priznajem da je moja paranoja izraženija otkad sam došla ovamo. Naviknuta sam da me ljudi u startu odbacuju kad vide da nisam Engleskinja, i ponekad je moj strah veći nego situacija nalaže.

-Strah, gospođice Petrović? Vi ste jedna od najhrabrijih žena koje sam u životu sreo.

-Ali vi retko srećete hrabre ljude, gospodine. To što sam vam se usprotivila, verovatno je golema smelost u vašim očima…

On se smijao.

-Tačno.

-Međutim, vama se niko ne protivi i naprosto niste naviknuti. Možda sam ja samo drska i velika kukavica u svemu što činim. Mali ljudi ponekad nadižu galamu. Tako prikrivaju svoju nesigurnost.

-I za nadizanje galame je potrebna smelost, gospođice Petrović.

Ona sleže ramenima.

-Pretpostavljam da se s vama niko ne svađa, gospodine McIntosh.

-Zaista ne. Ali ja sam McIntosh, i prodavani pisac. Ljudi su vrlo snishodljivi kad se s tako nečim sretnu.

-Ja uopšte ne mislim da je to u pitanju. Vi biste izazivali strahopoštovanje i da se zovete drukčije, i da ne pišete.

-Zaista tako mislite?

Ona prosto odgovori:

-Da.

On se veselo naceri.

-Izuzetno mi prija laskanje iz vaših usta, miss.

-Ne laskam vam. Niti verujem da vama bilo čije laskanje prija.

-U pravu ste. Ne trpim poltrone. Ali dobiti pohvalu od nekoga koga se poštuje, i mišljenje uvažava… To je kao melem na mom egu.

Ona se smijala.

-Zar vam je ego možda trpeo?

Prevrnuo je očima.

-Svaki put kad dođem ovamo mrzim sebe što sam to ponovo učinio. Ljudi koje sam prisiljen sresti, razgovori koje moram voditi… Zlo mi je od toga.

Njoj je osmeh malo izbledeo na licu. Rekla je:

-Primetila sam da ste danas otkazali neke od svojih obaveza. Ako se ne varam, trebali ste imati sastanke celo poslepodne?

On reče s dosadom:

-I neki idiotski party večeras.

-Gospodine McIntosh, vi ste neviđena cepidlaka.

-Cepidlaka, gospođice Petrović?

-Da. Pretpostavljam da ceo život uživate povlasticu izbegavanja ljudi koji su vam mrski i dosadni. Vaš ime i vaš talent omogućili su vam da takve neprijatnosti svedete na najmanju moguću meru. Ali u svojoj oholosti ne uviđate da je već i to nešto što samo retki i probrani mogu. Vaša bi zaliha strpljenja naprosto morala biti mnogo veća.

-Već sam vam rekao da me uopšte ne zanima kako mi sudite, miss.

Glas mu je bio hladan. Ona odbrusi:

-Ako vam se ne sviđa da čujete, vi idite, gospodine McIntosh. Možda na neko mesto gde će se slagati sa svim što kažete i svaki vaš gest dočekivati fanfarama i oduševljenim povicima gomile.

U tami je videla kako se led u njegovim očima topi, a onda je prasnuo u smeh. Ona se malo naljuti, jer je u stvari izgledalo kao da se ne smije tome što je rekla, već njoj. Odigla je bradu.

-Ne podnosim razmažene budale.

-Pa, gospođice Petrović, onda svakako ne podnosite mene. Priznajem da jesam razmažen. Ceo mi se život povlađivalo, i gotovo da uopšte ne poznajem drugačiju reakciju.

-Ali vi ste u najvećem broju puta obzirni, gospodine McIntosh. Zato mi ide na živce kad se odjednom počete ponašati kao blazirani princ u kadi punoj sladoleda.

On učini podsmešljvi naklon.

-Vaša je teorija da ljude određuje njihovo poreklo, i da svako na svetu ima svoje mesto. Ispričavam se zbog deset vekova svojih aristokratskih predaka koji su mi s genima ostavili kratko strpljenje, nepoznavanje neposluha i hedonistički pristup stvarima.

Ona pomirljivo reče:

-U pravu ste. Vi zaista ne možete drugačije. Čak ni kad bi hteli.

-Pitanje je, koliko je to mrsko vama, zar ne?

-Meni, gospodine McIntosh?

-Upravo tako. Da li je moj obzir spram vaše ličnosti dostatan da zanemarite moje povremene blazirane ispade?

Ona je zurila u njega zaboravljajući da joj cigareta dogoreva.

-Zašto bi vas zanimalo tako nešto?

-Zato što sam obziran, zar ne.

-Vi ste zaista veoma fin čovek u mnogo čemu, i vrlo je malo predrasuda kojima sam robovala pre dosad ostalo nepobijeno. Rezonovala sam kao i svi sa ostrva: da ste uvrnuti mizantrop. 

-I ja to zaista jesam.

Ona zavrte glavom.

-Oh, ne. Ne zapravo. Vi ste samo čovek koji svoju privatnost vrednuje više od bilo čega na svetu.

-To je tačno. Ali ja sam tu privatnost podelio s vama, miss Petrović. Zato očekujem određene ustupke s vaše strane.

-Kao naprimer?

-Da mi odgovorite, za početak.

-Na šta? Već sam vam davno rekla da mi niste mrski, gospodine McIntosh. Ponekad ste arogantni, i zapravo ne marite jeste li ponizili ili uvredili čoveka. Ali, to je ono što vi jeste: vaše poreklo, vaša krv, način na koji ste odgajani, jedini ljudi s kojima se ceo život srećete. Uvek se naposletku setim, kao maločas, da se nema svrhe ljutiti na ljude zato što su takvi kakvi jesu.

On joj ništa ne uzvrati.

1
What’s your Reaction?
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.