Dom, 48

Posle dugog noćnog premišljanja, odlučila je poslušati Shannon i reći Angusu McIntoshu za nevolju u kojoj se našla.

Uštogljeni Inspektor iz Scotland Yarda, i njegov potčinjeni žutokljunac koji nije uspevao otrgnuti oči s nje svo vreme dok su razgovarali u dnevnoj sobi McGonagallovih, možda nisu bili realna pretnja, ali Tatjana nije želela da proverava.

Sve im je iskreno i pošteno rekla, baš kako ju je Igor savetovao. Objasnila je otkad poznaje Sašu, i kako se njihova veza okončala još pre nego je emigrirala, i da ga više nikad potom nije srela. Rekla im je da je Saša nije kontaktirao pri dolasku, iako je imao njen broj, i da zaista nema nikakvog pojma o tome šta je nameravao, ili učinio. Uštogljeni inspektor kojem su crte na pantalonama bile toliko oštre da bi čoveku, verovatno, presekle vrat, činio se ljut njenim iskrenim pristupom. Kao dan je bilo očito da je došao u Škotsku s već unapred donešenim zaključcima s kojima se njen nastup, sad, nije podudarao. Od tog mu je odmah proradila žgaravica. Sa sasvim formalnom učtivošću, koja ni izdaleka ne prikriva prave misli, iskazao je svoje nezadovoljstvo naloživši joj da, zasad, ne napušta ostrvo dokle joj god ne jave drukčije. Pred ulazom u pub gadljivo se osvrnuo oko sebe, ruku nisko prekrštenih na leđima. Gledajući odgore iza zavesa svoje sobe, Tatjana je pomislila kako izgleda kao spomenik engleskom stavu spram imigranata u Škotskoj, i Škotskoj u celini.

Nikad nije imala puno posla s vlastima u Engleskoj. Sve je svoje papire legalno sređivala i uvek budno pazila da ne podleže izbegličkim prečicama i zaobilaznim načinima. Ona nikad nije zavolela Engleze, ali im je svakog momenta priznavala pamet i efikasnost. U sporu s državom, imigranti nisu imali nikakve šanse. Jedino što je imigrant u Engleskoj ujopšte mogao, bilo je da preduzme sve što je u njegovoj moći da do spora s državom ne dođe.

Stoga joj je novonastala situacija bila mučna i teška. Još se uvek nije do kraja privikla na englesko državljanstvo, kad se već pronašla povezana s teroristima i kupovinom oružja!.. Samo da se ticalo nekog drugog, gotovo se mogla upišati od smeha. Da li luda domovina ikada ostavlja na miru dezertere? Uvek je verovala da je dovoljno da čovek ode. Da pokida veze s pogubnim ljudima i uticajima i, naposletku, mestima. Vaš je razum morao važiti za nešto pri božijem sudu! Ali, sad joj je palo na um da pri Staroj planini Balkan postoji verovanje da je bog osvetoljubiv i surevnjiv, i samo retkima prašta. Ako najposle dobije nogu u tur za zalet sve do kuće, možda to neće biti ništa više nego joj je bog našao za shodno naplatiti.

Ali, mislila je očajno tih dana, zar su moji gresi zaista toliko teški?

Ona nikad ništa loše nije počinila zaista. Imala je šesnaest godina kad se ložila na propagandu, ali hiljade Hitlerjugenda su radili isto i najvećem broju nije ni dlaka s glave zafalila posle. Najveće zlo koje je uradila, zapravo je uradila sebi. Istetovirala je taj crtež na sebi i nosiće ga zauvek, do groba.

Zar je moguće da naposletku ipak bude deportovana? Kakve su, uopšte, engleske zakonske mere za šurovanje s terorizmom? Jer, u najgorem slučaju, samo za tako nešto bi je i mogli kriviti. Neka bi se zadrta budala u Imigracionom mogla naći uvređena jer pri popunjavanju formulara nikad nije pomenula da se družila (ili možda čak i pripadala!) militantnom jezgru nadobudnih balavih šovinista. Neko bi eventualno mogao potegnuti pitanje zašto je ona tako nešto prećutala. Da li možda zato što se radi o infiltriranju? O razmeštanju ljudi na strateška mesta po Evropi? O nekom paklenom planu u kojem bi njeno lice i seksipilno dupe možda predstavljali lukavi kamuflažni zaklon za postavljanje bombi po metroima i bioskopima?

Kad bi joj misli otišle u tom pravcu, terala se da prestane. Stvari koje su joj padale na pamet većini bi ljudi zvučale kao teorije zavere i paranoja, ali uvek je preostajala činjenica da je ona izbeglica u Engleskoj. Tome se nije imalo šta staviti nasuprot. Njena je reč bila od mizernog značaja ako bi se ikad uhvatila u koštac s državom. Ona nije imala novaca  za sudove i advokate. Koliko bi joj, uopšte, trebalo novaca i vremena da dokaže svoju nevinost u jednoj ovakvoj stvari? I šta ako ono kopile kaže da ona laže? Dobro je poznavala Sašu. Saša joj nikad nije oprostio što ga je ostavila, pogotovo način na koji je to učinila. Uvek je znala da Saša nije neko kome se bezopasno zamera. Šta se uopšte dešavalo u njegovoj glavi sve ove godine? Koliko je njegovo ludilo uznapredovalo? Na koju ga je stranu odvela surovost i onaj manijački rezon? Saša je oduvek bio idealan materijal za neo-nacistu i skinheda. Imao je rasno i nacionalno besprekorno usmeren um. Hitler bi se upišao od sreće da ga je ikada sreo.

Ne jednom se tih dana iskreno zapitala gde joj je bila glava i kako je ikada mogla biti zaljubljena u Sašu. Ali u tom je pitanju ležao i odgovor. Imala je šesnaest godina i bila je zaljubljena. Povela se za Sašinom harizmatičnom rečitošću, njegovim bezumnim žarom. Za Sašinim zgodnim licem, za njegovim u teretani odnegovanim mišicama i stomakom. Za načinom na koji su mu stajale martinke. Za onim njegovim zelenim očima kao hladna voda fjorda. Sašine su oči uvek ostajale hladne, bez obzira da li smejao ili pretio. Morala je znati bolje. Morala je znati bolje kakav je čovek s uvek hladnim očima.

Takav bi čovek smatrao zgodnim načinom osvete kad bi u ovu priču uvukao bivšu devojku koja ga je prezrela. A bilo je dovoljno da Saša kaže kako ona laže, i da za bobije bude zauvek prokažena. Njegova bi reč sada mogla imati težinu nebeskog svoda. Saša bi mogao reći da sve te godine sarađuje s njima, da im je služila kao veza, da im je pripremala teren. Mogao bi reći stotine stvari dovoljnih da joj zauvek zabrane ponovni dolazak na englesko tlo. Sad joj je bilo zlo kad bi se setila svih onih reči koje mu je bacila u lice tokom zadnje svađe, i svakog puta kad mu je potom zalupila slušalicu, i prezira s kojim se otresla svakog od onih nekoliko puta koliko je hteo pomirenje. Igor je svakako bio u pravu. Saša je još dugo posle raskida ostao vezan za nju. Među ljudima koji su ih poznavali oboje nije bilo nikoga ko nije mislio da Saša priželjkuje da mu se ona vrati. Na svoj bolesni način, on je nju voleo. Šta može učiniti osujećena naklonost bolesnog čoveka?

Shannon je potpuno u pravu. Njoj je trebala pomoć nekoga ko u ovoj zemlji ima moć da rastera policiju i Imigraciono. Nekoga čije je ime dovoljno staro i slavno, ko je porodično vezan s lordovima i ministrima i ima novaca. Nekoga kao što je Angus McIntosh.

Ali onda je došla u Kuću, i tamo zatekla Eileen.

Njena rešenost, ionako na klimavim nogama, razvejala se u ništa. Bilo joj je zlo pri pomisli kako će morati da stane pred Angusa McIntosha, posle svih oholih i gordih reči koje mu je izrekla, i reći mu da joj je potrebna pomoć. Nije bila sigurna ni da bi joj on udovoljio. Angus McIntosh se gadio ljudi koji traže bilo kave usluge. Ako je išta naučila o njemu, naučila je to. Ako bi ga molila, da li je sasvim neverovatno pomisliti da bi je on prezreo? Ali, bila je spremna da prihvati taj rizik, onoliko spremna koliko je uopšte mogla biti; jer ako bi na jednu stranu stvaila prezir Angusa McIntosha, a na drugu eventualni zatvor i deportaciju, onda je ovaj zadnji tas duboko pretezao. Niko ne može da se oholi bez pokrića. Ponekad čovek stisne zube i pregrize svoj ponos. On je bio u situaciji da joj pomogne. Nije poznavala nikoga drugog u Britaniji ko je to mogao.

Ali, onda je otišla u Kuću i tamo zatekla Eileen.

1
What’s your Reaction?
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.