Dom, 52

Sve su njene stvari bile spakovane i spremne. Sutradan je prvim trajektom trebala otići na kopno, a onda za Edinburg. Nije mislila dalje od toga. London joj je bio mrzak, čak još i više nego pre dve i po godine kad je iz njega odlazila, i na mahove je imala dojam da je poslednje mesto na planeti na koje se htela vratiti. Dok je Rory bio u školi, blizanci spavali a Shannon s Hamishom u pubu, ona se iskrala iz kuće da zadnji put prošeta po visoravni.

Verovatno zbog odlaska, ali sve što je gledala i osećala stostruko joj se jače usecalo u mozak. Duboko je disala razmišljajući kako zaista nema vazduha ni prineti ovome ovde. Bilo je hladno i negostoljubivo severnjačko proleće, njenoj osetljivoj imigrantskoj koži jedva drukčije od zime, i trebali su proći još čitavi meseci pre nego sunce zasija s neba, ako i onda. Međutim, na neki šašavi način, njoj su se stopala lepila za tlo kao da je od meda i celo joj se biće opiralo skorom odlasku. Ona nije htela ići.

Pogledala je naniže podno svojih nogu. Okomita litica propadala je pravo u sivo, uzburkano more. Zapravo je imala strah od visine i malo joj se vrtelo u glavi. Međutim, baš to mesto joj se dopadalo najviše na celom ostrvu. Čula je glas iza sebe:

-Ne biste trebali da stojite tu, miss.

Ona se gotovo zagrcne od šoka. Hitro se osvrnula preko ramena.

-Šta vi radite ovde..?

-To bih ja vas mogao da pitam.

Sad je stao do nje. Ali iako je ona raširenim očima odole zurila u njega, nije joj uzvraćao pogled. Lice mu je bilo okrenuto ka pučini.

-Znate li da je ovo mesto ukleto?

-Kako to mislite, ukleto?

-Baš kako sam rekao. Nekada davno, jedna se devojka bacila odavde u more. Priča se kako ju je ponekad moguće videti kako stoji na ovoj litici, u beloj haljini i puštene kose.

Glas mu je bio odsutan. Ona reče:

-Oh!.. Nisam znala za to.

On svrne pogled naniže na nju. Tatjana se slabašno nasmeši.

-Priznajem da me je ovo mesto oduvek privlačilo. Često sam stajala ovde.

-Znam. Mnogo sam vas puta video.

-Oh? Pa, ja nisam videla vas. Na prste jedne ruke mogu nabrojati koliko sam ljudi uopšte srela u svojim obilascima van grada.

-Slažem se. Ovde niko ne šeta.

-Suđeno mi je da u ovoj zemlji radim gafove. Ali moj je izgovor što sam stranac. Koji je vaš?

On se malo osmehne. Ona nastavi:

-Da, glupo pitanje. Vi ste, naravno, McIntosh.

Ništa joj nije odgovorio. Ona i sama okrete lice ka pučini.

-Pretpostavljam da samo plemstvo i ludi imigranti pronalaze ikakvu svrhu u besposlenom bazanju okolicom.

-Pa, ako ništa, barem nam je jedna stvar zajednička, miss.

Tatjana pređe preko te upadice. Posle kraćeg oklevanja, rekla je:

-Upravo sam razmišljala iz kojeg mi je prokletog razloga ova zemlja toliko bliska. Baš kako ste jednom ljubazno primetili: ogromna je razlika između mene, i ove zemlje.

-Istočna Evropa nije drugi univerzum.

Ona se malo namršti.

-Ja sam totalno anonimna ovde. Do te mere da se ne zna ni odakle sam. Moja zemlja uopšte nije u Istočnoj Evropi. Ali britanski um ne pronalazi nikakvu suštinsku razliku između Istočne Evrope, Balkana i Uskršnjih ostrva. Za vas, ceo je svet s one strane Kanala samo zbrkana i nejasna masa onih drugih.

-Poštedite me. Koliko ste i šta vi znali o Škotskoj pre nego ste došli?

-O Škotskoj? Sasvim malo. Dovoljno da znam da nije u Istočnoj Evropi, naprimer.

Rekla je to s malim prezirom. On se nasmije.

-Ali vi ste načitani, miss. Ne uzimajte ljudima za zlo ako ne dele vaša interesovanja.

-Ne pričam o svojoj opštoj kulturi ili poznavanju geografije. Sad kad razmislim, zapravo mi se čini da se radi o Keltima.

-O Keltima, miss?

Ona uzdahne.

-Veliki sam poštovalac keltske kulture i mentaliteta. Muzike, legendi, tradicije…

Namrštila se.

-Jedino tako mogu objasniti svoju vezanost za ovo ostrvo. Jer nikako drukčije ne umem.

-Želim vam da u Londonu uspete pronaći dovoljno slobodnog vremena da o tome razmislite.

-Zašto to kažete?

-Zato što u London odlazite, zar ne?

Ona sleže ramenima.

-Imigrantske su pete krilate, gospodine McIntosh. Nemam nikakvu predstavu o tome gde idem, zapravo.

-Zar se zaista nikada nećete vratiti kući?

-Ne.

Rekla je to odsutno i bez razmišljanja. Učini joj se da on očekuje nekakvo opširnije obrazloženje, pa je strpljivo nastavila:

-Rat je sve izvrnuo naglavce, gospodine McInstosh.

-Ali ne možete si uzeti nov identitet.

-Mislite?

-Gospođice Petrović, ljudi su ono što jesu. Makar se tog gnušali, ili iz dna duše prezirali. Niko ne uspeva pobeći od sopstvene krvi.

Ona hladno reče:

-Da li ste se vi zato zatvorili u Kuću?

U prvi joj se mah činilo da će pobesneti. Ali onda je rekao isto onako mirno kao i dotada:

-Da.

-Pretpostavljam da je to bio način da svoju plahovitost držite na uzdi. Ponekad je pametno ne dovoditi se u iskušenje. Pogotovo ako time ništa ne gubite. Ne verujem da je vama izolacija ikada naudila.

-Zaista ne. Ja sam potpuno zadovoljan svojim životom. Ali kuća u kojoj sam se zatvorio nalazi se na mojoj zemlji, miss.

-Ali i vi želite pobeći od sebe, baš kao i ja. Zar ne?

On joj ništa ne odgovori.

-Jednom ste mi rekli da se niste izolovali da bi pobegli od drugih ljudi. Učinili ste to želeći da pobegnete od sebe. Ja sam iz svoje zemlje otišla iz istog razloga.

Uzdahnula je.

-Ali plašim se da ste vi ipak u pravu. Čovek je ono što jeste. Kako pobeći od svoje krvi? Ovo što mi se dogodilo, ta gadost s policijom… Čini mi se da svo vreme vodim zaludnu bitku. Uvek će biti nekog vraga da me podseća na to ko sam i odakle dolazim.

-Neko poput vas ne bi smeo dozvoliti da poklekne pred mišljenjem ksenofobične zemlje o imigrantima.

Tatjana malo razmisli o njegovim rečima.

-Mislite da je to u pitanju?

-Ali gospođice, vi se sasvim očigledno slažete s Englezima oko vaše domovine i nacionalne pripadnosti.

-Zato što se englesko i moje mišljenje u toj stvari podudaraju.

-Ja mislim da su Škoti počinili stotine gluposti u svojoj istoriji. Ali pre bih umro nego i sa jednim Englezom podelio mišljenje o tome, sve i da mu kruna stoji na glavi.

Ona se nasmije.

-Ali to je nešto drugo!.. Vi imate neizbrojivo mnogo vekova uzajamne mržnje!..

-I vi takođe. Englezi preziru sve strance, oduvek. Hoćete li im dati za pravo?

-Bojim se da me niko ništa ne pita u vezi toga, gospodine McIntosh.

On sleže ramenima.

-To je uvek stvar izbora, gospođice Petrović.

Ona ga pogleda.

-Izbora? Kakav izbor mislite da ja imam?

-Vaše su pete krilate, zar ne? Ništa vas ne obavezuje da se vratite u Englesku.

-Tačno. Zato to i nije moja odluka još.

-Šta vam je na pameti, miss?

Ona je gledala u njega. Sad mu je mogla reći: oh, stotine stvari!.. Stotine je stvari koje bih želela, volela, nadala im se… I šta s tim? Moja ih želja ne čini ni malo realnijim.

1
What’s your Reaction?
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.