Dom, 7

U pubu je bilo zadimljeno i toplo. Do laktova zasukanih rukava, Hamish je spretno brisao čaše i veselo brbljao s jednim zgodnim crnokosim momkom. Ona se ramenom progura pored njega i stavi piće na šank.

-Mesta, gazda!..

Hamish se namršti na nju, glumeći srdžbu.

-Milion sam ti puta rekao da me ne zoveš gazda, nisam li?

Ona se nasmije.

-Možda to navede tvoje instinkte poslodavca na kakav honorar?

On ljubazno odgovori:

-Uvek ti preostaje da se nadaš, naravno.

U mnogo čemu su supružnici McGonagall više nalikovali krvnim srodnicima nego ljudima vezanim pukim bračnim zavetom. Ali to je možda dolazilo od broja zajednički provedenih godina. Kao deca, Hamish i Shannon su bili komšije. Zajedno su išli u školu, igrali se u bašti iza kuće i celo bi ostrvo palo na teme da se naposletku nisu i venčali. Bili su u braku nepunih deset godina, ali su se zabavljali još od viših razreda osnovne škole, a jedno za drugo znali oduvek. Možda je bilo neizbežno da ljudi počnu nalikovati jedno drugom posle toliko godina poznanstva i druženja, Tatjana nije znala. Ali, oni su se svakako savršeno – uklapali. Toliko su se retko svađali da se gotovo moglo reći kako se nikad ne svađaju, i nije bilo stvari pod nebom oko koje se ne bi uspeli dogovoriti. Oboje su bili duhoviti i otvoreni, a u njihovoj se deci razdelilo jedino u čemu su bili različiti uopšte: Rory je povukao na majku, sa svojim autoritarnim manirom; dok su blizanci, nežni i ljupki kao vilenjaci od čipke i pene, više nalikovali svom dobrodušnom, trpeljivom ocu. Hamish je bio izuzetno fin, i ako je Shannon priličilo da je začikava zbog Angusa McIntosha, Tatjanu ni malo ne iznenadi što se njen suprug pravi nevešt.

Ali to je bilo najviše čemu se uopšte mogla nadati.

Ugrabila je trenutak dokolice i iz zadnjeg džepa farmerki izvadila cigarete. Baš je jednu prinela licu, kad joj u oči blesne hitro podignuta ruka s upaljačem. Povukla je dim i nasmešila se.

-Hvala, Seane.

On ne odgovori, već nastavi zuriti u nju. Ona dobi šašavu želju da mu se isplazi. Koliko, zapravo, Sean McNeil već blene u nju kad god je sretne?

Pa, možda bi moglo: otkad je uopšte došla.

Sean McNeil je bio toliko izlizana priča da je čak ni Shannon više nije zbog njega zezala. Celo je ostrvo, naravno, znalo, da mladi Sean McNeil trza na tu strankinju koja živi s McGonagallovima. Bio je otprilike njenih godina, ali naravno, obzirom na njen zlehudi izbeglički staž; barem deset puta toliko mlađi – mentalno. Na prste ruku je Sean McNeil mogao izbrojati koliko je puta godišnje odlazio na kopno; a u Londonu nije bio nikada. Pripadao je onom tvrdom krilu ostrvljana kojima je Edinburgh bio plafon nad kojim je još samo bog.

U gradu je bilo malo devojaka, kao i mladih ljudi uopšte; i ona se nije preterano čudila što su se ostrvski momci zainteresovali. Nikad nije bila lažno skromna po tom pitanju, i svakako se, bar u jednom, slagala sa Shannon: ona je uvek imala mnogo muškaraca oko sebe. Tako je bilo kod kuće, u Londonu, a svakako je moralo i ovde. Usled tog, s godinama je stekla određenu blaziranu neosetljivost spram muškog roda u celini. Retki su bili koji su je iole ozbiljnije interesovali. Život je bio nepravedan: mnoge su devojke očajnički žudele za naklonošću muškaraca, dok su one koje su je imale, bile izbirljive i cepidlake. Ona nikada nije morala uzimati prvo što joj se nudi.

Ali opet, nije bila kučka.

Smatrala je da žena spram udvaranja treba imati upravo viktorijanski stav. Udvaranje je velik i lep kompliment, laskavo priznanje; a muškarci mahom osetljive biljčice koje strahuju od odbijanja i zato se na udvaranje odlučuju teško. Svaki je muškarac s dovoljno hrabrosti za pristojno udvaranje zasluživao ljubazno odbijanje, u najmanju ruku. Ona nikad nije bila bahata prema muškarcima koji su joj prilazili, samo ako su bili iole kulturni. Bahatost je odgovor na bahatost, ne način da se fin čovek ponizi… Zato ju je toliko iznervirao Angus McIntosh.

Kao da joj kopa po glavi, Sean McNeil iznenada progovori:

-Kažu da si imala posetu jutros.

Ona uzdahne. Ako ne možeš da ih pobediš… Strpljivo je rekla:

-Da, jesam.

Cigareta mu je dogorevala u ruci dok je, nagnut nad šank, zurio u nju. Bio je van svake sumnje zgodan momak, drčnog profila i s neobično pristalim crnim obrvama i kosi spram svoje sablasno bele keltske puti. Njegova je porodica takoreći držala sav posao s ribolovom na ostrvu i on je važio za najpoželjnijeg gradskog neženju. Ni u najcrnjem raspoloženju nije mogla reći da je glup, a često ju je znao nasmijati, što je svakako bio ogroman plus za bilo kojeg i kakvog muškarca. Ponekad, kad bi joj se rešetke njenog višemesečnog apstinentskog kaveza sklopile nad glavom, poigravala se mišlju o Seanu McNeilu puštenom s lanca. Ali to je bilo samo to, igra u njenoj glavi. Nikad mu nije dala ni najpribližinije primisli ikakve nade. Sean McNeil je bio vođa lokalnih dripaca koji su još uvek muku mučili s nabujalim adolecentskim testosteronom za kojeg na ostrvu nije bilo bog zna koliko oduška. Kao gimnazijalki, možda joj je imponovala ta mačo priča, ali njeni gimnazijski dani bili su davno okončani.

Gledala je negde preko njegovog ramena, odsutna, kad začu kako on govori:

-Jesi li se setila da našem čuvenom piscu tražiš autogram?

Ona prebaci fokus na njegovo posrpdno lice. Na vrh joj je jezika bilo da lane: može li ikako biti ogavnije ljubomoran, Sean McNeil? Ali obično je vodila računa o tome kako govori s njim. Nije se plašila ni njega ni bilo kojeg drugog lokalnog muškarca u pubu, ali bila je žensko, izbeglica iz Istočne Evrope na zabačenom škotskom ostrvu i beznadežni ovisnik o usamljeničkim šetnjama van grada, u sumrak. Jednom je prisustvovala sceni kad su Hamish i još dvojica odraslih muškaraca tek krajnjim naporom obuzdali Seana McNeila da nekom pijanom mamlazu ne izvadi kičmu na usta. Pomalo je delovao kao pokeraš, sa svojim lenim glasom i pokretima, ali je, zapravo, bio prgav kao đavo i imao opaku pesnicu. Škoti su temperamentni ljudi, a pijanog ili izazvanog Škota će samo krajnja budala podceniti.

Ona je dolazila iz naroda koji je na strastima izgradio svoju istoriju i tradiciju i svakako je bila kompetentna da o tome sudi.

Mirno mu je odgovorila:

-Ne, nisam.

-Ti svakako znaš da je on čuveni pisac, i jedan od McIntosha?

-Šta hoćeš, Seane?

-Samo pitam.

Ona opet okrene glavu od njega. Krajem je oka videla kako on i dalje netremice zuri.

-To su, znači, dva susreta u dva dana. Više nego je gospodin pisac udelio bilo kome na ovom ostrvu. Da se čovek upita zašto, zar ne?

Ona izgovori s dosadom:

-Moramo li pričati o Angusu McIntoshu?

On otpljune:

-Pa, meni je svakako mrsko. Ne dajem ni pet para na kopilad propalih klanova koja ljubi engleska dupeta zbog malo hartije ubrljane tintom.

-Trošiš puno reči na kopilad za koju ne daješ ni pet para, Sean McNeil.

Pogledala ga je pravo u oči, a one se ohladiše i dobiše boju olujne sive pučine; ali uto Hamish, neprimećen, odjednom progovori za njenim leđima:

-Svakako ne bi hteo da te Angus McIntosh čuje, Sean McNeil.

-Što znači šta?

-Da prestaneš gnjaviti Tatjanu, kao prvo. Ne držim je ovde za ukras.

Trgnuo je glavom ka bučnom društvu u ćošku.

-Ona ima posla, a tebe čekaju tvoje barabe. Hajde, gubi se.

Hamish se raširenim rukama oslonio o šank, s očiglednom namerom čoveka koji se neće pomaći s mesta sve dok mu ne bude udovoljeno; i Sean McNeil mrzovoljno pograbi svoje piće i ode. Tatjana reče, gledajući za njim:

-Pa, ne držiš me ovde ni da bi me plaćao, svakako.

-Zaveži.

-Da, tata.

-Ne volim da se kačiš sa Seanom McNeilom. Kad je pijan, sasvim je lud.

-Kao prvo, on se kači sa mnom.

-Zgodne cure moraju da oguglaju kad muškarci za njima sline. Ali ako izazivaš, onda očekuj ćušku preko zuba.

Tatjana prevrne očima.

-Ispunio si svoju kvotu moralnih pridika za celu narednu godinu, gazda. Mogu li sad ići da nešto radim?

-Bilo je i vreme. I ne zovi me gazda.

0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.