Dom, 8

Zadihana, ispentrala se na vrh uzvisine i pogledom potražila Roryja. Ali iako je s tog mesta imala veličanstven pogled na celu okolinu, malog dripca nigde nije bilo. Njoj srce siđe u pete i tu poče užasnuto udarati.

Viknula je:

-Rory!..

Malo s leva, njegova čupava glava izroni iza jedne lišajevima umrljane stene. Ona mu pokaže rukom da se smesta vrati. Čim joj je došao na domet glasa, počela se derati:

-Ovo ti je bio poslednji put da si uradio išta slično, Rory McGonagall! Još samo jednom, i izdevetaću te na mrtvo ime!

On joj prkosno uzvrati.

-Ne smeš me tući! Odrasli ne smeju da tuku malu decu!

-Isprobaj me!

Pograbila ga je za ruku, nadurenog, i okrenula se licem ka pučini. Srce joj je još uvek jako lupalo. Rory je stalno izvodio psine. Iako su Shannon i Hamish govorili da Rory ima genetsku predispoziciju za veranje po liticama i da svakako neće pasti, ona se prepadala svaki put kad bi joj uradio nešto kao maločas. Duboko je udisala hladan, slan vazduh, pokušavajući smiriti strah i gnev; kad oseti kako je on vuče za ruku. Rekla je:

-Prestani, Rory, nigde te više ne puštam samog danas!..

Ali on je i dalje bez reči cimao. Ona plaho svrne pogled naniže na njega, ali onda shvati da se on osvrće preko ramena i uopšte ne gleda u nju. Isprativši njegov pogled, umalo je vrisnula. Toliko blizu da ih se upravo mogla dotaći, stajali su Angus i Morag McIntosh.

Srce joj opet poče udarati u petama. Dahnula je:

-Isuse!.. Kako ste me uplašili!..

On reče:

-Čini se da svaki put kad se sretnemo ja uradim nešto zbog čega se moram ispričavati. Oprostite, miss, nije mi bila namera da vas plašim.

Ona pomisli: prestani se ponašati kao budala. Slabašno se nasmešila:

-Oh, u redu je. Naprosto vas nisam čula.

Onda je svrnula pogled naniže na devojčicu u njenoj žutoj kabanici. Sagnula se kako bi joj bila bliže i upitala:

-Zdravo, Morag, kako si?

Devojčica je nepomično zurila u nju. Duge riđezlatne trepavice senčile su joj obraze boje sedefa. Ona steže oca za ruku i hitro podiže oči ka njegovom licu. On se nasmeši.

-U redu je, Morag.

Devojčica je nanovo pogleda, i tad joj se lice rasvetli u osmeh anđela. Tatjana je samo jednom videla smešak sličan ovome, a Moragin je bio lepši tek utoliko što je bila žensko, i dete… Tiho je rekla:

-Fino, miss, hvala.

Tatjana je pomalo tužno gledala u nju.

Ovo je dete nesretno, mogla se zakleti u šta god. Odjednom je ponovo bila ljuta na Angusa McIntosha, ali ovaj je put osećala da joj gnev ima realnije temelje nego kad se izderao na nju pre par nedelja. Njegovo je pravo da bude mizantrop i živi odvojen od sveta. Ali da li mu čak i roditeljstvo osigurava pravo da takvim drži sopstveno dete? Iznenada je imala žarku želju da mu može u lice reći šta misli o njemu i njegovim vaspitnim metodama. Ali naravno, nikad se na to ne bi usudila. Slutila je da Angus McIntosh slične komentare nagrađuje pesnicom u čelo.

Nijedan roditelj ne voli da mu se govori kako da odgaja svoje dete. S druge strane, mnogi bi ljudi trebali proći specijalnu obuku pre nego im se dozvoli da budu roditelji, da se ona nešto pitala; i isto tako tu dozvolu mnogima ne bi ni dala.

Ali to su bile utopijske ideje. Uvek je preostajala istina da na svetu postoje ljudi kao Angus McIntosh, i da im je dopušteno da rođenu decu uče svojim ličnim frustracijama.

Uzdahnula je i uspravila se, a kako je on posve mirno stajao i posmatrao je, ne odajući utisak da ima nameru bilo šta reći; ona pogleda Roryja.

-Zar nećeš pozdraviti drugaricu iz škole, Rory?

Ali na njenu najveću sramotu, Rory je nastavio tvrdoglavo ćutati i zuriti u Morag sa sasvim očiglednim neprijateljstvom.

Odmah je znala da nema svrhe da insistira. Kad bi Rory zapao u jedno od svojih ćutanja, od tog ga ne bi otrglo ni vezivanje besnim konjima za repove. On je umeo da ćuti kao niko kog je u životu srela. Crveneći od neprijatnosti, pogledala je u Angusa McIntosha.

-Oprostite zbog Roryjevog ponašanja, gospodine…

-Ne mari. Morag se ne igra s ovdašnjom decom.

Na celom je ostrvu čovek svećom morao tražiti dete, i njoj ta rečenica zazvuči toliko blesava da joj nije umela naći odgovora. Rory je poznavao svu decu u gradu i svi su mu bili lični prijatelji – ili barem sledbenici… Šta, kog vraga, znači to: Morag se ne igra s ovdašnjom decom? S kim se Morag, onda, igra?

Pogledala je devojčicu još jednom, njene ovaj put spuštene trepavice i blago crvenilo njenih jagodica, i odgovor se uobliči sam od sebe. Morag McIntosh se zapravo ne igra ni sa kim.

Ćutke je varila u sebi tu spoznaju, kad ponovo začu njenog oca:

-Ne bih da vam smetamo više, miss Petrović. Pozdravi se s gospođicom, Morag.

Dete reče, ne dižući pogleda:

-Doviđenja, miss.

Tatjana tužno odgovori:

-Doviđenja, dušo.

Onda su se okrenuli i otišli.

 

Gledajući kako se udaljavaju, Tatjana reče:

-Ovo što si sad uradio, koštaće te nedelju dana bajki za spavanje, Rory McGonagall.

On se pobuni:

-Zašto? Zašto, šta sam uradio?

-Šta si uradio..?

Čučnula je pred njega.

-Da te je sram i stid! Zašto nisi hteo da pozdraviš to dete?

On je pogleda kao da je sišla s uma.

-Da je pozdravim? Ali niko ne priča s Morag McIntosh!..

-Baš me briga! To ostavljam njihovim roditeljima da se zakite! Ali ja nisam ulupala tri godine svog života da bih naposletku dobila dečaka koji se tako ponaša! Uostalom, šta ti uopšte znači to, niko ne priča s Morag McIntosh?..

-Pa tako! Ona je skroz blesava! Uvek sedi u nekom ćošku kad je odmor i tata je dovodi u školu i dolazi po nju. Čak se ni devojčice ne igraju s njom.

Rekao je to s krajnjim prezirom. Onaj s kojim se čak ni devojčice ne igraju, za Roryja je imao socijalni status ogavnog insekta. Tatjana strpljivo objasni:

-Ali, dragi, to uopšte nije lepo.

-Zašto?

-Zato što je ona jedna fina i slatka devojčica, i živi sam u onoj velikoj kući… Svako treba prijatelje.

-Pa? Zašto ih onda ona nema?

Tatjana se ugrize za jezik. Gledala je u svog pametnog dečaka i shvatila kako je upravo upro prstom u srž cele te stvari. Zaista, zašto Morag McIntosh nema prijatelje? Na ovom su ostrvu važila ista pravila kao u Londonu ili bilo kojem mestu na svetu. Devojčice poznatih očeva koje nose lepe i skupe haljine i imaju dobre ocene, obično su opšteomiljene kod svojih vršnjaka. Ako usprkos tome nemaju prijatelje, to je obično do njih.

Ili njihovih očeva.

Ona se uspravi i reče:

-Hajdemo kući, dušo.

0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.