Zašto nisi

 Malopre mi postaviše pitanje koje su mi verovatno i pre postavljali, samo što nešto ne pamtim.

Naime, upitaše me što nisam feministkinja.

Zašto nisam? A što vi jeste?

Feministkinje su se borile za pravo glasa (koje u tom momentu –  doduše, onda se i nisu zvale feministkinjama, već sifražetkinjama – nisu imali ni mnogi muškarci, mada se danas o tome ćuti), borile su se za pravo da imaju posao a ne da striktno budu domaćice, borile su se za pravo da idu na univerzitete… Razumete.

To su sve bili logični i opravdani zahtevi. U to je vreme feminizam imao smisla.

Danas?

Danas kad su žene (barem u Americi) mnogo zastupljenije po univezitetima od muškaraca, kad muškarci moraju hodati oko njih po jajima ne bi li ih tužile za sexualno zlostavljanje, kad su sudovi na njihovoj strani pa muškarci moraju plaćati alimentaciju čak i za decu za koju se dokaže da nisu njihova, kad se u Kaliforniji istorija više ne zove history, već HERstory – nekako mislim da je ceo pokret izgubio na verodostojnosti.

I mozgu.

Ne gledam tv-e, ali poprilično sam verna yt. Čega sam se sve nagledala i naslušala na tom freak show, to nije za priču. Monstruozno debele crnkinje od kojih bi se prepao na ulici, kako galame da su debele zbog bele supremacije. Na marinac šiljato ošišane i u modro obojene, s obaveznim očalima, žene bez sisa i kukova, izgledajući ko emo dečaci od 12 godina, kako kukaju da beli muški šovinisti neće da izlaze s njima. Mada bi im one inače odsekle muda, jer su beli muški šovinisti. Ali svejedno. Oni MORAJU DA ŽELE da izlaze s njima.

Besprekorno našminkani muškarci koji me pokušavaju ubediti da sam sexista i rasista (?) ukoliko me ne privlače besprekorno našminkani muškarci. U haljinama.

Urlanje na onog nesretnika Trampa kao da je lično ubio Melaniju, isekao  je na delove i svesno ih pogrešno opet povezao. I onda sve dao novinarima da slikaju. Što je inače uradio Idi Amin sa jednom od svojih žena. Ali, o kulturama drukčim od evropske se ništa loše ne sme reć. Pssst.

Urlanje na narcisa Trampa koji je skeč po sebi, ali nikakve ratove nije započinjao, nikakvu staljinističku diktaturu uveo; kako tvrde da je gori od svih predsednika pre njega koji su im redovno slali sinove i muževe u ratove, i počesto ih vraćali mrtve; i suroviji od Staljina mada za veka nisu imali prazan frižider, ili im se desilo da uopšte žive u kući koja nema frižider. Ili da nemaju kuću uopšte. 

Idolopoklonisanje trendovima i cancel culture, da bi bio u trendu. Napadi, strvljenje, pretnje smrću ljudima koji su se usudili da kažu bilo šta mimo rezona nametnutog ovcama. Čovek koji kaže da je ustavom zagarantovan free speech proglašen za rasistu i belog sexistu. SVAKO ko ima pitanje, ko nešto upita da mu se pojasni, momentalno strpan u fašistu, nacistu i rasistu.

Vešticu za paljenje.

Gledala sam klipove potpuno normalnih ljudi koji pitaju zašto je ovo ovako a ono onako, i to NE u vezi žena ili manjina, već prosto načina funkcionisanja društva ili kakvog konkretnog problema; koje se proglasilo ultra-desničarima i bio im banovan nalog.  Čak i ne pominjem one kontroverznije. Govorim o potpuno uobičajenim ljudima, koji su govorili o porezima, o taxama, o životu, i sutra im kanali bili banovani.

Kao, šire hate speech.

S druge strane, gledala sam i rođenim ušima slušala nabrijane žene kako vrište da se svi muškarci trebaju pobiti – ili nabrijane crnkinje i crnce kako vrište da se svi belci trebaju pobiti – i njihove kanale niko nije banovao. One vrište i dalje. 

Slušala sam James-a Lindsay-a, i s filoSofskog su mi gledišta neke stvari možda jasnije (trigger: NE slušajte ga ako ste feminista, pripadnika antife, sjw i slično – em ćete biti trigovani, em nećete ništa razumeti, em ćete biti trigovani JER ništa niste razumeli), ali to mi ne pomaže u rl. Mislim, još uvek donekle pomaže ovde. Ne da živim u Americi ili nedajbože Švedskoj.

Pomaže mi dovoljno da znam da nisam feministkinja. 

Ko god jeste, želim mu sretno lečenje. 

Jer, sve su bolesne. 

Neke su morbidno debele što im se više ne sme reći zbog body positivity pokreta, a postoji i pravac koji im govori da su debele jer nisu ni svesne da su žrtve bele supremacije, i zbog toga se moraju opirati svakom pokušaju mršavljenja, obzirom da je to samo kolonijalistička retorika. Htela bi da se zezam, ali ne. Ovo stvarno govore debelim crnim ženama na univerzitetima po Americi.

Neke su razočarane muškarcima u svom životu (mnoge, u stvari) jer su imale pogrešna očekivanja: očekivale su da im partner bude najbolja drugarica, da ide s njima u šoping, da mogu pred njima da imaju histerične napade i da dobiju razumevanje, da mogu da nose pocepane trenerke, ne briju pazuhe i, verovatno, ne peru onu stvar danima – a da se njihov partner svejedno na ulici ne okreće za ženama koje su se oprale. Kad ih je on prevario ili ostavio, počele su da mrze ceo muški rod, i u svakom pripadniku tog sexa da vide supremaciju, opresiju (po pravilu belu, neobično kako se skoro niko ne žali na crne muškarce – što ne znači da su bolji, inače bi ostajali s decom koju naprave, već samo da se o crncima ništa loše ne sme reći), ošišale se na kratko i/ili ofarbale u modro ili zeleno, sočiva zamenila očalima i postale vatrene zagovornice feminizma. 

Dvadesetogodišnje majke imaju šestoro dece od različitih očeva, obično su morbidno debele, nemaju posao i veruju da im država duguje nešto samo zato što imaju bingo polni organ.  Niko se ne usuđuje da im ne plaća za njihovo budalasanje (niko ih nije silovao) jer se plaši da će ga proglasiti za sexistu i belog supremacistu.

Nevinim se muškarcima uništava život i karijera jer su ih besne bivše devojke i žene prijavile za zlostavljanje i silovanje. Kad se pokaže da su lagale, nikom ništa, osim što je muškarčev život i dalje uništen. Volela bih da lažem, ali svi imate google. KORISTITE ga, jebemu život.

To više nije borba za jednakost. To je odavno prestala borba za jednakost biti. To su sad sasvim neke druge priče.

I, zato nisam feministkinja.

Hvala na pitanju.

1

Ko se boji svinje još?

Uzite se u pamet. (Ne, nije pravopisna greška, u pitanju je moj banacki).  

Koliko ste spremni da trpite?

Većina će reći, ma ni za jotu, ali većina nas laže. U životu se i svetu volimo predstavljati drugima kao veliki i moćni, i nedodirljivi. Kao, nas ništa ne dotiče. Mi ne odstupamo ni za crtu. Iznad smo takvih stvari.

Postojalo je vreme kad sam i sama to mislila o sebi. Bila sam sigurna da sam dovoljno jaka da se oduprem ma čemu se život na mene bacio. Na kraju se ispostavilo kiselo grožđe, da sam samo mislila da jesam. A misliti i cveće brati… Znate.

Ima toliko sitacija iznad kojih pokušavamo da budemo, i raspolažemo sa hiljade izgovora. Čovek ni u čemu nije bolji nego u nalaženju izgovora. Ne mogu sad, nije pravo vreme, moglo bi bit i gore… Ovih dana vlast nas je – a u skladu s globalističkim idejama koje se svetom šire ko požar – naterala da se setimo da nas je već jednom obukla u uniforme, ko da smo u gulagu, zatvoru ili, naravno, kod Orwell-a. 

Kod Orwell-a smo, odavno. Čovek nije bio pisac, bio  je prorok.

Elem, pričala sam s nekim ljudima odonda, i od svakog, al bukvalno svakog, sam dobila komentar: a šta mi tu možemo, samo da ćutimo. Svakom, bukvalno svakom sam rekla: baš zato što tako misliš, sad nosiš tu masku koja ti je na glavu stavljena bez ikakvog realnog razloga, i sutra, ako kažu na tv-u da treba i lonac na nju da staviš, ti ćeš i lonac nositi. 

Zato i mogu da te vozuaju ko malog majmuna jer “mi tu ništa ne možemo, osim da ćutimo”. Danas uniforma, sutra ko zna šta?

Uzite se u pamet!


Mi možemo svašta. Svako od nas ima kuku i motiku u šupi. Samo smo zaboravili da se to može rabiti u još koju svrhu osim plevljenja bašte.


E, Srbijo moja pod šljivama.


Imam porekla ko cigan kumova, al samo ovu zemlju osećam svojom. Možda vuče neki gen još od Čarnojevića, ko bi ga znao. 


Znam da Srbi nekad nisu trpeli makaršta i sve što im se poturi pod nos. Znam da su dizali bune i ustanke i bez pardona na mačeve nabadali kraljeve. Danas se ljudi smeju Vikinzima – priznajem, i sama sam kriva – ne znajući da je “Viking” bilo zanimanje, ne ceo jedan narod koji su uglavnom bili farmeri. Smejemo im se jer su svoje zemlje izvrgli ruglu, dozvolili da padne bez kapi prosute krvi, da je na tacni daju uzurpatorima. Ali, retko se koji Srbin smeje – Srbima. Možda zato što Srbin nikad nije bio posao – osim možda po habsburškim granicama jedno vreme – već narod, i taj narod se u brk smejao velikim silama i nepravdi, ne pitajući koliku će cenu za drskost platiti. I, baš zato što nikad za cenu nisu pitali, kroz istoriju su mnogi put bili nagrađeni: slobodom, pobedom u ratu, istinom.


Nekada, Srbi nisu nalazili izgovore. 


Danas imam utisak da je to sve što rade. I, dokle god se budemo frljali izgovorima, ima da nam bude sve gore, dok na kraju ne završimo u blatu s ostalim svinjama.


Ali pa dobro, reći će mnogi leftičari, politički korektni, feminazi, vegani, napredni i osvešćeni: svinja je plemenita životinja. Nema se potrebe stideti – biti svinja.


Slažem se. Evo ruke: vi ostanite u blatu s njima.

Mi bi se makli. Malo, onako, znate, zaudara.

0

Istorija ružnoće

Kaldrma zadnji put popravljana još kad su Turci lelekali krajinom. Gadne rečice iz kojih zure mrtve bele ovčije oči. Deponija usred grada. Krivo, jalovo drvo u betonu; zavijorene najlonske kose. Izvaljena klupa u parku. Ispljuvak na stepeništu. Lice šljama na predizbornom plakatu.

Preko njega nakrivo nalepljeno lice šljama.

Pretila, masna pevaljka koja najzad dnevnicu ne zarađuje klečeći. Sjajnobleštavi, luxuzni papir skupog časopisa u kojem se drolje, opasni ludaci i polupismeni džeparoši razmeću panoramskim prozorima; odajama krcatih cipela s platformom i lažnim baroknim ukrasima po tavanici. Pet metara dugački lordovski stolovi; stolice pozlaćenih naslona prevučene tkaninom boje vina i minijaturni, nervozni psi-ukrasi u dvorcima tromesečnih milionera što se potpisuju uz profesionalnu pomoć. Matori, senilni prdavci koji su proveli život bez brige i pameti studirajući po Sorbonnama apstraktne akrobacije i pijuckajući dvadeset godina star gorštački whiskey po ambasadama; a koji danas neopozivo zahtevaju da tvoj jedva obrkatili brat ide u pravi, krvavi rat. Ili čak i ti. Kafansko-stranačke tuče u sitne sate kad ponestane para i cigara, i kad se jezik, jedino oružje za kojim nemaš straha posegnuti; raspojasa. Posle povraćanje uza zid pokrajnje uličice, teturanje kući u kakav suteren ili potkrovlje u kojem prokišnjava i u kojem bazdi na vlagu, prepržen pasulj od prekjuče a bledunjavo dete kašlje. Precvala, nekad lepa žena koju si sinoć išamarao a jutros balaviš kako se to nikad više neće ponoviti, tako mi slave… Skotski gazda kod kojeg radiš neprijavljen dve godine za sto evra mesečno dvanaest sati na dan i kod kojeg su zabranjene bogohulne reči kao bolovanje ili godišnji odmor; a zbog kojeg si sinoć išamarao ženu.

Jer njega ne smeš.

Ljigavo poslušničko uvijanje pred korumpiranom uniformom; popom što vozi hiljade i hiljade evra skupa kola slepih stakala i bez stida i srama se vitla po hramovima sa svojom braćom u bogu zbog politikanskih malverzacija; baš kako u Bibiliji piše a Hrist propovedao; pred doktorom koji neće da ti pogleda bolesno dete dok prvo ne vidi kovertu ili bar kesu; pred narodnim poslanikom sa osam razreda pučke škole upletenim u organizovani kriminal; napola retardiranom otvaračicom usta kojoj venama kola plastika; pod nogama bilo koga ko se na jednoj bizarnoj društvenoj lestvici okrunjenoj profesijama kao što su „maneken“, „starleta“ i „ex-devojka poznatog pevača“; našao za prečku iznad tebe.

Aga je aga.

Ti ćeš otići kući i izbiti ženu i dete; i bar se za pola trena svog bednog života osetiti jak.

 

Ako baš popizdiš; uvek možeš naći na ulici kakvo siroto pseto i sekirom mu odseći šape.

Kad ga pogledaš u oči; nećeš videti nakazni, mutirani otpadak od vrste i prirode kojem bi metak u čelo bio nezaslužena milost.

Sa njim ćeš biti jak.

 

 

 

Znaš?

0

Nema potrebe

Ima mnogo ljudi u mojem životu koji bi me nazvali pogrdnim imenima, i još više onih koji to i rade. Da im skratim muke ako ikad ovde zabasaju: da, jesam sebična.

 

U jednom trenutku u mom životu, moj mi je život postao bitniji.

 

Oh, oni se ne bi složili. Oni bi rekli da sam ja uvek bila sebična i samo o sebi mislila. Ali, znate kako, niko još nije ni u čijoj glavi svetlio; a oni koji misle da znaju sve, obično znaju kerov kurac, a često ni pola od toga. Ljudi koji misle da znaju sve, su jedan, i glavni od, razloga što danas živim kako živim.

I što dalje od njih.

 

Koje god da sam odluke donela – a maltene su se sve ticale ili te odluke ili nervnog sloma i vezivanja za krevet na psihijatriji – ne izvinjavam se nikome. Ne izvinjavam se čak ni za eventualne nesporazume. Ne izvinjavam se čak ni ako sam nečiji postupak krivo protumačila, ako su mi neke informacije loše ili lažno prenete pa sam na konto njih ispala pizda – ne, ne izvinjavam se čak ni za to. 

 

Toliko sam godina svog života provela izvinjavajući se: ocu što nisam sin, majci što postojim, bivšima jer nisam ono što od mene žele, šefovima jer loše radim posao koji mrzim – da se više ne izvinjavam nikome čak ni ako sam se o koga ogrešila. 

 

Želeći da ugodim drugima, završila sam na lekovima. Oh, reći će oni koji mi sude ako slučajno ovde nalete, nemoj da sereš – nismo mi krivi za to!

 

U pravu ste. Kriva sam ja koja sam dozvolila da ikad imam ikakvog posla s vama. Da vas pustim u svoj jebeni život.

 

Dve trećine svog života provela sam hodajući po jajima i plašeći se i svoje senke – kamoli da insistiram na nečemu što stvarno želim. Vaše sam želje stavljala ispred svojih. Pustila sam vas da mi birate kako i koliko treba da pričam s čijom majkom, kako i šta da mislim o svojim roditeljima, na šta da trošim pare od rođene plate, gde da letujem – čak ste me naterali da ko mlada, jedva tridesetogodišnja, pride lepa žena; živim u jebenom celibatu – jer ste se vi na mene durili. Kad sam suznih očiju dolazila da vas molim da mi objasnite, vi ste me odjebali.

 

Znate kako? Odavno sam ja odjebala vas. I, to je, u biti, sva priča.

 

Nema više da me se cima telefonom ili mailom i da mi se drži slovo kako i šta treba da mislim, na kojim socijalnim mrežama smem da budem učlanjena i s kim i kako tamo smem da pričam. Nema više da mi se govore šizofrene ludosti kako ću ubiti rođene roditelje – oh, da, i to mi je rečeno. I to ne figurativno i metaforički ubiti – već zaista ubiti, sekirom valjda? Nema više da mi se stoji nad glavom i drže pridike kako nisam normalna, kako mogu da puštam da se stvari dešavaju kako se dešavaju (ko da sam maloumna pa ne znam da se struja mora platit ako nećeš da ti je isključe), kako moram da se trgnem i pokrenem – u isto vreme dok sam prolazila kroz najcrnje ponore depresije, bez lekova, sa samo jednom željom: da nekako dođem do kakvog konopca o koji ću da se okačim.

 

Da imate stida i srama, rekla bih vam: stid vas i sram bio. 

 

U svojoj veličini i pravdoljubivosti, terali ste ženu koja nije znala gde joj je glava da bude čvrsta i jaka i da ustane i trči mada su joj obe noge bile polomljene. Možda nisam na pravi način znala da se izrazim (nisam), ali da ste tako veliki, pravdoljubivi i mudri ko što o sebi mislite; prepoznali bi vapaje čak i ako su bili loše izneti. I, to ne vapaje za pomoć – samo vapaje da me se ostavi da pokušam da preguram, bez uznemiravanja.

 

Ali, vi ni to niste bili u stanju. Ikad ste nudili “pomoć”, za to ste nešto tražili. Da se vratim prethodnom životu, da menjam svoje odluke onako kako vi nalazite za shodno – i ne pitajući se  šta ja o tome mislim i da li se slažem. Čak i kad ste glumili velikodušnost, vi ste samo trgovali, i od mene pokušavali dobiti ono što u stvari želite. O, veliki i mudri i tako pravdoljubivi.

 

Nikakvog vi ljudskog, nesebičnog sažaljenja nikada niste imali. Vi ste samo svoje interese gledali, i samo hteli da se postupi onako kako vi za shodno nalazite.

Veliki i mudri, fuj.

 

Ko od vas zna koliko sam dugo pretraživala net da nađem najbezbolnije i najbrže načine samoubistva? Ko od vas zna koliko sam kose iščupala kajući se za greške iz prošlosti koje nikad više neću biti u stanju ispraviti i ljude o koje sam se ogrešila i koji mi nikad neće oprostiti? Ko od vas zna kakvim sam sve odvratnim imenima zvala sebe jer sam ćutala kad je trebalo da govorim i dozvoljavala kad je trebalo da presečem i kažem e sad je dosta? Ko od vas zna kako je piti teške tablete koje vas čine umrtvljenim i pospanim tako da ne možete držati oči otvorene po ceo dan? Ko od vas zna koliko me je koštalo donositi odluke koje su se ticale golog opstanka, i koje su me najposle koštale ne samo mentalnog već i fizičkog zdravlja? 

 

A samo zato što nisam imala muda reći ne onda kad je trebalo, što je po pravilu bilo uvek na početku.

 

Da sam govorila ne, dve trećine mog života ne bi postojalo. Ni moji bivši, ni porodični razdori, ništa. Samo da sam imala muda reći ne, odmah, istog momenta kad sam primetila nešto što me je zapeklo nepravdom i nerazumom; živela bih 200 godina i umrla sretna.

 

Sad neću. I, ne krivim više nikoga, jer ljudi ne mogu postupati mimo sebe, i narcisi će uvek bit narcisi, i edipalci će uvek bit edipalci, i ljubomora na bivše će uvek bit ljubomora na bivše, i nečija frustracija zato što vi bolje izgledate i od njih ste možda pametniji, će uvek biti njihova frustracija, i ne možete nečije sexualne perverzije zadovoljiti ako to nisu i vaše perverzije, i otac nikad neće poželeti ćerku, i majka vas nikad neće zavoleti i neće vam pomoći ni dozvoliti da joj se u kuću vratite čak ni ako je preklinjete.


Kriviti ljude zato što su to što jesu je besmisleno. Ali, izvinjavati im se jer ste od njih otišli jer su takvi kakvi jesu, naročito je besmisleno.

 

Nema potrebe da mi se dolazi i traži objašnjenje ili mi se pokušava nabiti krivica. Imam životno bitne stvari na pameti trenutno, i da, sebična sam – moj mi je život bitniji. Od svih vas. Neću da umrem.

 

Terapueti su me terali da si to često ponavljam, ko mantru, tako da je danas postalo navika.

 

Neću da umrem.

 

Svi vi ako slučajno, totalno nezvani, nepozvani i neželjeni naiđete; imam vam za reći samo jedno: sve što vam je na umu, nema potrebe. Ali baš ništa od toga što vam je, možda, na umu: nikakvo traženje objašnjenja, nikakvo nabijanje krivice, nikakve informacije o ma kome

Nema potrebe. Ne zanima me.

Stvarno.

Zaobiđite, jednom konačno.

O jebote, ajde mi se jednom skinite s kurca!

0

Woke i “woke”

 Zadnjih sam dana primetila jedan fenomen koji me je naljutio ponajviše iz razloga što sam mislila da me više ništa na internetu ne može naljutiti. Ali, ako ima bogova, onda su vilenjaci, i važite svaki ugovor koji s njima potpišete. Jer će vas uhvatiti na ona sitna slova.


Na yt su počeli nicati kanali raznoraznih dijagnostikovanih (ako ne lažu, ali čak i da lažu, to ne utiče na temu) poremećaja ličnosti. Narcisi, sociopate itd. Te stvari. Lepo seli ljudi, otvorili kanal i počeli govoriti o svojem poremećaju (?). 

Ajd sad pročitajte još jednom tu rečenicu.

Ne verujem u tabue, ali  ne verujem ni u isključivo pravo govora. Sećam se kako sam se pre par godina smijala i nazivala teoretičarom zavere svakog ko je govorio da će uskoro pedofilija postati društveno prihvaćena. Sad, nakon što sam čula da postoje UDRUŽENJA pedofila; najradije bi samu sebe ugrizla za dupe. Postoje ljudi koji NE BI smeli imati pravo na free speech. Serijske ubice, silovatelji male dece (i silovatelji uopšte), kanibali. Ja se izvinjavam, ali stvarno me ne zanimaju ljudska prava ma koga ko je oteo, silovao i onda pojeo petogodišnje dete. Njegov mu je čin oduzeo ma koja i kakva ljudska prava – ljudska prava postoje za one koji nisu ugrozili TUĐA. 

 

Godinama već serem kvake kako ovo što se dešava danas ne vodi u dobrom smeru, i uglavno, čast izuzecima (i u izuzetke ne ubrajam teške religiozne desničare jer su oni samo druga strana iste medalje i nek me zaobiđu, hvala), se srećem sa, u najboljem slučaju čuđenjem, a u najgorem otvorenim napadima. Rečeno mi je da paranoišem, da “opštemestarim”, da mešam babe i žabe, da ne razumem – a dobijala sam pljuske i od imbecila koji bi pročitali samo naslov ili dve rečenice, i smesta me napali zbog stvari koje su ONI mislili da pišem (iako nisu ništa pročitali). Ali, neću sad o imbecilima. Nije ni njima lako. 

 

Međutim. Nek mi neko od oponenata logički i razgovetno objasni kako je moguće dati platformu jednom psihopati, kako je moguće da isti ima SLEDBENIKE i, najbitnije, odakle tim kretenima od sledbenika ideja da seru okolo kako je “sramota što napadamo te ljude koji su samo bolesni (?)”, kako “njima treba jedino ljubav, ne napadanje, jer ljubav (naravno) sve pobeđuje”, kako “sam rasista (?) i bigot ako kažem da su to opasne osobe, jer ne, oni nisu opasni, i nije tačno da ne mogu da vole, to je zastarela nauka (?), danas se zna da (naravno!) ljubav sve pobeđuje i ako im samo ukažemo ljubav, to će ih izlečiti (?)”, kako…

 

Gadi mi se da nastavim. Imate sliku, pretpostavljam. 

 

Kao prvo, mada se psihopata rađa defektan, isto kao i neko ko je autističan ili ima Daunov sindrom; razlika je ko nebo i zemlja. Psihopate nisu ljudi sa “specijalnim potrebama”, osim ako njihovu urođenu želju da vas izmanipulišu, povrede, uživaju u vašem bolu i posle odbace ko zadnju krpu; evntualno ne smatrate specijalnim potrebama.  Onda se slažem, obzirom da većina ljudi stvarno nema takve potrebe; pa ih komotno i možemo zvati specijalnim. Međutim.


Čovek rođen vez savesti, empatije i sposobnosti za emocije; nije isto što i čovek rođen bez ruku ili nogu. Autistični ljudi NISU zli. Psihopata JESTE. Nikakva količina ukazane ljubavi, porške ili ma kakvog sličnog budalasanja, neće ga IZLEČITI, niti učiniti da zao ne bude. Ti kreteni koji ih brane su od iste vrste ko one kokoške koje su pisale ljubavna pisma Tedu Bandiju. S jednom razlikom: u TO vreme, znalo se da su kokoške. 

 

Danas se one zovu woke, osvešćenima.

 

Pre dvajst, trijest i više godina svet je imao mnoge probleme, naravno. Homosexualci su morali krit svoje sexualne preferencije ko zmija noge, naprimer. Ne moram da nabrajam, svi znate. Ali neke su stvari ipak delovale normalnije nego danas. U to vreme nije bilo šanse da kakav psihopata javno izjavi kako psihopata jeste, počne da misionari o svojem pogledu na svet i osnuje sopstveni klub obožavatelja koji će ga braniti. Nije bilo šanse da se ljudi od svoje volje (izuzimajući kokoši) približe ma kome od te vrste, kamoli ga puste u svoj život i pride imaju RAZUMEVANJA. Za manipulisanje, iskorištavanje, zlostavljanje i nedali bogovi ko zna još šta – NEMA razumevanja.

 

Ja stvarno više nemam pojma šta je sa svetom danas. Mislim, znam, znam da je ovo kraj civilizacije, i otud toliko degenerika, perverzija i gluparija, ali opet. Teorija je jedno, međutim, gledati to rođenim očima – recimo da sad shvatam kako se osećao razuman Rimljanin kad je car proizveo konja za senatora. Pre je to uvek bila samo priča, anegdota, opomena ljudima da je istorija majka i da se uvek ponavlja. Ali, nikad to nisam stvarno razumela.

 

Eto, SAD razumem. Jer to upravo lično doživljavam.

 

Čitajući sve te debilne komentare, priznajem da sam počela osećati jednu uopšte ne-lepu želju. Počela sam želeti svim tim budaletinama da uskoro uživo sretnu jednog psihopatu; i da mu onda ukažu ljubav NAKON što ih on prevari sa svakim ko prođe ulicom, ne progovori ni jednu reč koja NIJE laž, iskoristi ih da idu da rade dok oni sede kući i piju pivo, isprazni im bankovni račun, založi im kuću i porćerda sve pare, rastera im sve prijatelje, nagovori ih da preseku veze s porodicom, emotivno ih izmaltretira i možda još udari par šamara. I onda im se nasmije u lice i ostavi ih kad budu bili mentalno urnisani, bez para i na ulici; i ode za sledećom prilikom, ne okrečući se i nikad više na njih ne pomislivši osim kao na samo još jednu budalu koju su preveslali u svom životu.

 

Jer, TO je ono što će vam psihopata uraditi. A vi sad idite pa mu ukazujte ljubav koju on ume da prepozna ali nikad da oseti i nikad da joj da vrednosti drukčiju osim kao sredstvo da vas uništi. Idite pa ga probajte IZLEČITI svojom ljubavlju koja (naravno!) sve pobeđuje. Jer su moje predrasude samo zastarela i odbačena nauka. Ajte idite i dokažite mi verodostojnost NOVE, vaše.

 

Uskoro očekujem da vidim prvi pedofilski kanal na yt, i mase kretena koji govore kako su to samo nesretni ljudi koje će ljubav izlečiti. Svaki čas to očekujem da vidim. I da onda potražim sve one kojima sam se pre par godina smijala i zvala ih teoretičarima zavere kad su govorili da će uskoro do tog doći. I ispričam im se.


Ali ono što najviše očekujem, jesu prve budale koje će, u želji da dokažu koliko su WOKE, dati svoju rođenu decu da im pedofili budu bebisiteri. Jedva čekam da vidim na šta će TO izaći. 

 

Sram me bilo, reći ćete, želiš zlo deci jer su im roditelji kreteni. 

 

Ponekad čovek ne postane STVARNO woke sve dok ga u glavu ne lupiš maljem. Sve dok ne oseti na svojoj koži. 

 

Današnji WOKE je agenda, leglo gluparija, ignorancije, zabluda i frustrirane želje ovaca da ne odskaču od stada. I neko se dobro omastio time.

 

Ali, kad ljudi počnu da krvare, kad im razbiješ glavu maljem, onda će se zaista osvestiti. I to će biti PRAVI WOKE.

 

Doduše, ko doživi, pričaće.

0

Ništa ne košta

 Pokušaću da objasnim neke stvari s kojima ni dan danas nisam (skroz) načisto, a ako se iko ikada nađe u situaciji da čita, neka mi on objasni bolje.

Do pre par godina radila sam u banci. Dobila sam otkaz na tom poslu kao tehnološki višak, mada je opravdanje bilo da na poziciji na kojoj sam ne dajem svoj najbolji doprinos. Neću sad da ulazim u to što se kompletna banka (na teritoriji cele Srbije) u roku od nekoliko meseci posle mog otkaza, trajno zatvorila, i što su sve moje bivše kolege – bez obzira koliko su na svojim pozicijama bili dobri ili ne – završili na ulici takođe. To je neka skroz druga priča.

Želim reći ovo: kad sam počela raditi u banci, počela sam kao teller, odnosno kao šalteruša. Bila sam blagajnik, štaviše, bila sam glavni blagajnik. To je bila osobina bankarske profesije s kojom nisam imala neki veliki problem. Mislim da moram pobliže objasniti ovo, jer je povezano.

Ja sam introvert, ekstremni, i ne volim nikakve poslove koji me dovode u kontakt s ljudima. Naravno da je bilo mnogo aspekata moje pozicije u banci koji su se direktno sukobljavali s mojom introvertnošću i socijalnom anksioznošću. Međutim, to je još uvek bilo nešto s čim sam se mogla nositi, i što me nije ometalo toliko da svoj posao kao takav počnem zanemarivati.

Međutim, onda sam, mimo svoje volje, “uzdignuta” na poziciju salesa, odnosno a da progovorim ljudskim a ne bankarskim rečnikom, na mesto onoga koji će ljudima uvaljivati kredite.

Zašto kažem “uvaljivati”? Zato što sam o tome uvek tako mislila.

Ja ne volim prodaju, ne nalazim se u tom poslu – što je normalno uzevši u obzir način na koji mi je mozak kalibrisan, i određene fobije kojima sam ceo vek podložna. Međutim, nije sam fakt prodaje bio taj koji me je naterao da zamrzim posao i da sasvim dignem ruke od njega, znajući da ću dobiti otkaz (postojale su određene prednosti usled kojih otkaz nisam sama dala). Problem je bio u tome što sam prodaju u bankarskom sektoru doživljavala kao izuzetno sramnu i nečasnu, i moj stomak to nije mogao svariti.

Sigurna sam, štaviše znam; da ima više mojih bivši kolega koje bi sad rekle: kiselo grožđe. To što u nečem nisi bila dobra, dovelo te je do toga da prezreš ceo koncept. I, donekle se slažem. Ili, tačnije, slagala bih se kad bi te moje bivše kolege i same prihvatile predrasude kojima robuju; a to je da su moje poslove nakon banke mahom smatrali ispod časti i poniženjem. Ja nisam. Štaviše, uglavnom sam sve te poslove smatrala mnogo časnijim nego je bio posao  banci – jedino što se ta “čast” nije ogledala u lepoj odeći, udobnoj kancelariji i snobovštini. Ljudi doživljavaju bankarske službenike od višeg reda; smatraju kako im je upala kašika u med zato što rade taj posao; a to je zato što vide samo vanjštinu: ponavljam, lepu odeću, namirisane kancelarije, štikle, UDOBNOST. Bankarski službenici se ne znoje na njivama, njima klima duva nad glavom celu godinu. Posao koji rade nije fizički zahtevan. Imaju čistačice koje im čiste prostorije, njihove radne stolove, trče im po doručak. Nokti su im negovani, frizure nameštene, šminka na mestu, suknja uska i štikle dominantne. U zemlji u kojoj masa ljudi ide u nadnicu ili leži pod autom tokom ciče zime u ulju i prljavštini; to je zavidan posao. I sram me bilo što pokušavam ikome reći koliko je taj posao loš.

Neću sad pričati o svim psihičkim maltretiranjima kojima ste kao bankarski službenik podvrgnuti jer mi mnogi ne bi verovali, a i oni koji bi, rekli bi: pa šta? Ima i gorih stvari! Pa ŠTA što si bila maltretirana – misliš li da je lakše kopati na njivi na plus 45? Sram te bilo! Imala si posao iz snova, i dozvolila si da ga izgubiš! 

Na stranu to što na neki način smatram da je i rad na njivi na plus 45 bolji. Nećemo sad o tome. Poenta ovog mog mrčenja ovde, jeste moja sramota. Ne, ne sramota što više ne radim u banci; upravo obratno. Sramota bankarsog posla – odnosno, da budem precizna, posla kreditnog službenika.

Ja nikad nisam bila načisto s tim. Nisam se mogla naterati da prodajem stvari u koje ne verujem, za koje, štaviše, mislim da su na direktnu štetu onih kojima prodajem. Moje kolege nisu imale taj problem. Verujem, iz određenih razloga, da im je bilo postavljeno u target da prodaju sprave za mučenje ili načine bezbolnog samoubistva; da oni ni u tome ne bi videli ništa diskutabilno. Moje bivše kolege nisu imale nikakav moralni ili etički problem s tim što rade, i nikako nisu razumeli mene koja je svaki dan pre posla prvo morala da ide u wc-e da povraća.

Moja je socijalna ansksioznost ogromna, i ako ću se boriti s njom, to moraju biti stvari koje smatram stvarno vrednima. To mora biti nešto o čemu ovisi život, ili zdravlje, ili životna sreća. 

To svakako nisu krediti.

Nisam se mogla naterati da flertujem, ulagujem se, laskam, u dupe uvlačim, glumim zanimanje i oduševljenje s ljudima samo zato da bi im prodala nešto što im nikako ne ide u prilog, što će krvavo otplaćivati i usled čega će dolaziti da me proklinju. I ja i moje bivše kolege mnogi smo put bili proklinjani od strane ljudi kojima smo uvalili raznorazne gadosti. Čini se da moje bivše kolege to nije naročito pogodilo. Mene jeste. Meni je ceo taj posao bio odvratan, i smatrala sam da muku koju u njeg ulažem, boreći se sa sopstvenom socijalnom fobijom, nije vredan iste te muke. Posao koji me je terao da ne spavam noćima, i da onda na njega dolazim grogi ili čak i kasnim, posao pre kojeg bih povraćala, posao koji nisam smatrala vrednim tolike muke jer sam znala da će se u par meseci zatvoriti (što se i desilo) – ne verujem da iko treba da nastavi da radi tako nešto.

Smatrala sam da je moj mir bitniji.

Naravno, nisam imala mnogo mira nakon banke; našla sam se u sto problema i napravila sto grešaka od koji neke ni dan danas nisam ispravila i usled kojih me neki i dan danas mrze ili misle o meni s podsmehom i nipodaštavanjem. Ali, deo mira koji sam stekla nakon banke, taj specifičan deo mira koji je direktno povezan s prestankom tog posla; to se isplatilo, i to je nešto čije plodove još uvek berem. Kad god se nađem  nedoumici, ja se setim tog mira. Setim se kako izgleda više se ne buditi sa stomakom u čvoru i povraćati pre ulaska pod tuš. Sećam se kako izgleda više ne trpeti podozrive poglede kolega, njihovo sašaptavanja iza leđa ili čak i otvorene sukobe tokom kojih sam pokušavala objasniti sebe, a koji (pokušaj) niko nikada nije razumeo, niti mu dao ma kakve vrednosti. Sećam se kako više nemam straha otvoriti mail jer me u njemu neće dočekati pet crvenim slovima ispisanih upozorenja o otkazu. Sećam se kako više nikom ne moram na svakih sat vremena pisat izveštaje koliko sam čega prodala, i opravdanja zašto nisam prodala. Setim se kako se više nikad neću naći u situaciji da nazovem nekog telefonom i pokušam mu uvalit štednju, samo da bi mi osoba rekla kako nema leba da jede a kamoli da štedi, ili kako mi više niko neće sedeti preko puta i plakati da mu dam kredit jer nema od čeg da kupi drva za zimu, samo da bih mu ja rekla da mu kreditni rejting nije dobar i da će se morati smrznuti zimus.

Postoji mogućnost da se pravdam, naravno. Postoji mogućnost da svoje psihološke probleme uzimam kao opravdanje što u tom poslu nisam uspela. S druge strane, nije svako pravljen za svaki posao, i ono što neko radi bez ikakve muke, nekog drugog može oterati u samoubistvo. Na nekim poslovima ljudi cvetaju, na istima neki drugi pucaju. Ja sam u banci pukla. Dugo sam pokušavala naći uzroke tome, dok se nisam setila da uzroci i nisu bitni.

Ne krivim se što taj posao nisam nastavila, niti jer sam na njemu dobila otkaz. Mislim, ne krivim se više. Neposredno nakon otkaza, svi meni najbliži otvoreno su me ili prikriveno krivili. Govorili su mi kako je to strašno, kako sam trebala raditi drugačije, šta ću sada, kako je to bio sjajan posao – zar ću se sad spuštati na takve gadosti kao što je konobarisanje?? Govorili su mi da moje psihičko stanje i mentalni sklop nisu nikakvo opravdanje, da sam se trebala “sabrati”, “ojačati”. Govorili su mi da se prenemažem i izmišljam besne gliste.

Mislim da je nepotrebno reći da više ni sa kim ko mi je govorio takve stvari nemam nikakvog kontakta – što nije isključivo u vezi s bankom, ali je banka svakako bila razlog.

Ne znam. Kad pokušam zanemariti krajnju ne-etičnost bankarskog poziva; preostaju mi moji lični problemi. I, s njima sam u redu. U redu je ako nisam bila psihički dovoljno jaka da se nosim s tim poslom. U redu je ako sam zbog svoje psihičke konfuzije taj posao izgubila. U redu je što sam, posle celoživotne socijalne fobije, još bila postala i depresivna i završila na lekovima. 

U redu je ako sam zbog svega toga dobila otkaz. U redu je ako zbog svoje depresije nisam bila u stanju biti najbolji prodavac u banci ikada. Niko DRUGI u istoj situaciji ne bi, takođe.

Ko god mi zamera, u redu je i to. Ko god je smatrao da sam posle tog posla “pala”, u redu je i to. Osim jedne osobe, niko se od mojih bivših kolega nije uzneo ni u čemu. Jedni su postali prodavci od vrata do vrata (inače, najniži vid salesa), neki su počeli da voze kamione. Niko nije postao CEO kakve druge banke ili bilo kakve korporacije. 

Šta god o meni mislili, ajde recimo da i ja mogu reći o njima. mada nije u tome stvar.

Neću se izvinjavati jer mi je loše. Izvinjavala sam se godinama, i jedine reakcije koje sam dobijala bile su da se “presaberem”, “ojačam”, “urazumim”, “opametim”, “odrastem”…

Fala vam i ko me čuo i ko ne. I zabijte si ta mišljenja tamo di sunce ne sija.

Banka je mene puno koštala, i to stvari od kojih se ni danas nisam oporavila. To je jedino bitno.

Košta.

0

Ja sam možda lud, ali nisam blesav

 Neko ko bi prvi put zabasao ovde, stekao bi utisak da sam ludi desničar, srpski šovinista i/ili teoretičar zavere; kao i da mi je prag tolerancije neverovatno nizak. Mnogi bi rekli da imam problem s besom.

Mislim da sam več probala objasniti zašto je to tako. Kao da se sećam da sam već ranije pisala da ovde uglavnom govorim o stvarima koje pronađem nelogičnim ili gadnim, i o ljudima čiji su mi postupci iracionalni; i otud moje počesto burne reakcije. Veoma retko, praktički nikad ne pišem ovde o ma čemu što mi je milo i drago ili u vezi čega sam bolećiva. Ovo sam mesto i napravila upravo da bi izražavala svoj revolt.

Po samom se internetu nema vajde svađati, i tamo čak i ako napišem šta mislim, praktično se više ne nastavljam s budalama, ma koliko oni burno reagovali. Kad imam više toga da kažem, umesto  besplodne svađe tamo, dođem i pišem ovde. Zato bi se moglo reći da je ovo ovde, na neki način, skup mojih prećutanih reagovanja na budale i njihovo lupetanje. 

Stvarno verujem da je internet jedno veliko zlo, isto koliko može biti koristan. Jedno sam vreme, davno, imala ideju kako nije u redu ćutati – jer, ako ćutim ja, ćutiš ti, ćuti Petar – ko će ostati da priča, osim ludaka i bezobraznika? Međutim, krstaški ratovi nisu ni od kakve vajde i ne možete ih voditi po netu. Najposle uvek završite u blatu sa svinjama i posle se lupate po čelu što ste sebi dozvolili toliki utrošak vremena i, naročito, živaca. Po netu idite i gledajte i čitajte stvari koje su vam u životu potrebne, od kojih ćete imati neke konkretne koristi i koje vam neće nameštati živce. Jer, verujte, ništa tamo – kao niti išta u rl – nije vredno vaših živaca. I, čak i ako odreagujete na nešto, nikad  se ne vraćajte da se nastavljate s ludacima i objašnjavate i branite svoje stavove. Niko vas neće slušati, nikog to ne zanima, tamo se ljudi sreću da leče svoj ranjeni (mali) ego i cilj im je samo da dobiju lajkove od drugih ludaka na konto toga koliko su bezobrazluka iz sebe iscrpli i što su pobedili u iracionalnoj bitki koja se samo u njihovim glavama vodi. Vi niste u ratu s ludacima, vi se nemate od čega braniti i zato se nikad ne vraćajte i nikad ne odgovarajte. 

Jer, više ne mislim ono što sam mislila dugo godina. Od vaše pravovaljane osude neće se okupiti gomile koje će preokrenuti i ispraviti svet – verujte mi na reč. Vaša kritika, vaša zdravorazumska kritika ma čega, neće napraviti nikakve revolucije niti doprineti da svet postane bolje mesto. Nemojte robovati takvim tlapnjama. I dalje mislim da trebate reći šta mislite, kad stvarno osetite da bi to trebali – ali nakon toga zatvorite prozor i ignorišite svaku dalju raspravu. 

Možda ste ludi u današnjem svetu u kojem je ludilo postalo nova norma; ali svakako niste blesavi.

2

Opus gluposti, part 2

Mislila sam da će biti kratko, ali jebi ga.


a) igrom slučaja, lično poznajem nekoliko Rusa, i ne volim nijednog. 

Štaviše, istom igrom slučaja, bar tuce ljudi koje znam poznaje lično Ruse; i oni takođe nijednog ne vole. To što sam bolja iskustva imala s Germanima, ne znači da su Germani od Rusa bolji – to samo znači da su fake; i da imaju drukčija merila vednosti koja im ne dozvoljavaju da budu nepristojni s ljudima – ma koliko o njima loše, ili nisko, ili oboje; mislili. 

Rusi o Srbima misle sve što i Germani, samo što (kao i većina drugih Slovena) nisu fake; i blatantno vam u lice pokazuju kako vas gledaju. To je jedino što im priznajem. Ali ih ne opravdava. 

Fakt da si prosto otvoren po pitanju toga koliko neki narod smatraš nižim od sebe; može učiniti da cenim tvoju otvorenost; ali nikako da te volim. Prestanite s tom sramotnom, imbecilnom rusofilijom. Rusi nisu nikakva braća. Rusi su velik i moćan narod, i nikoga ne smatraju braćom, kao i svaki moćan narod; već samo eventualnim poslušnicima i podređenima. Svaka vrsta pomoći ikada došla Srbima od strane Rusa, došla je zato što su Rusi u njoj videli nešto za sebe. Period. Da nisu videli, nikad ne bi pomogli.

Prestanite se blamirati i ljubiti Ruse u dupeta. Ta vam ljubav nikada nije i neće biti vraćena, a u njihovim očima izazivate samo snishodljivost i podsmeh.


b) većina Slovena misli da su Srbi Cigani, taman kao što to misle i Germani. U tome naročito prednjače germanizovani Sloveni, kao što su Slovaci, Česi i Poljaci. Čak i Hrvati imaju veći osećaj bratstva sa Srbima nego će ga ovi gore pobrojani ikada imati. Prestanite se ulizivati “Centralno-evropskim Slovenima”, koji i sami kažu da imaju više toga zajedničkog sa Nemačkom, nego sa Srbijom. Prestanite se blamirati nazivajući ih “braćom Slovenima” i ostalim gluparijama. Odite na neke knjihove sajtove, na neke njihove klipove po yt, i čitajte šta o vama stvarno misle. Još se uvek sećam kako su, posle pada komunizma, dolazili u Jugoslaviju, bedni ko zadnje krpe, siromašniji od čergara i leba gladni. Po našim vašarima i pijacama prodavali su košulje s leđa za “jednu črvenu”. Jel se iko još danas seća TOGA? Jedne črvene? Jedna črvena, koja je mom ocu bila toliko da se predžepa i nađe nešto sitniša? Sitnina koju smo davali i prosjacima po ulici.

Priznajem da su mnogi Jugosloveni išli da ih gledaju ko frik šou, jer tolika količina bede nikad nije bila poznata u SFRJ (ma šta budale mrčile, a mrče najviše oni koji dana nisu živeli u toj državi). Za vreme komunizma, SFRJ je raznoraznim Česima i Poljacima bila Las Vegas, Zapad. Gledali su u nas ko ovce danas u Ameriku. 

Pre neki dan doživim da pročitam kako se neki Poljak vajka da li da dođe na vikend u Srbiju, jer mu je majka rekla da je Srbija zemlja Trećeg sveta. 

Nisam znala bi li plakala ili se smijala, a onda sam se smijala do suza. Toliko o vašoj “slovenskoj braći” i načinu na koji nas oni vide. Toliko o tome kako su zaboravili čak i da su leba prosili po našim ulicama pre samo dvajst i kusur godina. Jer su oni sad, božemoj, EUROPA. Oni su svoje sramote počistili pod tepih, i danas ni svesno ne žele priznati da su ikada ma šta prosili, a kamoli od tamo nekih Cigana s Balkana. Toliko o bratskom saosećanju, koje su im Srbi pružili, onomad. Da bi dočekali da nas danas zovu Bušmanima. 

Što ih, naravno, ne sprečava da prose po Zapadu, radeći tamo najogavnije poslove koje su svakom Nemcu ili Englezu ispod časti.

Bežite od takve “braće” i prestanite ih braćom zvati. Budaletine.

 

c) prestanite se svađati s Hrvatima po netu. Ja sam polutanka, s nekih četvrt hrvatske krvi, rođena sam i rasla u Hrvatskoj ko i svi moji preci; i garantujem vam da Hrvati imaju ogroman “kompleks Srba”. Kompletna se njihova istorija i lingvistika temelji na: kako-biti-drugačiji-od-Srba. To im je polazna tačka u svemu što rade, ali ne iz osećaja superiornosti, već frustracije i duboko ukorenjenog osećaja inferiornosti i blama pred Srbima. Znaju Hrvati vrlo dobro kako su im svi “kraljevi” bili samo mađarski ili nemački vazali, i da nisu bili samostalni maltene od Tomislava devetsto i neke. Ma šta vam govorili, ma koliko vas puta sprdali, ma koliko vas Ciganima zvali – znaju oni jako dobro. Znaju oni i za Nemanjiće, i za Srbe u Prvom svetskom, i da su bili koljači u Drugom. Znaju oni jako dobro da su mnogo više godina proveli u tuđem ropstvu nego Srbi, i, čak i kad više nisu bili robovi – a čemu takođe mogu Srbima da zahvale – opet nisu bili u stanju napravit svoju državu, nego su došli molit Srbe da im pomognu i u tome. 

Ja nisam ludi teoreitačar zavere i ne mislim da su Hrvati prosto pokatoličeni Srbi. Oni su zasebno pleme. Ali, sve što ih danas čini narodom, praktično su dobili od Srba. I, uvek su Srbima zavideli. Poznajem poštene Hrvate koji to otvoreno govore. 

Prestanite se svađati s njima. Sve što im vi možete reći o izmišljenoj istorijskoj veličini, njihovom vazalstvu i grozotama koje su počinili dok su bili fašisti; oni jako dobro znaju. Upravo je to razlog što dolaze na net i podsmevaju vam se – to iz njih govori frustriranost, osećaj duboke nesposobnosti nasuprot Srba. Oni ne mogu da vam oproste jer ste uvek od njih bili bolji.

Prestanite se svađati s tako patetičnim narodom, prestanite se u blatu valjati sa svinjama.


d) prestanite se svađati i dokazivati s Albancima. Iz mnogih razloga vrlo sličnih ovima gore u vezi Hrvata. Hrvati se od Albanaca razlikuju samo po tome što su vekovima bili pod civilizovanijim gospodarima kojima jedinima mogu da duguju što danas nisu divlja plemena ko Albanci. Albanci su najprimitivniji narod Evrope, i jedan od najprimitivnijih na svetu. Faktički ništa nemaju: ni pismenosti, ni kulture, ni civilizacije. Ništa iz sebe nisu izrodili: ni čuvene pisce, ni čuvene naučnike, ni svetske sportiste. Za narod koji je toliko star (a jeste) to je prosto neverovatno, i može se opravdati samo nekim genetskim faktorima. Sve zemlje Balkana, ma koliko male i beznačajne na svetskoj sceni, ipak su nešto učinile što se čak i u belom svetu zna. Svi znaju za Teslu, Pupina, Andrića, hrvatske (i neke muslimansko/bosanske) fudbalere, tu i tamo pokojeg slovenačkog skijaša. I još štošta, da ne nabrajam, sigurna sam da i Bugari imaju ponešto, o Grcima nemojte me zasmijavati. Čak i prokleti Rumuni imaju Drakulu 🙂

Niko ne zna ništa čime su Albanci ikada ostavili traga. I ako i imaju išta slično, to je toliko opskurno da je bukvalno ništa.

Prestanite se spuštati na taj nivo. To vam je isto ko da se uzmete svađati s amazonskim plemenima koja još žive u kamenom dobu, s tim što bi njih vredelo nešto i poslušati. Ne Albance.

To su vam civilizacijske razlike,  doktore.

 

e) kao zaključak za ovaj deo Opusa gluposti, ko boga vas molim prestanite lizati dupeta Nordijcima.

Prestanite tražiti neku poveznicu između nas i njih, čak i ako ih ima. A ima ih. Ali to nema nikakve veze. Ako “braća” Rusi, Poljaci itd o vama misle ko o Ciganima – šta koji moj mislite da mogu verovati Nordijci? 

Svi oni misle da ste Cigani, još i više nego to misle Nemci i Englezi (mada su Englezi maltene tu s njima). Oni ne osećaju ama baš nikakvu povezanost ni sa kim ko nije sa zapada Evrope, a čak su im i neki tamošnji narodi diskutabilni, kao Španci, Italijani pa čak i Francuzi. Ali, ništa od toga nije bitno, jer ima jedan mnogo bitniji razlog da prestanete tražiti ikakve veze između nas i njih.

Pogledajte na šta liče danas. Vi stvarno hoćete da se povezujete s takvim narodima?

Vikinzi su odavno mrtvi, i da danas nešto ustanu, sami bi pobili svoje potomke, od sramote. Zašto im se vi ulagujete? Kako vas nije sramota??

Lično sam zahvalna svakom genu koji nema veze sa Skandinavcima, i lično mrzim svaki svoj gen, koji me nemačkim mostom; s njima ipak veže.  Da mogu da biram, skroz bih se odrekla svoje germanske trećine. Hrvati, ok. Srbi, ok. Rusi, ok. Mađari, ok. Sve njih u svojim genima mogu nekako da progutam.

Nemaca bih se odrekla koliko odmah. Mrzim što delim makar i veoma daleku poveznicu s Nordijcima, i ovu još vrlo blisku s Nemcima. Ne volim što čak i jednim svojim delom pripadam plemenu koje je tim budaletinama na ikoji način srodno. Nordijci su, danas, sramota Evrope; sramota svakog evropskog naroda; sramota ljudske vrste. Mislim umreti od blama svaki put kad bilo šta o njima slučajno na netu čujem ili vidim.

Da li ste normalni? Kome zavidite, s kim bi da se osećate povezano, čime vam imponuju, zašto se upinjete da nađete makar jednu ćeliju koju s njima delite???

Bežite od te kuge i sramote ko đavo od krsta, bežite i ne okrećite se, i ako vas neko pita, negirajte da su oni Evropljani. Jer to nisu. Ne odavno. 

Vi jeste. I oni bi, da im je ostalo iole mozga, molili VAS da se u vašem društvu i s vama krvlju povezani nađu. Ali, tamo više niko već odavno nema ni pameti, ni časti, ni običnog, klot ljudskog razuma. To su narodi dvorskih budala, ignoranata, neznalica i kukavica, plačipičke i slabići povijenih kičmi. 

Naprosto nemojte

Nemojte se sramotiti.

Prestanite, odmah.

1

Moje zašto

Sećam se da pre nisam. Mislim, mrzela neke stvari.
Ili ne, mržnja je prejaka reč – recimo, trpljenje.

Pre više od 5 godina, otišla sam na G+. Moglo bi se reći da je to bio moj pravi kontakt s ljudima van “regiona”. Inače, a zbogradi teme, morate znati da ćete biti slepi, gluvi i posprdni u vezi stvari koje mrčim ovde, ako imate malo ili nimalo kontakata ili interesovanja van zemlje Srbije i ostalih zlosretnih naslednica SFRJ. Mnogo šta što govorim, ovde je praktički nepoznanica, a čak i ako nije, od toliko je malog uticaja na društvo u celini da možete poverovati kako od muve pravim slona.

Nažalost, svet nije Srbija, i Srbija je toliko iza sveta da živeti ovde, predstavlja život u oazi blažene ignorancije. Ljudi ovde veruju da imaju muke sa Strankom, ne znajući da je Stranaka uvek bilo u zemlji Srbiji, i da su sve najposle nesretno (zaslužno) skončale. Stranka je, zapravo, tek sićušna crtica u istoriji – čak i Srbije, kamoli sveta. 

Strančina će dogoreti. Hoće li nekima drugima?

U početku, nisam imala nikakav stav. Sve mi je bilo isto, jer nisam ni uviđala da postoje razlike. Neko bi rekao da je to bio prst sudbine koji me je naveo da obratim pažnju na određene stvari, ali nije tačno. Nikako nije tačno da bih, slučajem, izabrala drugu stranu. Jer, u početku sam slušala sve strane, i uvažavala sve šta je koja imala za reći. 

Šta me je navelo da ne odem u neonacizam i ekstremnu desnicu (mada svakako ima onih koji će reći da sam verovatno na toj strani ionako)? To što sam razgovala s ekstremnom desnicom. Njihovi argumenti su mi, u najboljem slučaju, delovali labavo, a u najgorem kao najobičnije lupetanje. Iz potpuno istih razloga  nisam prihvatila ni ekstremnu levicu. Labavo u najboljem, i najobičnije lupetanje u najgorem slučaju.

Mislim da je problem u ekstremno.

Zahvaljujući svom nasleđu, koje me je sačuvalo državnog jednoumlja u određenim stvarima, bila sam otvorena za svaku vrstu diskusije i imala dovoljno volje da svačiji argument uzmem u razmatranje. Obe strane u ovom okršaju koji se vodi već godinama, a o kojem blaženi stanovnici zemlje Srbije uglavnom ni pojma nemaju; imaju validnih stavova. Verujem da nije problem kad uvažite argumentovan stav s ma koje strane dolazio. Problem nastaje kad jednu ideologiju, jedno verovanje, jedan stav i jedan koloplet argumenata prihvatite ko slovo u kamenu, ne želeći da saslušate ništa što dolazi od neistomišljenika.

To je bila osnova nacista. Znate?

I da, čak i levičari mogu biti nacisti. Uostalom, Hitler je bio socijalista, između ostalog. Znate? Pogledajte pun naziv njegove partije.

Onda, ako sam bila otvorena za obe strane, šta je presudilo? Mislim da sam to već ranije pominjala: uterivanje ideologije u glavu motkom i pesnicom. Ekstrem. Ispostavilo se da vam državom ne moraju vladati krajnji desničari da bi ista bila diktatura. Jer to je upravo ono što su danas zapadne zemlje: diktature. Ne verujete?


Skroz sam ok ako je u državi zakonom kažnjivo crtanje nacističkih simbola, propagiranje bele supremacije, KKK i vešanje svakog Židova o drvo. Skroz sam ok ako država insistira da muškarci i žene moraju biti jednaki pred zakonom, i da žena ima zagarantovano pravo da u svom životu postupa, ponaša se i obavlja iste vrste poslova kao i muškarac. Više sam nego za da države propišu rigorozne kazne za silovanje. 

Jer, to su sve normalne (mada mrzim tu reč) stvari. To je nešto što svako s iole mozga u glavi prosto mora podržati. 

Ono što mi nije bilo jasno, jeste da ne smem govoriti o svojoj tradiciji da ne bih bila javno napadnuta. Ono što mi nije bilo jasno, jeste da ne smem govoriti o biološkim razlikama između muškaraca i žena (inače, “nauka” iz osnovne škole), da ne bih bila javno prozvana. Obratite pažnju, ja nisam zagovarala nacističke teorije, simbole, belu supremaciju itd. Da jesam, opšte neodobravanje društva bilo bi mi potpuno jasno. 

Ali, ja sam govorila o stvarima toliko nevinim, da mi nije bilo jasno zašto ih zajednica uzima ko opasne. Istorija? Opasno. Tradicija? Opasno. Biologija? Opasno. 

?

Mislim da su mi se kola slomila na primeru Švedske, koju sam ceo vek uzimala kao predvodnika civilizacije (barem zapadne). Bila sam ubeđena da Švedska prosto ne može da pogreši – sve što je radila zadnjih par vekova, donosilo je dobrobit njenim ljudima, i zajednici u celini. Međutim, onda je ta ista Švedska počela govoriti neke stvari koje mi nisu bile jasne, i ponašati se ko da je bez glave. Štaviše, posledice koje je usled toga snosila, konstantno je negirala – štaviše, zabranila da se o istima diskutuje, ili da ih se čak i pominje.

Švedska i zabrane, to mi nikako nije ulazilo u glavu. Mislim, onda.

Po prvi put sam, sa žaljenjem, morala priznati da model koji je usvojila moja model-zemlja jednostavno nije dobar. I nije mi išlo u glavu kako jedna država poput Švedske to ne uviđa. Čak i kad ima ozbiljne argumente koji je pobijaju, ona prosto odbija da pogleda.

To nije ponašanje države, društva, naroda koji pretenduje na mesto lučonoše Zapada. U demokratiji ne postoje zabranjene teme. U demokratiji se ne odbija diskusija. U demokratiji se ne žmuri na negativne posledice akcija. 

Demokratija ne cenzuriše, ne zabranjuje, ne naređuje ljudima kako i šta da govore i kako i šta ne, ne propisuje im kako i šta da misle. 

To radi diktatura.

Da se razumemo, potpuno bih isti stav imala i da je Švedska – i ostale zemlje skupa s njom – usvojila krajnje desničarski pogled. Da je uvela rasne zakone, da propagira belu supremaciju itd. S apsolutno istim žarom i gnusobom bi ih napadala.

Međutim, oni su usvojili drugu vrstu ekstremizma. 

I stoga moj napad. 

Moj napad na ekstremizam. 

0

Možda bi svi trebali postat vešci

Uvek sam osećala neprijatnost u prisustvu drugih ljudi, naročito nepoznatih. Ili je tako barem otkad znam za sebe. Postoje opravdani razlozi u koje neću sad da ulazim, mada mi je drago što sam ih, posle više od pola života, u jednom trenutku prepoznala i razumela. Uz mnoštvo preispitivanja, i profesionalnu pomoć koja mi je, zapravo, potvrdila rezultate samoispitivanja. 
Nekad i perači mozgova odrade stvari kako treba.

Elem, a kao što je poznato, razumevanje srži problema ne dovodi automatski do rešenja istoga. Zapravo, razumevanje je tek prvi korak – neizbežan, jer bez spoznaje ništa nećete biti u stanju započeti – ali u isto vreme je samo to, početak. Treba dugo i mukotrpno raditi, u sredini koja je puna podrške i nikad vas ne osuđuje – a što je sve vrlo teško uklopiti – kako god. Razumete.

Moja se socijalna anksioznost ogleda u nekoliko primera:

 -mrzim voditi telefonske razgovore, naročito s nepoznatim ljudima
-mrzim odlaziti na mesta na kojima nikoga ne poznajem (niti znam šta od ljudi mogu da očekujem)
-ne volim goste
-na ulici sam iracionalno “svesna” drugih ljudi, mada mogu proći pored poznanika bez pozdrava jer uopšte u druge ljude ne gledam niti na njih obraćam pažnju. U pitanju je više neko “vantelesno” iskustvo, nego iskreno ubeđenje da me drugi ljudi gledaju. Štaviše, znam da me ne gledaju, isto ko ni ja njih
-mrzim poslove koji uključuju kontakt s ljudima, team work, team building, obuke, treninge, korporacijske proslave itd.

Ono što, u stvari, želim reći, jeste da sam dobar deo svog života smatrala kako sam vrlo usamljena po pitanju svog nedostatka, jer ga niko drugi nema, ponajmanje razume. Međutim, to nije tačno. Kad sam počela da uviđam obrasce, shvatila sam koliko zapravo ljudi ima sličan, ako ne i isti problem. 

U isto sam vreme svoj sopstveni počela posmatrati malo drukče.

Možda mi treba par sati ili čak i dana (u zavisnosti od teškoće “problema”) da okrenem neki broj, ali na kraju ću to uraditi. Možda mrzim da idem među nepoznate ljude, ali ako postoji dobar razlog, uradiću to. Možda mrzim poslove pri kojima ste u kontaktu s ljudima, međutim ako je posao čisto mehanički i ne zahteva od mene angažovanje da neprestano tražim i pronalazim nove nepoznate ljude – uradiću to. Naprimer, biti kasirka u prodavnici je jedno, ali raditi u salesu i non stop zvati i lupati na vrata nepoznatim ljudima je nešto sasvim drugo. U prvom slučaju ljudi dolaze tebi, i tvoj je odnos s njima čista mehanika. U drugom slučaju ti samoinicijativno moraš da tražiš ljude, da ih gnjaviš i uznemiravaš, i posao zahteva ogromne socijalne veštine (u slučaju salesa: vrlo kreativnu manipulaciju, besramno laganje i debelu kožu).

Uviđate razliku?

To nije uzrok moje anksioznosti, ali moja odbojnost spram uznemiravanja ljudi na bilo koji način i dovođenja sebe u situacije iz kojih može da se izrodi konflikt (koje, mislim konflikte, mrzim) definitivno čini dobar deo iste. Čak i zvanje kakve profesionalne institucije koja i postoji da bi je ljudi zvali, meni izgleda kao uznemiravanje iste. Da pojasnim: ja sam osoba koja neće otvoriti vrata ako ne očekuje posetioce, koja spušta slušalicu sales osobama kad me nazovu i monentalno odjebe svakog Jehovinog svedoka s praga pre nego on i reč uspe progovoriti. 

Meni su sve to upadi bez dozvole u tuđ privatni prostor, čega se grozim, i onda ne bi trebalo biti nikakvo čudo kad se grozim da iste takve upade radim lično.

Inače, nisu svi socijalno nespretni u isto vreme i introverti i loneri. Naravno, masa jeste, ali ne svi. S iznenađenjem sam svedočila napadima socijalne anksioznosti i kod ljudi za koje sam znala da imaju vrlo bogat društveni život, nisu tremaroši a jesu vrlo samouvereni i samopouzdani. Na čudan način, to mi je olakšalo, jer sam shvatila kako nisam izričiti bolesnik od te kuge, i da slične probleme ima mnogo ljudi na svetu. I ne, ne pričam o ljudima koji prosto ne vole team building (mislim, a ko to pa jebote voli??), već ljudima koji se ustručavaju uzeti slušalicu u ruke i razgovarati s nekim nepoznatim ili oko potencijalno neprijatne teme – mada u globalu nemaju nikakav problem ni sa čim od toga. Barem na prvi pogled.

Kad smo kod prvog pogleda 🙂

Ispada da ljudi mnogo više glume nego sam kao vrlo mlada osoba shvatala. Počela sam to da uviđam krečući, naravno, od sebe. Godinama me je zbunjivala tuđa procena od strane ljudi koji me vide prvi put u životu, ili posle samo par razmenjenih opštih mesta. Svi su ti ljudi, bez izuzetka – a kad smo se kasnije stvarno upoznali – rekli kako su imali samo jednu ideju o meni kad su me ugledali: kučka. Rekli su mi da su me se uplašili, da ih je bilo strah da ulaze sa mnom u bilo kakvu korelaciju jer su verovali kako ću ih pojesti za doručak. 

Godinama sam se smejala tome, jer sam mislila da pričaju koješta – ono kako sam se ja osećala pri prvom susretu s njima, bilo je tri miliona milja daleko od bilo koje i kakve kučkosti.  Ono što sam ja tada, zapravo, mislila, bilo je da želim propasti u zemlju i da sam manja od miša dok su oni svi divovi oko mene, i bila sam stoprocentno sigurna da mi se to jasno vidi na licu, iz mojeg ponašanja i reči.

Nije. Štaviše, obrnuto.

Odavno se više ne čudim tome, jer sam naučila da postoji nešto što se zove “bitch resting face”, kao i da sam sama u posedu istoga. I da je moje bitch resting face moj odbrambeni mehanizam. Ja ne želim da mi ljudi prilaze i obraćaju mi se, ne u stvari. Stav koji sam nesvesno usvojila, jeste odbrambeni mehanizam koji bi trebao da me sačuva od takvih užasa kao što su ljudi s kojima moram da pričam. Iz bilo kojeg razloga.

S druge strane, koja je verovatnoća da sam jedina takvog odbrambenog mehanizma? Koja je verovatnoća da su svi ljudi upravo ono što o njima u startu zaključite? Oh, velika, jer je prva impresija vrlo bitna, ali koliko nas, zapravo, ima autentičnu prvu impresiju o nekome?

U gimnaziji će vam reći da je to lako, jer mozak donosi zaključak za delić sekunde itd, ali više nismo u gimnaziji i ne pričamo o teoriji već o primeni teorije u praksi.  Da li je vaš mozak vešt da donese pravi zaključak za sekundu? 

Sad će mi neko reći: naravno da nije, ali to nije tačno. Ima mozgova koji vide istinu i za delić sekunde. Ne pozu koju smo usvojili ko odbrambeni mehanizam, ne “bitch resting face”, ne naše “odelo za vani”. Naše pravo ja.

I ne, to u stvari uopšte nije komplikovano kao što zvuči. Jedino što zahteva, jeste celoživotno posmatranje ljudi. Ne razgovor s ljudima, posmatranje ljudi. Kad ljude posmatrate nekoliko desetleća, uvidećete par stvari: postoje obrasci, i u stvari ih se može na prste jedne ruke pobrojati. Zatim, ljudi se nikad ne uspeju maskirati dovoljno dobro – ne zaista. Istini vrišti iz njih šta god oni svesno ili podsvesno pokušavali, ili veruju da su uspeli. 

Inače, to svaka dobra vračara zna. I to je osnova njenog uspeha. 

Kad bi bilo više veštaca na svetu, sigurno bi bilo manje nesporazuma a više razumevanja i tolerancije. Jer bi onda u tuđem licu videli deo svog sopstvenog, i sasvim bi drukčije nastupali.

Međutim, vešci se, ko i sveci, rađaju jednom u veku. Tako da, ništa. Zaboravite. 

0