Anomalija

Dan kada je Mary Thibodeau uvidela grešku u sistemu bio je mračan i kišan.

Nalazila se ispred prodavničice u ribarskom selu u kojem je odjednom shvatila da joj je nestalo cigareta. Bila je slab vozač, dozvolu je dobila već sa trideset godina; i svaki put kad je morala negde ići kolima po lošem vremenu; postajala je nervozna. Putevi su tog dana bili gadni i klizavi, a deca u onoj predškolskoj ustanovi u kojoj je jutros čitala svoju knjigu, cmizdrava; pa su roditelji insistirali da se čas završi ranije. Što se nje ticalo, to je bilo u redu. Mrzela je javno eksponiranje; a pljusak duž vrletnih priobalnih drumova bio je zadnji trenutak u kojem bi tako nešto poželela.

Kasnije je mislila da je sve to od početka imalo smisla.

I ranije je prolazila ovim mestom ali nikad se pre nije zaustavljala. Cigarete je mogla kupiti u onom ogromnom supermarketu na izlasku iz grada. Najposle, uvek je mogla ostvariti pretnju koju već godinama obećava Agnes, svojoj agentici, kako je jednom zasvagda gotova sa promocijama po obdaništima. Možda je bila dečiji pisac, ali nije bila i klovn.

Međutim, nije uradila ništa od toga; i zato se zatekla u ribarskom seocetu stisnutom na litici, po strašnom pljusku, ispod nadstrešnice sa koje je lilo; i shvatila da na drugoj strani ulice gleda svog muža u kolima sa nekom veoma mladom ženskom osobom.

Naprosto glupavo, ali glavni razlog zbog kojeg je zaključila da se radi o Willu; bila je boja devojčine kose. Will je voleo plavuše, a bio je dosledan čovek.

Na trenutak je stajala tamo kao kakva prepadnuta usedelica koja je upravo uhvatila seoskog vikara u kompromitujućoj situaciji sa dečakom. Ali nije bilo nikakve sumnje: to je Will. Automobil se jedva nazirao kroz kišni mlaz, međutim, ona je imala radar za Willa i za sve što mu je pripadalo. Istog momenta kad je pogledala, prepoznavanje ju je udarilo u pleksus: elegantna, lucidna linija francuskog vozila; s mužjačkim ponosom održavana šasija koja prosijava bleskom čak i tokom najstrašnije oluje veka; rubincrveni a kos ugao svetala poput očiju zakukuljičenog azijatskog asasina. Isti je prizor posmatrala svaki put kad bi se Willov automobil zaustavljao na prilaznoj stazi njihove kuće. Zaista nije morala trepnuti da otera kišu iz očiju – mada jeste – da bi pogledala u staklo i da bi je položaj muškarčevih ramena i način na koji je naginjao glavu konačno dotukao.

Trepnula je, i taj gest kao da ju je u isto vreme i odmrzao. Podižući kapuljaču a pognuvši glavu pod kišom, otrčala je na drugu stranu, prema svom automobilu.

Ruke joj nisu podrhtavale dok je otključavala vrata i palila cigaretu. Vozila je onako kako je to radila od prvog dana: pažljivo, obazrivo, ispod svakog ograničenja; načinom kojim voze nenavikli i ljudi koji ne vole voziti, a kakav ostali sudionici u saobraćaju mrze iz dna duše. Kad je pogledala u retrovizor, videla je sivu težinu kiše na zadnjem staklu i svoje oči, suve i mirne.

To je bilo neobično.

Ona nije imala izgovora za koje bi se hvatala. Nije imala na raspolaganju niti jednu od onih smešnih racionalizacija koje druge žene rabe u ovakvim slučajevima. Ni Will ni ona nisu bili druželjubivi. Mlada žena u Willovim kolima nije mogla biti daleka rođaka ili poslovna saradnica. Nikakav posao nije mogao odvesti Willa u taj ribarski gradić u kojem je civilizacija dosegla svoj zenit Heinz-ovim kečapom u bakalnici. Willov i njen brak nije bio jedan od onih u kojima žena nikad tačno ne zna čime joj se muž bavi, koliko ima na svom bankovnom računu i kuda odlazi kad nije s njom. Will nije bio radoholičar. Nije bilo ohlađenih večera i postavljenih stolova na kojima se cveće sparušilo dok žena, zarozana od previše vina, plače da ne mora više gledati u sat. Nikad u osam godina svog braka Mary Thibodeau nije posumnjala ni zadnjim delom svog bića kada bi joj muž rekao gde ide i s kim, i kada će se tačno vratiti.

S druge strane, ona nije sumnjala ni sad.

Elementarno, dragi Watsone.

Will je bio dosledan čovek. Njegovi su postupci uvek imali savršeno jasne i razumne razloge. Zar to nije upravo i bila ona stvar koja ju je njemu privukla? Nikad se ne bi udala za Willa da je bio kakva neodgovorna umetnička duša, naprimer. U svemiru je mogao postojati samo jedan logičan odgovor na pitanje zašto Will ovoga trenutka nije tamo gde je rekao da će biti, sa ženom koju Mary Thibodeau lično ne poznaje.

Dok je pažljivo vozila uz ogradu koja je delila cestu od provalije i urlajućeg mora; najviše od svega ju je čudila istina da je u jednom tako besprekorno doslednom mehanizmu kao što je bio njen brak s Willom, upravo otkrila anomaliju.

Savršeno funkcionalne stvari imaju potku od čelične logike. Ako se pridržavate pravila, naprosto morate dobiti željeni rezultat. To je bila mantra kojoj je celog života slepo verovala. Ona je sve radila prema uputstvu. U svojoj trideset i šestoj godini još uvek je imala kilograme iz gimnazije. Njenu su kosu, ten i nokte održavali profesionalci. Nikada nije dozvolila sebi da se preobrazi u jednu od onih žena koje hodaju kućom u pocepanim čarapama, prljavim trenerkama i lošim zubima samo zato što više ne izlaze svakog petka i već su prebrodile brigu zvanu lov na alfa mužjaka. S druge strane, mada je bila pametna, to ju nije odvela u suprotnu krajnost. Nikad joj zaveka nije palo na pamet da se poziva na žensku emancipaciju kao odgovor na pitanje zašto se kuća ne održava ili kuhinja nikad ne koristi. Na braku se, kao i na svemu ostalom u životu, moralo raditi. Ako ste hteli da se vaš čovek svake večeri željno vraća kući, onda ste i kuću i sebe morali učiniti poželjnim.

Osam godina, do ovog pljuska na cesti uz liticu, Mary Thibodeau je verovala da je ispoštovala celu proceduru.

Proces je negde omanuo.

Kako to nije bilo nešto sa čime se bila voljna složiti, Mary je odbila da prihvati rezultat. Zapitala je sebe: ako zaključak ne valja, može li biti da nešto nije bilo u redu sa premisom?

Stigla je kući u prerano palo veče. Kiša nije jenjala, ali sad kad je mogla izaći iz auta, to više nije bilo ni od kakvog značaja. Mnogo joj je više smetalo što se činilo da ceo njen ljupki, u grmove i puzavice urasli cottage, više nema smisla. S gorućim je ushitom pre pet godina odabrala ovo mesto. Dok je prolazila sobama, paleći svetlo jedno za drugim, stalno je pokušavala negde otkriti izvor zla; uzrok zašto su stvari pošle u ovom pravcu. Gledala je i gledala, i ma koliko se trudila, nije videla ništa. Sve je bilo kako bi trebalo biti. Njeno je cveće bujalo životom po saksijama. Grozdovi čaša sa kuhinjske tavanice blistali su kao i uvek. Willu drago jelo, koje je još jutros pre polaska napola pripremila; čekalo je na mestu na kojem je trebalo: tamo gde ga je još samo valjalo gurnuti u pećnicu i završiti. U ogromnom ogledalu u kupaonici pogledala se sa svih strana. Uska je suknja pratila liniju njenih bokova i struka gimnazijalke; koliko juče opeglana kosa, sjajna kao sa reklama za šampon, besprekorno je padala niz njena leđa. Ni jedna joj se trepavica nije razmazala.

Nigde nije bilo nikakve greške.

Način je bio ispravan.

Dok je završavala večeru, razmišljala je kome bi se trebala zahvaliti. Po prvi je put shvatila u kakvoj se dilemi nađe ateista kad oseti potrebu da zahvali proviđenju. Vernici nemaju takvih problema. Neka prilježna vernica sada bi rekla da je to bio prst samog gospodina našega koji ju je tog dana zaustavio u onom seocetu što je bazdilo na ribu. Da je pljusak bio način na koji joj je bog omogućio da uvidi svoju zabludu. Da su misteriozni putevi gospodnji.

Kako Mary Thibodeau nije bila vernik, ipak; ona je stvarima prišla na drugi način. Odgovore koje je dobila protumačila je kroz prizmu uloženog truda. Da je njena posvećenost bila manja; možda bi protekla desetleća pre nego bi uvidela da je u krivu. Ili ne bi, čak, nikada ni shvatila.

Najposle je ispalo da ima da zahvali samoj sebi.

Postavila je escajg, poravnala ivice stoljnjaka i upalila sveću. Bila je zaokupljena popravljanjem karmina kada je čula Willov auto na prilazu. Pogledala je na sat, iz čiste navike; i, kao i uvek, shvatila da ne kasni.

Ali po prvi put u osam godina nije joj na um palo ništa drugo dok je slušala kako Willovi koraci kotrljaju šljunak približavajući se. Nije se više sećala one večeri kada joj je prišao u studentskom baru i kad je porculanski plava boja njegovih očiju naterala njeno srce da preskoči otkucaj. Nije više pamtila kako je bio prvi muškarac s kojim nije morala odglumiti orgazam. Više nije osećala da su podelili bilo šta što su ikad zajedno učinili. Nije se sećala nežnosti; onih momenata kada bi im se prsti isprepleli a oči srele tokom vođenja ljubavi; malih, svakom osim supruzi nebitnih pokona koje je vadio iz džepova po povratku kući; poverenja i poštovanja. Nije osetila drhtavicu kad je čula Willov ključ u bravi kao svako prethodno veče zadnjih osam godina.

Sve što joj je bilo na pameti tada, bio je potpun, sveprožimajući osećaj pogrešnosti.

Ali ne u načinu. Ne u sistemu.

Kada je ušao u trpezariju, dočekala ga je kao i obično: sedeći u čelu stola, nasmešena. I on se smešio, i već je zaustio da nešto kaže, možda: zdravo, ljubavi, kako si; kao i uvek. Onda mu je pogled pao na tri identična, uredno jedan uz drugog poslagana kofera, odmah uz stolicu koja je, od samog početka, bila njegova.

Rekao je:

-Šta je to?

Mary Thibodoeau sa mesta na kojem je sedela zapravo nije mogla videti svoj odraz u staklu vrata za njegovim leđima; ali osećala je da joj se smešak ne dotiče očiju.

0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.