Edda Leifa Gunnarsona

On stajaše sam sred polja dimom okovanog. Umoran; od zadaha krvi zauvek pijan a večito usta suvih; stajao je i čekao.
Šta ili koga; nije znao.
Znao je samo da čekati mora.
Kako su zvali polje ovo pre nego ga Smrt svojim nazva? Šta osta od sela u fjordu u koji, sa zmajevom glavom na pramcu; jutros pristaše? Ko će ikada više zaći međ crne kosti kuća popaljenih? Pepeo žareći što umire. On nikoga više ogrijati neće u noćima mrzlim kada od gladi mahniti čopori iz šuma silaze. Ni zle ptičurine što ljudskim mesom svoj porod hrane neće se gnezditi ovde.
Ni jedan čovek nije preostao.

Koja je majka pred spavanje kose splitala onoj bezimenoj bosih peta koju je danas s braćom podelio? Kakvim ga je samo očima pogledala kad joj na pragu ubi ono golobrado muško što ju je spasti pokušalo!.. Očima plavim kao lednička jezera u praskozorje čistog zimskog dana. Nije zaplakala njima.
Još ne silova i ne pogubi ženu a da joj suzu u oku uhvati.
Narod moj, on plakati ne ume.
Ta krv što mi se za stopama cedi; to krv je i Leifa, sina Gunnarovog.
Silovah sestru svoju. Braća mi silovaše sestru našu. Ubih svog oca kad ubih njenog sred polja ovog na kome stojim.
Zmajevog pramca jutros pristadosmo da svoje pljačkamo.

U mač pogleda o koji se oslanjaše. Mač do balčaka u gustu i crnu krv ogrezao. Mač nenapojiv što večito žeđa. Kad li jedno postaše; Čovek i Mač; da li ih ikada bejaše dvoje? Kada si prvi put ožedneo; Leife, Gunnarov sine? Ono kad se prvi put na drakkar svog oca Gunnara pope? Kad prvi put ubi, pa ti braća tvoja rekoše: tek sad si muško? Tek kad se ratnikom uzmogneš zvati, tek onda i muškarcem smeš?
Ili si žeđati počeo uz vatru skalde slušajući još onda kad ni imena svoga pravo znao nisi.
Možda si se žedan rodio; Leife, Gunnarov sine.

Tad glas reče:
-Leife Gunnarsone.
Preko ramena se obazre; ne mareći. Ne pitajući ko bi to progovarati mogao sred polja ovog na kojem još jedino on diše. Ni u parama lešina ljudskih koje se u crveno dizaše nebo njena pojava ne iznenadi njega; umornog ratnika, usta suvih.
Upita tek:
-Tebe li čekah ni ne znajući koga?
Odgovorila mu je:
-Ja kći sam Oca svoga. Po tebe dođoh, da.
On pogleda bolje.
Na belom konju bela žena. Na pastuva vitkih, u dim zgarišta uronjenih nogu uzjahala žena kože kojoj su samo visoki snegovi glečera nalik. Ista rubin-vatra u oku im odsijava; ko da su brat i setra.
Ili jedno.
Ne mogaše razabrati, skoro, posrebreno zlato njene, od grive zveri s kojom se mešala. Niz gola joj bedra do kolena padaše. Na čelu mir i spokoj; na štitu, balčaku i mišici nagoj svete rune; na licu ništa: ni oholosti ni milosrđa; ni podsmeha ni prijateljstva.

Mač je držala.
Kao obećanje. Ne opomenu.
Mač napojen a sjajan kao tek iskovan.
Mač po kojem se krv ne hvata.

Htede joj reći: sestro, kćeri, majko. Nazvati je milosnicom, robinjom i gospodaricom svojom.
Iz plemena dolazeći što plakati ne ume i čije su reči teške i oštre kao i mačevi im za pasom; on nem osta.

-Po tebe dođoh; ponovi ona; po tebe dođoh, Leife Gunnarsone. Braća i otac tvoj čekaju.
Mršteći se, rekao je:
-Otac moj, zar? Davno otpremismo Gunnara u plamtećem njegovom drakkaru niz vodu. U šaku mu stavismo mač njegov; pod noge robove njegove. I moja majka ode s njime tada. Dođe li po mene da me odvedeš mrtvim očevima mojim?
-Sve vas odvodim njima. Svi se ocima svojim vraćate.
-A ti?
-Ja od Svoga nikad ne otidoh.
On okrete glavu i pogleda još jednom: paru lešina, crveno nebo, umiruće tinjanje sela dole u fjordu. Reče:
-Ne mogu s tobom.
-Zašto ne, Leife Gunnarsone?
-Mač mi je u krvi.
-Opraćeš ga.
-Hoću li oprati ruke, sestro? Činjah krivo.
Bela i zlatna; žena se nasmija; a crveno nebo preseče žežena munja.
-Pramac sa zmajevom glavom, selo u fjordu, ona kojoj nikada ime saznati nećeš a čijeg si oca i brata danas ubio… Nikad ne činjaše ni pravo ni krivo; Leife, Gunnarov sine. Ti si tek svojim putem hodio.
-Dokle me dovede?
-Do granice. Ja dođoh da te preko nje prevedem. Ne vidiš li da se smrkava? Ne vide li Sumrak kako nailazi? Nikoga više nema. Sam ostade. Vreme je da pođeš sa mnom, brate.
Samo je na tren pogled skrenuo; ili ga zaslepi štit njen i odsjaj rubina u oku. Mača koji je, neizgovoreno obećanje ispunjavajući; podizala mišicom runama iscrtanom.

Tada se nasmijao; i podižući sopstveni u odgovor; rekao:
-Skaldi mi istinu govoraše. Nema smrti časnije do smrti u boju.
Ona obode konja i odvrati veselo; skoro kao devojčicu da sluša:
-Svi ratnici ginu u boju; Leife Gunnarsone. Ja dolazim samo po najbolje.

2

4 thoughts on “Edda Leifa Gunnarsona

  1. Sjajna priča.
    Dopala mi se mnogo i onda na takmičenju.
    Da znaš da švrljam tu i čitam kad stignem…
    Sandveil dance

  2. Setih se zašto volim Pavića: Ne volim njegove teme, njegove razrade, dileme i zaključke.
    Ni ciljeve koje postiže. Poente. Sve mi je to nedovoljno, slabo, plitko… naivno.
    Ali reči koje koristi, način na koji ih slaže, jesu pitanja, i svako je bolje od prethodnog.
    To nalazim u Tvom nerazumljivom pisanju o nerazumljivim ljudima i događajima.
    U pisanju o nebitnim ljudima i nebitnim događajima nalazim napisane istine.
    Šta god pisala, uvek pišeš o sebi, svojim željama, ljubavima, strahovima…
    Tu se svako može pronaći.

    1. Meni ne smeta jednostavno, štaviše, mislim da je manje – više. Reče ona koja obožava elaboriranost Tolkiena, ali svi imamo svoje slabosti:) Pavića, doduše, ni ja ne volim, ali, čini mi se, ne iz istih razloga iz kojeg ga ne voliš ti. Što sam starija, imam utisak da mi sve manje prija priča nad kojom moram duboko lamentirati, biti izuzetno koncentrisana, tumačiti simbole i hiperbole – ili se čak i naprezati ukoliko me reč ne uhvati odmah s početka, posle poglavlja ili dva. Nisam toliko upućena u Pavićev rad, jer jednu jedinu njegovu knjigu koju sam pokušala čitati, nikad nisam završila. Delovao mi je nepovezan, imala sam dojam da gubi nit, i, što je najgore, bio mi je neverovatno dosadan. Da sam ga probala čitati kao mlađa, verovatno bih imala pozitivnije mišljenje – koje bi, baš kao i ovo, opet bilo samo moje. Za priču se emotivno vezujem, mora u meni nešto dotaći, a ako to izostane, lepota jezika, izraza i simbolika, baš mi ništa ne znače. Naravno, time potpuno preuzimam rizik da ono što ja pišem isto tako neće dotaći onoga drugoga, pa će se i moje piskaranje nazvati dosadnim. Da nisam davno odustala od želje da pišem za život, sigurno bih se posvetila tome da svoje priče učinim što prijemčljivijim (za koju se god ciljanu publiku odlučila), međutim, već me jako dugo to ne zanima, i pišem za svoj ćef, i onako i ono što želim. Prođe vreme, pa više izgubim oset zašto sam nešto pisala i zašto baš o tome i na taj način – prosto jer me prođe momenat u kojem mi je neka tema bila emotivno bitna i bliska. Tako je i sa ovim tekstom gore. Nema šanse da bih to ponovo napisala, jer je motiv odavno prošao, a i ako bih pisala, ne bih pisala tako. Pretpostavljam da je to razlika između cenjenih, vrednih pisaca, i piskarala poput mene – ja teško da imam koga da zadovoljim osim sebe, na kraju krajeva:) Ako se neko nađe, hvala mu, naravno:)

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.