Pozdrav

Ako misliš da sam ti se došla pravdati, Martine; razmisli bolje.

Naravno da misliš. Postojalo je vreme kad te nisam morala pogledati da bih znala o čemu razmišljaš.

Kako samo mrzim tu kretensku rečenicu.

Sav onaj gnjecavi, bljutavi holivudski merde zasniva se na jednoj od takvih, i sličnih. Sudbinska predodređenost. Karmička povezanost. Prerađena antička metafizika o savršenim uklapanjima i ljubomori bogova. Instant-romantika zasnovana na pogrešnim premisama, krivo tumačena i u zle svrhe korištena; temelj je na kojem počiva ova naša nesretna civilizacija.

Nemoj.

Onomad sam zadnji put u trideset godina slušala o tome kako te smaram svojim amaterskim, kvazi-filosofskim nedorečenostima. Ti si jednostavan čovek, rekao si mi. Dobar zalogaj, udobna fotelja, malo iščašenog sexa. To na šta trošiš svoju energiju i vreme; tako si rekao; to su samo ludosti zaludnih. Kurčenje. Infantilna potreba za pažnjom, srce – to je sav odgovor.

Želiš li čuti odgovor, Martine?

Ne postoje krivi i pravi ljudi. Tumačiti ko misli i postupa pravo a ko krivo; isto je kao i ceniti ludilo. Ili umetnost. Ko je merilo? Akademije? Diplome iz psihijatrije? Čikam te da navedeš ijedno a da ga nije osmislio – čovek. Kusi, bezrepi čovek; koji svakih sto godina svoje u kamen uklesane istine izvrne naglavce. Ne priznajem sud čoveka nad čovekom.

Ako razmisliš, videćeš da sam u svojoj perfidnoj, zatucanoj glavi zapravo vrelo političke korektnosti. Ja ne vrednujem nikakav čovečiji sud nad sudom sebe, čoveka.

Ni tvoj.

Zato što smo podjednaki, Martine. Ni jedno od nas nije bilo pogrešno. Ni više vredno.

Jedino što postoji, to su krivi spojevi.

Zabluda je fakt. Pogrešno tumačenje. Želja da vidiš ono što želiš. Goruća potreba da sebi dokažeš da umeš. Da si bolji od drugih; pametniji, pronicljiviji. Da si upravo ti razotkrio tajne svemira.

Jedini je fakt naša potreba da ne priznamo grešku.

Trideset godina suživota.

Trideset godina suludog ponosa koji nije dao da priznamo grešku, Martine.

Danas sam došla da se konačno povredim. Ne tebe. Ne svoju ljubav spram tebe. Došla sam da svom Egu pljunem u lice kako sam trideset godina besramno lagala. O tome kako je naš spoj bio pogrešan od početka do kraja. Kako je pogrešan bio svaki trenutak tokom kojeg sam mislila da sve to ima smisla. Da je moja lična nesreća prolazna i zanemarljiva; proizvod situacije, lošeg sticaja okolnosti, besparice, životnih problema; uranka na levu nogu. Da smo ti i ja, Martine, jači; bolji; lepši.

Da smo iz nužde nesretni.

Iz one nužde koja najposle opet porodi sunce.

Ja više neću, Martine. Danas sam ti došla reći kako te nikad nisam volela. Volela sam ideju o tebi. Volela sam sopstvenu projekciju tebe. Volela sam predstavu o našoj ljubavi.

Volela sam laž, Martine.

Niti koje su nas vezivale tanje su od paučine. Od tebe nikada nisam doživela razumevanje. Nikada nisi osetio za moje potrebe. Nikada nisi zaista shvatio šta mi je na pameti; čemu težim; zašto me raduju stvari koje me raduju; zašto govorim to što govorim. Pazi, obrati pažnju.

Ja te ne krivim. Ništa ti ne prebacujem. Niko nije ni kriv ni prav, sećaš se?

U sebi samom nikada nisi ni nosio uslov da me voliš, jer me nikada ne bi mogao razumeti.

Jer si ti, prosto, drukčiji čovek, Martine. A suprotnosti, one se privlače samo u petparačkoj literaturi.

Ni ja nisam volela tebe. Za mene, ti si, prosto, bio – drukčiji čovek.

Taman onoliko koliko sam i ja tebi bila drukčija.

Znam da si očekivao da dramim, padam u vatru, ridam. Znam da si čekao scenu. Priliku da se još jednom dostojanstveno ogradiš. Ono što ne znaš, Martine, to je da su sve moje suze isplakane noću pod jorganom još odavno.

Nisam se došla pravdati tebi.

Trideset godina laži i nejači. Trideset godina gušenja svoje prave naravi; kakva god da je. Možda smešna, možda infantilna, verovatno sebična. Ali takva kakva je.

Danas sam došla ovamo da molim za oproštenje – sebe. Došla sam sebi da se pravdam, Martine.

Ti vidi šta ćeš.

Ja želim da umrem kako nikad nisam živela: mirna sa sobom.

Ustala je podupirući se rukom.

Vetar je bio prejak za njene kosti. Ali mislila je da može izdržati još tren.

Još samo jedan.

A onda je bilo dosta.

Nije se osvrnula dok je odlazila stazicom između grobova.

0

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.